Piše: Vule Žurić
Panini su uz italijansku kanconu, italijanske stripove, italijansku modu, italijansku picu, špageti vesterne, italijanske erotske komedije i, naposlestku, sam italijanski fudbal, već odavno sastavni deo popularne kulture koja je snažno uticala na snove, poslove i sumnje tolikih posleratnih generacija stasalih pred velikim bioskopskim i malim TV ekranima širom sveta. Ali, epoha Paninija je sa s ovim Mundijalom završena. Od Šampionata sveta koji će se 2034. igrati u Saudijskoj Arabiji, sličice i albume više neće proizvoditi italijanski Panini, nego američki Fanatiks tops.
Na utakmici drugog kola grupe D u kojoj je Paragvaj pobedio Tursku golom postignutim u šezdeset i šestoj sekundi meča desilo se nešto što će ovaj meč učiniti istorijskim. Pred sam kraj prvog poluvremena sudija Ivan Barton iz Salvadora pokazao je direktni crveni karton fudbaleru Paragvaja Migelu Almironu zato što se tokom jednog prekida igre obratio protivničkom igraču zaklonivši usta dlanom.
Ovo novo fudbalsko pravilo uvedeno je nakon što je igrač madridskog Reala Vinisijus optužio fudbalera Benfike Prestijanina za vređanje na rasnoj osnovi. Pošto je Prestijani tokom incidenta koji se desio na utakmici Lige šampiona usta prekrivao otvorenom šakom disciplinska komisija UEFE nije mogla da ga kazni. To je pak podstaklo fudbalske zakonodavce FIFA da uvedu takozvano „Vinijevo pravilo“, koje u suštini kaže da prilikom svađe fudbalera tokom utakmice nema pokrivanja usta.
Almiron za to pravilo ili nije znao ili je računao da ga sudija Barton neće primeniti. Tek, nakon jednog prekida igre prišao je turskom fudbaleru, stavio ruku na usta i verovatno mu rekao nešto mnogo gadno. Ovaj je na to odmah ukazao salvadorskom arbitru i… sve ostalo je istorija!
Ipak, pravi ljubitelji fudbala utakmicu između Turske i Paragvaja neće pamtiti po tom, rekli bismo, tarantinovskom detalju, već po već pomenutom rano postignutom golu koji je Paragvajce ostavio u igri za prolaz u šesnaestinu finala Mundijala a Turke neočekivano poslao kući.
Nakon poslednjeg sudijskog zvižduka, mnogi turski fudbaleri su ostali da leže na travi stadiona u San Francisku. Neki od njih su neutešno plakali, dok su ih tešili njihovi saigrači i članovi stručnog štaba.
Rekli bismo: jedan od tipičnih žanr-prizora koji opisuju sve ono što fudbal čini daleko najpoetičnijim sportom na svetu.
Tokom gotovo stogodišnje istorije svetskih fudbalskih šampionata nastalo je ko zna koliko fotografija na kojima su zabeleženi ti upečatljivi prizori upravo pretrpljenog poraza. Ali nijedna od njih nije završila na sličici pažljivo nalepljenoj u Paninijev album.
Ko zna, možda će se jednoga dana na trafikama širom sveta i pojaviti album u koji ćemo lepiti fotografije koje ilustruju najveće fudbalske tragedije Mundijala. Ali čak i da takav album bude štampan, on neće biti objavljen pod logom Paninija!
Baš negde u vreme početka Mundijala, koji se ovog leta igra na stadionima u SAD, Kanadi i Meksiku objavljena je vest da FIFA ne namerava da obnavlja ugovor o eksluzivnim pravima sa Paninima. Od Šampionata sveta koji će se 2034. igrati u Saudijskoj Arabiji sličice i albume će proizvoditi i prodavati Fanatiks tops.
Ova odluka FIFE neće biti podvrgnuta proveri VAR-a i neće uticati na fudbal koliko novouvedeni adet da se utakmica podeli na četvrtine. Ali kidanje veze između Paninija i Mundijala jeste povod da se između direktnih prenosa fudbalskih mečeva upoznamo sa istorijom fabrike samolepljivih sličica i albuma koju su osnovali četvorica braće iz Modene.
Panini do Meseca!
Panini su uz italijansku kanconu, italijanske stripove, italijansku modu, italijansku picu, špageti vesterne, italijanske erotske komedije i, naposlestku, sam italijanski fudbal već odavno sastavni deo popularne kulture koja je snažno uticala na snove, poslove i sumnje tolikih posleratnih generacija stasalih pred velikim bioskopskim i malim TV ekranima širom sveta.
Ako i niste voleli fudbal, gledali ste igranu TV seriju „Sandokan“ sa Kabirom Bedijem, a ako vas nije interesovalo ni to, onda ste sigurno voleli „Opstanak“, dodatno oplemenjen glasom Dejana Đurovića. A Panini su na trafike širom sveta isporučivali samolepljive sličice i albume koji su tematizovali domaća, evropska i svetska fudbalska prvenstva, ljubav između Sandokana i Marijane, sve vrste sisara i mnoge druge teme.
Kupovina kesica sa sličicama i albuma na trafikama činila je tek početak rituala koji bi trajao i po nekoliko meseci. Jer čim skupite nešto duplikata, mogli ste da postanete punopravan član najpravičnije berze koju je surovi svet kapitala do sada iznedrio. Znalo se tačno koliko je jedna sličica vrednija od onih drugih, a ako vam nije bilo do menjaže, sa duplikatima ste uvek mogli da igrate tapkanja ili igranjem, što bi rekao Elvis Dži Kurtović, „ćize-blize“ – bacanjem sličica što bliže kakvom zidu.
Tajna pomame za sličicama krila se upravo u duplikatima, jer su vam sličice koje ste već imali uredno zalepljene u albumu služile za razmenu i tako vam obezbeđivale mesto u zajednici. Moja tetka nije do kraja razumevala suštinu ovog rituala, pa je, kupujući mi sličice fudbalera domaćeg fudbalskog prvenstva, od trafikantice tražila kesice u kojima neće biti duplikata.
Moj ujak je pak rešio da i on sakuplja sličice za album posvećen sisarima. Tako smo na česta porodična okupljanja donosili „štosove“ sličica i spisak onih brojeva koji nam nedostaju. Na kraju smo, čini mi se, obojica ispunili svoj album. Neke od preostalih sličica zalepio sam što na orman i vrata moje sobe, što na kuhinjske elemente.
Povodom vesti o rastanku Paninija i FIFE i londonski „Gardijan“ je zamolio nekoliko svojih saradnika da se prisete svog iskustva sakupljanja sličica fudbalera u vreme odigravanja Svetskih prvenstava.
Dopisnik iz Italije Lorenco Tondo je evocirao uspomene na Mundijal koji je igran u SAD 1994. godine, kada je nakon izvođenja penala Brazil pobedio Italiju i tako po četvrti put postao prvak sveta. Tondo prvo podseća čitaoce koji su sve fudbalski asovi igrali tog leta u Americi, a onda priznaje da je njega mimo svih tih zvezda jedino interesovao Roberto Bađo.
Mali Buda, kako su svi zvali ovog golgetera, u to vreme je igrao za Juventus a Tondo je Mundijal pratio na rodnoj Siciliji. Deca su do željenih sličica dolazila igrajući se kao i kod nas popularnim „tapkanjem“. I naposletku je uspeo da osvoji sličicu sa koje mu se u dresu Azura smešio Roberto Bađo.
„Neko vreme sam sličicu nosio u džepu kao trofej“, priseća se Tondo, „jer iz sujeverja nisam hteo da je nalepim u album. Bojao sam se da to ne donese maler Italiji. Na kraju ipak nisam izdržao i nalepio sam Bađa na njegovo mesto u albumu. I platio cenu: Bađo je promašio penal u finalu i Italija je izgubila od Brazila, a ja sam godinama osećao ličnu odgovornost za taj poraz.“
Novinar Tim Džonz je istinsku strast prema sakupljanju sličica fudbalera osetio kada je već uveliko bio odrastao čovek . Imao je tu sreću da izveštava sa Mundijala koji se 2014. godine igrao u Brazilu i iskoristio priliku da poseti brazilsku ispostavu Paninija koja se nalazila u Sao Paolu.
Na svoje veliko iznenađenje, pogon je bio staromodan, a u njemu su mahom radile žene. Sličice su štampane na bučnim mašinama, a onda su ih radnice isecale ručno. Druge su isečene sličice pakovale u kesice, dok je nekoliko radnica sličice stavljalo u koverte koje su potom odnošene na poštu. Kada je Britanac upitao direktora Paninijevog pogona u Sao Paolu o čemu se radi, ovaj mu je objasnio da pri kraju svake kampanje kolekcionari (mahom deca) mogu da pišu Paninijima, koji će im na kućnu adresu rado poslati dve-tri sličice koje im nedostaju da do kraja popune album.
„U tom trenutku sam se vratio u dečaštvo, kada mi je za popunjavanje jednog albuma nedostajala samo sličica sa grbom austrijske reprezentacije. Toliko sam očajavao“, zaključuje novinar „Gardijana“, „a jednostavno sam mogao da im pišem i Panini bi mi poslao sličicu.“
Džonz kao da je čitao krimi priču Zorana Ćirića „Tajna nestalih rendžera“, čiji se zaplet vrti oko namere nišvilskog izdavača sličica da jednu od njih nikada i ne štampa, i tako iscedi i poslednji dinar iz džepova kolekcionara.
I priča o Paninima je književno zavodljiva. Novinar Luiđi Garlando je 2021. godine objavio roman „Album snova“, posvećen istorijatu same porodice i njihove fabrike koja je slavu Modene pronela širom sveta. Godinu dana ranije, Garlandov kolega Leo Turini objavio je monografiju „Panini – priča o jednoj porodici i mnogim sličicama“.
Predgovor za ovu bogato ilustrovanu knjigu napisao je italijanski političar Valter Veltroni, koji je svojevremeno bio gradonačelnik Rima i lider italijanske levice, koja je u tim danima gubila kapacitet da upravlja zemljom čiji su fudbaleri bili prvaci sveta četiri puta, ali evo već treći put zaredom ne učestvuju na završnom turniru.
„Svi koji su rođeni šezdesetih i kasnije znaju ko su Panini“, napisao je Veltroni. „Kupovali su njihove albume, u njih lepili sličice, pisalu su i s nestrpljenjem čekali da im na adresu stigne odgovor iz Modene. Braća Panini čine deo sveta kolektivne mašte.“
Veltroni navodi da se na prvoj sličici koje se seća bio Garibaldi a da su potom došle one na kojima su se nalazile fotografije slavnih fudbalera, ali i Adrijano Čelentano. Zatim kaže kako je u tekstu posvećenom marksističkoj teoriji kao primer upotrebne vrednosti i razmene robe naveo upravo menjažu sličica.
„Braća Panini su bili naš Dizni“, nastavlja Veltroni. „Radili su na tome da nas usreće. A nisu bili deca kakvog preduzetnika. Bilo ih je osmoro… i bili su siromašni. Njihov otac Tonino, koji se u Velikom ratu borio u redovima avijacije, otišao je sa ovoga sveta a da nije napunio ni četrdeset i pet godina. Zauvek je sklopio oči u mračnoj i izgladneloj Italiji 1941, plašeći se za budućnost svojih naslednika. Ali bila je tu žena, koja je bila uz njega do samoga kraja. Jer je Olga Panini, ćerka jednog proizvođača sira, volela da čita i imala čvrstu i nepokolebljivu narav.“
„Panini su“, zakljuičuje, „deo identiteta i genijalnosti naše zemlje.“
Sve je počelo od jedne trafike
A od svega toga zaista ne bi bilo ništa da sinjora Olga, udovica sa osmoro dece, nije rešila da preuzme poslovanje jedne trafike u centru Modene.
Kada je upoznala Antonija Paninija, koji je dolazio iz porodice u kojoj su se svi muškarci bavili kakvim mehaničarskim poslovima, Olgu su zvali „kraljicom sira“. Rodila mu je osmoro dece, četiri dečaka i četiri devojčice: Veroniku, Normu, Mariju Luizu, Edu, Đuzepea, Benita, Umberta i Franka.
Kada je Tonino Panini preminuo u novembru 1941, najstarija deca su već uveliko radila, ne bi li brojnoj porodici u teškim vremenima obezbedili sredstva za preživljavanje. Svoju prvu platu najstariji Đuzepe je potrošio na troškove očeve sahrane, a nekoliko godina kasnije, Veronika je u advokatskoj kancelariji u kojoj je radila kao daktilografkinja čula kako je zakupac jedne od trafika u Modeni zaboravio da plati rentu i izgubio licencu za dalji rad.
Olgi Panini se učinilo da je to dobra prilika da promeni sudbinu svoje brojne porodice, pa je uspela da sakupi tada ogromnih šest hiljada lira i – trafika je bila njihova!
Bio je to kiosk u samom centru Modene, u blizini gradske katedrale. Paninijevi su je otvorili 6. januara 1945. godine i time zalepili prvu sličicu u albumu posvećenom istoriji Paninija.
Treba imati na umu da se u Italiji i dan-danas na trafikama isključivo prodaje samo štampa, dok su se i te 1945. cigarete prodavale u duvandžinicama na kojima je stajao znak državnog monopola na duvan i so. Krajem februara sam u Firenci jedva pronašao jednu edikolu (kiosk u kome se prodaje štampa), ali na pultu nije bio izložen niti jedan italijanski dnevni list. Kada sam zatražio „Il manifesto“, list italijanskih komunista, trafikant mi ga je pružio kroz prozorče. Pitao sam italijanske prijatelje o čemu se radi, a oni su se gorko nasmejali i rekli da danas gotovo niko više ne kupuje novine.
U doba kada je Olga Panini sa svojih osmoro potomaka uložila šest hiljada tadašnjih lira u zakup trafike u centru Modene, novine su kupovali i čitali svi. Bilo je to vreme velikih društvenih promena u razrušenoj zemlji kojom su dvadeset prethodnih godina vladali fašisti i kojoj je predstojao izbor između monarhije i republike, te između vladavine demohriošćana ili komunista.
Ti izbori su načinjeni, ali je glad ljudi za informacijama i zabavom rasla. I Paninijevima je išlo dobro, ali su braća, koji su sa majkom Olgom vodili poslovanje trafike, hteli nešto više.
Od sličice u kesicama do prvog albuma, i dalje
Prvo su rešili da nešto zarade od neprodatih primeraka revija i časopisa tako što ih nisu sve vraćali kao remitendu, već su pravili „pakete iznenađenja“. U papirnatu kesu bi stavili tri ili četiri „bajata“ časopisa i prodavali ih po simboličnoj ceni. I to se pokazalo kao odličan potez jer su ljudi voleli da daju nešto sitniša ne bi li se „iznenadili“.
Potom su rešili da kod mušterija probude želju za kolekcionarstvom. Na trafiku su okačili obaveštenja mušterijama da ne bacaju koverte u kojima su primili privatnu poštu ili neki službeni dopis, već da im donesu okrajke sa poštanskim markicama. Potom su markice odvajali potapajući papir u mlaku vodu, sušili ih opet nudili po ceni koja nije opterećivala ionako tanke buđelare njihovih sugrađana.
Na samom početku 1960. godine preminuo je čuveni italijanski biciklista Fausto Kopi, a krajem leta u Rimu su održane Letnje olimpijske igre. U to vreme je počela i nova fudbalska sezona, a na trafikama su se pojavile sličice kolekcije „Gol“. Na sličicama nisu bili prikazani konkretni fudbaleri, već se radilo o ilustracijama koje su oslikavale sve čari sporta u kom su Italijani do tada već dva puta postajali šampioni sveta.
Sabravši iskustvo o kolekcionarskoj prirodi potrošača i ljubav Italijana prema kalču, braća Panini su prepoznali priliku da urade nešto novo. Tako su Benito i Đuzepe otišli u milansku štampariju u kojoj su se sličice štampale i ponudili da otkupe sve ono što do tada nije prodato. Robu su odneli u Modenu, a onda su od jedne fabrike hartije u Bolonji naručili da im naprave kesice na kojima se nalazila ilustracija golmanske parade.
Potom je u domu Paninijevih organizovano pakovanje: u svaku kesicu stavljali su po tri sličice. Rešili su i da počaste one koji sakupe stotinu različitih sličica. Svako ko to uspe dobiće na poklon fudbalsku loptu!
Kesice su se prodavale i na drugim trafikama po celoj Italiji.
Do kraja fudbalske sezone 1960/61. Panini su prodali tri miliona kesica i četvorici braće iz Modene nije trebalo mnogo da shvate kako je to samo početak.
Već krajem leta 1961. počeli su da rade na osmišljavanju prvog zvaničnog albuma italijanske Serije A. Trebalo je da ga čine sličice trinaestorice fudbalera svih osamnaest prvoligaša (prvi tim plus dve zamene), ali su došli na ideju da na samom početku albuma ostave mesto za fotografiju na kojoj su se nalazili igrači Torina iz vremena kada je ovaj klub bio na vrhuncu svoje slave.
Prva sličica
Na prvoj sličici napravljenoj za prvi album Paninija našao se napadač Milanskog Intera Bruno Bolki, zvani Snagator. Na derbiju koji je između Intera i Milana igran 27. avgusta 1961. jedan fotograf je uspeo da snimi Bolkija u specifičnoj akciji. Fotografija je bila crno-bela, Paninijevi su pošto-poto hteli da je oboje i to su uspeli zahvaljujući jednom majstoru svoga zanata iz Bolonje.
Bruno Bolki zvani Snagator bio je prisutan na proslavi dvadesetpetogodišnjice objavljivanja prvog Panini albuma.
„Uzbudio sam se kada su mi rekli da sam ja bio na prvoj sličici“, rekao je tom prilikom Bolki. „U to vreme to mi nije bilo poznato, a nama igračima je bilo zabavno što smo se našli u albumu, dok su se naši rođaci i prijatelji ponosili time. Nikada neću biti poznat kao što je to slučaj sa prvim čovekom koji se spustio na Mesec, ali i ja držim jedan rekord…“
Paninijevi su za prvi album napravili dve stotine osamdeset i pet sličica. Svakom klubu su bile posvećene dve strane. Na prvoj sličici se nalazio grb kluba, potom je sledila grupna fotografija ekipe načinjena pred početak meča i onda portreti fudbalera. Ispod imena i prezimena svakoga od njih štampani su i osnovni biografski podaci.
Trebalo je još samo odabrati kog fudbalera staviti na naslovnu stranu. Paninijevi su se na kraju odlučili da to bude švedski internacionalac Nils Lidholm zvani Baron. Iako više nije nastupao za ekipu Milana, Paninijevima se učinilo da će njegova pojava na naslovnoj strani albuma privući još više kolekcionara.
„Za mene je bila čast da se nađem na naslovnoj strani prvog albuma braće Panini“, rekao je kasnije Lidholm.
A ljubitelji fudbala i sličica su pokazali da su Panini pronašli ono što niko od navijača do tada nije imao. Album, sličice, ali i adresu na koju su mogli da pišu i traže da im Panini na kraju sezone pošalju brojeve koje im nedostaju. Takođe, odmah se počelo i sa organizovanjem velikih nagradnih igri.
Bio je to početak velikog prijateljstva koje će, bar što se Mundijala tiče, trajati do 2030. godine.
Meksiko 1990.
Prvi Mundijal kojem su Panini posvetili album bio je onaj odigran u Meksiku 1970. godine.
Bio je to prvi Mundijal koji je televizija prenosila u koloru. Na sličicama su se tada našli Pele, Gerd Miler, Bobi Mur, Franc Bekenbauer, Euzebio i mnogo drugi fudbalski asovi.
Danas popunjeni Panini album posvećen Mundijalu u Meksiku 1970. vredi i do deset hiljada funti. Na domaćim digitalnim berzama neotvorene kesice sa sličicama štampanim pre pedeset i šest godina dostižu vrednost i do stotinu i četrdeset hiljada dinara.
Jugoslavija nije igrala 1970. u Meksiku, ali se zato sličica sa fotografijom Vujadina Boškova našla u prvom albumu Paninija, jer je naš proslavaljeni fudbaler i trener u to vreme igrao za ekipu Sampdorije iz Đenove.
Ipak, naša veza sa fenomenom sličica fudbalera postojala je mnogo pre nego što su Panini preuzeli poslovanje trafikom u centru Modene.
Šondine sličice
Jer, i mi smo imali braću čija se majka zvala Olga! Bili su to Nikola i Konstantin Šonda, Cincari koji su došli u Beograd u drugoj polovini HIX veka. Konstantin je 1902. godine od države dobio povlastice za započinjanje fabričke proizvodnje kakaoa, čokolade i bombona. Prva njihova čokolada nazvana je po majci im, Olgi.
Kostin sin Mihajlo je nasledio preduzetnički duh, pa je, razumevši svu moć marketinga, 1932. godine postao sponzor Fudbalskog prvenstva Jugoslavije. Šonda se obavezala da će na kraju prvenstva šampionu države u fudbalu uručiti prigodni porodični pehar, ali je za to dobila prava da u prodaju pusti čokoladice „Prvak države“.
U svakom pakovanju, mušterije su uz poslasticu mogli naći i po jednu sličicu fudbalera jednog od prvoligaških klubova. Šonda je objavila i album u koji su mogle da se lepe sličice.
Sem stranica rezervisanih za predstavljanje naših tadašanjih najboljih fudbalskih ekipa, u albumu se našlo i nekoliko ilustrovanih priloga. Jedan je bio posvećen odigravanju prve noćne utakmice u kojoj su pod svetlima reflektora fudbaleri beogradske Jugoslavije pobedili pariski Rasing sa tri prema jedan.
„Prizor osvetljenog igrališta u noći je do sad najlepši prizor na našim sportskim igralištima“, pisali je u Šondinom fudbalskom albumu iz 1932. godine.
Šondine sličice
Stotinu godina kasnije, Šondine čokolade odavno su pojedene a Panini više neće štampati sličice i albume posvećene Mundijalima. FIFA je između čistog profita i metafizičke izmaglice koja poput kakvog paganskog oreola lebdi nad svakim stadionom na kom se igra fudbalska utakmica, izabrala ovo prvo.
Ali ko zna, možda će se u nekoj reklami za Mundijal 2038. pojaviti pedesettrogodišnji Ronaldo, koji će uštopovati loptu, raspakovati čokoladicu „Životinjsko carstvo“ i u omotu pronaći sličicu fudbalskog huligana.
Slogan smišljajte sami.
Počinje nova utakmica.
