Piše: Rade Maroević
Muhamed Ata i ostatak ekipe koju je u Ameriku poslala Al Kaida da 11. septembra napadnu Kule bliznakinje i Pentagon, kako je Piter Bergen napisao u knjizi „Svi predsednikovi ratovi“, tog septembarskog dana nisu oteli samo putničke avione već i spoljnu politiku SAD-a. Ono što je američki predsednik Džordž Buš Mlađi 2001. godine krstio kao „Rat protiv terorizma“ od tada je u više od 40 država prouzrokovao oko 940.000 žrtava i 38 miliona izbeglica. Još nekoliko miliona umrlo je zbog indirektnih posledica ovog rata, uključujući ekonomsko razaranje i zagađenje, izračunali su stručnjaci američkog univerziteta Braun. Amerikance je rat protiv terorizma, do sada, koštao osam biliona, ili 8.000 milijardi dolara. Ubijeno je 7.000 američkih vojnika, dok je više od 53.000 ranjeno. Stradalo je i oko 8.000 plaćenika različitih privatnih kompanija čije je čekove ispunjavalo Ministarstvo odbrane.
Krajem avgusta sirijski predsednik Ahmed el Šara prislonio je zlatnu „viza“ karticu na terminal za plaćanje u jednom kafiću u Damasku, nakon čega je iz aparata, uz tihi pisak, izletela potvrda da je račun izmiren.
Tako je, jednim pokretom ruke, El Šara rivalima i ostatku sveta simbolično pokazao da je vreme kada se zaklinjao na vernost liderima Al Kaide i Islamske države sada već maglovita istorija: njegovo ime je izbrisano sa crne liste lica pod sankcijama Ujedinjenih nacija, a Sirija sa američke liste država sponzora terorizma.
Snimak ovog gesta koji je objavila sirijska novinska agencija SANA preneli su brojni svetski mediji.
Simbolikom su se bavili i novi vladari Avganistana pet godina ranije, kada su, u avgustu 2021, poslali trojicu vojnika opremljenih modernim američkim naoružanjem da pobodu talibansku zastavu na sam vrh jednog brda.
Fotografija nastala tom prilikom bila je replika jednog od najslavnijih snimaka s kraja Drugog svetskog rata, fotografije američkih marinaca koji su, tokom bitke za Ivo Džimu, podigli zastavu Sjedinjenih Država na vrhu planine Suribači.
Kidnapovanje američke spoljne politike
Pre tačno četvrt veka, 11. septembra 2001, svet je u šoku posmatrao kako se tri velika putnička aviona zabijaju u tornjeve Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i sedište Pentagona u Vašingtonu, dok se četvrti srušio u pustahiju Pensilvanije.
Al Kaida je tog jutra ubila oko 3.000 ljudi i pokrenula rat čiji se kraj, ni posle četvrt veka, ne nazire.
Njujork, 11. septembar 2001.
Operacije koje je američki predsednik Džordž Buš Mlađi krstio kao „Rat protiv terorizma“, pokrenute u više od 40 država, prouzrokovale su oko 940.000 žrtava i 38 miliona izbeglica. Još nekoliko miliona umrlo je zbog indirektnih posledica ovog rata, uključujući ekonomsko razaranje i zagađenje, izračunali su stručnjaci američkog univerziteta Braun.
Amerikance je Rat protiv terorizma do sada koštao oko 8.000 milijardi dolara. Poginulo je 7.000 američkih vojnika, dok je više od 53.000 ranjeno. Stradalo je i oko 8.000 plaćenika različitih privatnih kompanija čije je čekove ispunjavalo ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država.
Muhamed Ata i ostatak ekipe koju je Al Kaida poslala u Ameriku, kako je Piter Bergen napisao u knjizi „Svi predsednikovi ratovi“, tog septembarskog dana nisu oteli samo putničke avione koji su se zabili u Svetski trgovinski centar, već i spoljnu politiku SAD. Od tog trenutka, fokus se sa sprečavanja novih napada na američkoj teritoriji prebacio na uterivanje demokratije u Avganistan i Irak, te na čitav niz vojnih intervencija i ratova čiji su neuspesi ozbiljno uzdrmali međunarodni prestiž Amerike.
Promenile su se i norme na kojima je decenijama počivala unutrašnja bezbednost SAD: do zuba su naoružani pripadnici Službe za imigraciju i carinu (ICE), svako veće selo je dobilo jedinicu specijalaca, a država je, bez mnogo ustezanja, uvela do tada nezamislive razmere nadzora sopstvenog stanovništva – uključujući i mere koje su u velikoj meri bile protivne Ustavu.
Na trenutke je borbeni zanos nadvladavao razum najviše rangiranih zvaničnika nekoliko uzastopnih vašingtonskih administracija – od Buša Mlađeg do današnjeg ministra rata Pita Hegseta – koji su obračun sa najradikalnijim islamistima predstavljali kao sudar civilizacija, pa čak i kao novi krstaški rat.
Na drugoj strani, u sličnim intervalima, pojavljivali su se samozvani naslednici velikih islamskih vojskovođa: Salaha el Dina (Saladina), čoveka koji je od krstaša „vratio“ Jerusalim muslimanima, ili Halida ibn el Valida, „Mača Alahovog“, komandanta Muhamedove vojske i osvajača Meke, Sirije i Iraka.
Posle četvrt veka „Rata protiv terorizma“, Avganistanom ponovo vladaju talibani – i to čitavom zemljom. Nekadašnji džihadisti, u međuvremenu presvučeni u džefersonovske kostime, zbacili su režim Bašara el Asada i zavladali Sirijom. Podružnice Al Kaide kontrolišu trećinu Malija i aktivne su u još nekoliko afričkih država, kao i u nedođijama Jemena. Manje grupe su aktivne i u Iranu, Iraku, Siriji i na Filipinima.
Iz ostataka ranjene Al Kaide izrasla je, u međuvremenu, još veća opasnost – Islamska država. U jednom trenutku kontrolisala je u Iraku i Siriji teritoriju veličine Bugarske. Njene podružnice i ostaci i danas su aktivni u Avganistanu, Siriji, Iraku i mnogim drugim državama na Bliskom istoku, u Africi i Centralnoj Aziji.
Epizoda prva, Avganistan
Mnogi u Americi su posle 11. septembra tražili krv i Buš Mlađi im je tu želju ispunio mesec dana kasnije, posle neubedljivih diplomatskih pokušaja da se talibani privole da isporuče Osamu bin Ladena i ostale lidere Al Kaide.
U međuvremenu je obavio 13 telefonskih poziva i svetskim liderima, uključujući Vladimira Putina, Žaka Širaka, Gerharda Šredera, Perveza Mušarafa, Tonija Blera i Hosnija Mubaraka, saopštio da je došao trenutak kada moraju da odluče da li su „sa Amerikom ili su protiv nje“.
Slične reči ponovio je i pred Kongresom 20. septembra. „Naneto nam je veliko zlo. Pretrpeli smo ogroman gubitak. I u našoj tuzi i besu pronašli smo svoju misiju i svoj trenutak… Svaka država, u svakom delu sveta, sada mora da donese odluku. Ili ste sa nama, ili ste sa teroristima“, rekao je tada Buš.
Dve nedelje kasnije, američki specijalci su stigli u Uzbekistan i odatle su se, na konjima i odeveni poput mudžahedina, pridružili snagama Severne alijanse, savezu dotad međusobno zavađenih mudžahedinskih frakcija koje su sa poslednjih uporišta na severoistoku i u Panđširskoj dolini pružale otpor talibanima.
Prve bombe u kampanji čije je trajanje procenjeno na bar šest meseci počele su da padaju po talibanskim položajima 7. oktobra. Sprega američkih specijalaca, lokalnih snaga i laserski navođenih bombi, koje su pogađale rovove, bunkere i tenkove, brzo je slomila talibanske linije, pa su snage Severne alijanse, dočekane oduševljenim građanima, već 13. novembra ušle su u Kabul.
Prva faza vladavine talibana je okončana, a izranjavljenom Avganistanu obećani su napredak, mir i demokratija, što su mase, posle pet godina talibanske vlasti pod vođstvom mule Mohamada Omara, kojoj su prethodili građanski rat i desetogodišnja borba pritiv sovjetske vojske, oduševljeno pozdravile.
Posle sporazuma postignutog u Bonu, na čelo privremene avganistanske uprave postavljen je Hamid Karzai. Cinici su tvrdili da je na čelo Avganistana dospeo iz isključivog razloga što mu je brat držao restoran u Čikagu, u blizini bejzbol stadiona „Vrigli fild“.
Amerikanci su računali da će bar među nekadašnjim saveznicima iz rata protiv sovjetske okupacije imati podršku, ali se ubrzo ispostavilo da ni talibani, ali ni dobar deo ostatka Avganistana, nisu gajili ništa veće simpatije prema pokušaju uterivanja džefersonovske demokratije silom nego što su prethodno gledali na pokušaj sovjetizacije zemlje.
U narednih dvadeset godina godina, u Avganistanu je ubijeno oko 2.300 Amerikanaca, dok ih je više od 20.000 ranjeno. Vlasti u Kabulu tvrdile su da je stradalo i oko 45.000 pripadnika avganistanskih oružanih snaga, ali su kasnije nezavisne procene bile mnogo crnje: prema njima je u toj državi ubijeno oko 69.000 pripadnika avganistanskih snaga bezbednosti, vojnika i policajaca, i 46.319 civila.
Istraživanje Univerziteta Braun pokazalo je da je Vašington za dvadeset godina ratovanja u Avganistanu potrošio 978 milijardi dolara. Najveći deo sredstava, oko 60 odsto, potrošen je na obuku, gorivo, nabavku oklopnih vozila i izgradnju i održavanje baza. Između tri i četiri milijarde dolara godiše koštao je vazdušni i pomorski transport ljudstva i opreme.
Kontrolom načina na koji su trošene pare u Avganistanu, ustanovljeno je da je u poslednjih deset godina američke avanture bar 20 milijardi dolara jednostavno nestalo u složenim programima obnove ove zemlje. Milijarde dolara su potrošene na gradnju bolnica u kojima se niko nije lečio, škola u kojima nije bilo nijednog učenika, te izgradnju vojnih baza koje su u međuvremenu napuštene. Amerikanci su, pritom, u Avganistanu ratovali „na kredit“, pa je „Njujork tajms“ svojevremeno procenio da je do 2023. godine čak 600 milijardi dolara potrošeno na kamate zajmodavcima.
Poslednji veliki pokušaj da se izbegne propast pokrenuo je 2009. godine tadašnji predsednik SAD Barak Obama, kada je udvostučio broj američkih vojnih snaga i sa bezmalo 100.000 avganistanskih i američkih vojnika pokrenuo ofanzivu smišljenu da ojača avganistanske snage bezbednosti, uništi talibane, i da se, na koncu, povuče. Nije uspelo.
Iako je u maju 2011. godine u Pakistanu ubijen lider Al Kaide Osama bin Laden, rat protiv terorizma time nije završen, već je dobio novi zamah: iz ruševina Bin Ladenove organizacije iznikla je još opasnija i brutalnija grupacija – Islamska država, koja će nekoliko godina kasnije osvojiti velike delove Iraka i Sirije i proglasiti kalifat.
Kraj avganistanskog rata
Nema nikakve dileme da su Amerikanci, tokom dve decenije, u Avganistanu učinili i dosta dobrih stvari, ali su na koncu na cedilu ostavili sve one stanovnike ove zemlje koji su poverovali u ideju novog društva. Na gotovo istovetan način na koji su to nekoliko decenija ranije učinili u Vijetnamu.
Administracija Džozefa Bajdena je u aprilu 2021. godine objavila da će se američka vojska povući iz Avganistana, a kao krajnji rok za povlačenje određen je 31. avgust. Avganistanska vojska i vlada, međutim, raspale su se još dok je povlačenje trajalo. Talibani su 15. avgusta ušli u Kabul, predsednik Ašraf Gani napustio je zemlju, a poslednji američki vojni avion poleteo je sa kabulskog aerodroma dve nedelje kasnije, 30. avgusta.
Poslednjih dana evakuacije, pripadnik Islamske države razneo se uz samu ogradu kabulskog aerodroma i ubio 13 američkih vojnika i bezmalo 200 Avganistanaca.
Nekoliko dana potom, za pregovaračkim stolom našli su se korumpirani avganistanski političari, među kojima i Hamid Karzai, i talibanski lideri, od kojih i neki netom pušteni iz zatvora u Gvantanamu i Bagramu. Od dogovora o zajedničkoj vlasti, međutim, nije bilo ništa. Talibani su početkom septembra proglasili sopstvenu vladu.
Za haotično američko povlačenje i sve što se tokom njega dešavalo, Bajden i njegovi saradnici optužili su prethodnog predsednika SAD Donalda Trampa i njegovu administraciju, koja je u Dohi, glavnom gradu Katara, u senci pandemije kovida, februara 2020. pregovarala sa predstavnicima talibana o povlačenju Amerikanaca iz Avganistana.
Kako god, talibani su ponovo dobili u ruke Avganistan, ovog puta celu zemlju. Sporadični i slabi pokušaji otpora brzo su skršeni, talibani su zauzeli čak i one delove zemlje u kojima nikada nisu vladali, poput doline Panđšir, i počeli da državu vraćaju na poredak pre američke invazije 2001. godine.
Krajem avgusta ove godine talibanski ministar spoljnih poslova Amir Kan Mutaki pozvao je Sjedinjene Države na „normalizaciju odnosa“ i zatražio da Vašington buduće odnose sa Kabulom zasnuje na obostranom i međusobnom poštovanju. Administracija Donalda Trampa na ovaj poziv još nije odgovorila.
Dozvola za upotrebu vojne sile
U „Dozvoli za upotrebu vojne sile“ (Authorization for Use of Military Force, AUMF), dokumentu koji su oba doma američkog Kongresa usvojila svega tri dana posle napada na Njujork i Vašington 11. septembra, sa šezdesetak reči definisana je nova uloga Sjedinjenih Država u svetu:
„Predsednik je ovlašćen da upotrebi svu potrebnu i odgovarajuću silu protiv država, organizacija ili osoba za koje se utvrdi da planiraju, odobravaju, čine ili pomažu terorističke napade koji su se dogodili 11. septembra 2001. godine, ili štite takve organizacije ili osobe, kako bi se sprečili bilo kakvi budući teroristički napadi protiv SAD od strane tih država, organizacija ili pojedinaca.“
Predsednik Džordž V. Buš potpisao ju je četiri dana kasnije, 18. septembra. Ovih nekoliko rečenica postale su pravni temelj „Rata protiv terorizma“ i decenijama potom služile kao osnova za američke vojne operacije daleko i izvan Avganistana.
Akt je usvojen gotovo jednoglasno. U Senatu je za njega glasalo svih 98 prisutnih senatora, dok je u Predstavničkom domu odnos bio 420 prema jedan. Jedini glas protiv dala je Barbara Li, demokratska kongresmenka iz Kalifornije, koja je, odbijajući da glasa za ovaj dokument, upozorila Amerikance da „mogu da postanu zlo kojeg se toliko gnušaju“.
„Moramo biti pažljivi kako ne bi upali u zamku beskrajnog rata, bez jasne izlazne strategije i jasno definisanih ciljeva“, rekla je Barbara Li i uporedila AUMF sa Rezolucijom o Tonkinškom zalivu iz 1964, koja je, suštinski, pravno uvukla Ameriku u rat u Vijetnamu.
Posle njenog govora u Kongresu, gnevni Amerikanci zasuli su je lavinom pretnji i uvreda. Nedavno je rekla da je tih dana dobila više od 50.000 poruka, poziva i pisama, u kojima su joj mahom pretili smrću.
Godinu dana kasnije, u oktobru 2002, Kongres je usvojio zasebnu rezoluciju kojom je predsedniku Džordžu V. Bušu odobrena upotreba vojne sile protiv Iraka. Za razliku od AUMF-a iz 2001, ta odluka nije bila ni približno jednoglasna: u Predstavničkom domu usvojena je sa 296 prema 133 glasa, a u Senatu sa 77 prema 23. Barbara Li ponovo je glasala protiv.
Akt i posledice
U godinama koje su usledile, AUMF je bio tumačen daleko šire od prvobitno zamišljenog okvira i predstavljao je opravdanje za niz vojnih operacija koje su usledile širom sveta. U naredne dve i po decenije američke administracije pozivale su se na njega kao na pravni osnov za najmanje 41 napad na ukupno 22 države, od kojih dobar deo nije imao nikakve veze sa Al Kaidom, ili kasnije Islamskom državom.
Svet je, najednom, bio suočen sa do tada neviđenom ekspanzijom američke moći koja se manifestovala vojnim intervencijama i tajnim operacijama na više kontinenata, otvaranjem zatvora u američkoj bazi Gvantanamo na Kubi, Bagramu u Avganistanu, Abu Graibom u Iraku, tajnim zatvorima CIA i letovima kojima su osumnjičeni prebacivani iz jedne zemlje u drugu, otmicama i zastrašujućim mučenjima zatvorenika, ubilačkim akcijama naoružanih dronova, pa sve do masovnog elektronskog nadzora samih građana SAD.
Histerija koja je posle 11. septembra zahvatila američku vladu, vojsku i obaveštajne službe, praćena scenama rušenja kula Svetskog trgovinskog centra, bila je deo atmosfere u kojoj je usledila nova serija do tada neviđenih terorističkih napada radikalnih islamista – podmetanja antraksa, pokušaji napada bombama skrivenim u cipele i donji veš, terorističkih udara na Baliju, u Istanbulu, Džakarti, Londonu, Madridu i Mumbaju, kao i napada vozilima koja gaze pešake i ludaka koji noževima probadaju slučajne prolaznike.
Amerika je, po pravilu, žestoko uzvraćala, a globalna protivteroristička kampanja vremenom se širila na veliki broj država. Do 2005. godine SAD su preduzele protivterorističke akcije u više od 100 država, dok su vojne i tajne operacije, pored Avganistana, izvođene u Gruziji, na Filipinima, u Jemenu, Džibutiju, Keniji, Etiopiji, Eritreji, Iraku, Somaliji i drugim zemljama.
Kada je u oktobru 2001, neposredno po početku američke vojne operacije u Avganistanu, novinar Bob Vudvord upitao tadašnjeg američkog potpredsednika Dika Čejnija kada će se Rat protiv terorizma završiti, Čejni je proročanski odgovorio: „Ne za naših života.“
„Dart Vejder“ američke politike, kako su ga prozvali liberalni mediji, bio je jedan od ključnih američkih zvaničnika na početku serije ratnih avantura neograničenog trajanja i bez jasno definisanog neprijatelja. Umro je prošlog novembra. Rat protiv terorizma i dalje traje.
Pravnici smatraju da, u suštini, odredbe AUMF-a iz 2001. godine ovaj dokument čine ubojitijim čak i od formalne objave rata, što je Amerika poslednji put učinila juna 1942. godine, objavljujući rat Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj. Ili, kako je AUMF opisao senator Rend Pol, on predstavljala blanko ček američkim vladama da „bilo gde, bilo kada i zauvek pokreću ratove“ – što su one i činile.
Vašingtonski neokoni
Brza vojna pobeda u Avganistanu krajem 2001, i generalno uspešna prva godina okupacije ove države, dala je krila najagresivnijim neokonzervativcima u Vašingtonu.
Ogroman uticaj koji su imali na Bušovu administraciju iskoristili su kako bi pripremili teren za novi rat – ovog puta protiv iračkog lidera Sadama Huseina, koji je 1991. godine, u Prvom zalivskom ratu, izbegao svrgavanje isključivo zbog odluke Buša Starijeg da se ne upušta u bespotrebne avanture nastavljajući rat do Bagdada.
„Svako malo Amerika mora da izabere neku malu, nikakvu državu i pritera je uz zid tek da bi pokazala snagu“, tvrdio je Majkl Lidin, jedan od ideologa neokonzervativaca, koji su i osmislili strategiju američkog intervencionizma i Rata protiv terorizma.
„Ne smeju da se osećaju bezbedni sve dok smo ovde – naše postojanje predstavlja pretnju njihovom legitimitetu. Moraju da nas napadnu kako bi opstali, kao što mi moramo da ih uništimo da bismo ostvarili svoju istorijsku misiju“, pisao je Lidin. On je otvoreno zagovarao politiku „kreativnog uništenja“ i upotrebu američke moći za rušenje neprijateljskih režima.
Sebe je opisivao kao „revolucionarnog konzervativca“, a američki novinar Džet Hir ga je 2025. nazvao „Forestom Gampom američkog fašizma“, aludirajući na njegovu neobičnu sposobnost da bude na mestu ključnih istorijskih prekretnica američke spoljne politike – od afere „Iran-kontra“ pod Reganovom administracijom sredinom osamdesetih, preko kampanje o navodnom Huseinovom oružju za masovno uništenje koja je 2003. prethodila ratu u Iraku, do aktuelnog Trampovog MAGA pokreta.
Pripreme za napad na Irak
Ako su Amerikanci tokom rata u Vijetnamu naučili da je vlast u stanju da bezočno laže, tokom Rata protiv terorizma shvatili su da su i gotovo svi mediji u stanju da prihvate i prenose te laži, čime je u ogromnoj meri uzdrmano poverenje američke nacije, ali i sveta, u čitav američki politički sistem.
Američki Centar za javni integritet izbrojao je da je osam visokih zvaničnika administracije Džordža Buša Mlađeg, u periodu od septembra 2001. do septembra 2003. godine, ukupno 935 puta iznelo netačne tvrdnje o iračkom oružju za masovno uništenje i vezama Iraka sa Al Kaidom.
Teren za napad na ovu zemlju pripreman je, naime, još od kraja 2001. godine, kada je Bušova administracija počela da spekuliše informacijama vezanim za oružje za masovno uništenje Sadama Huseina i navodne sastanke njegovih saradnika sa liderima Al Kaide.
„Režim u Iraku duže od decenije kuje zaveru da razvije antraks, nervne bojne otrove i nuklearno oružje“, tvrdio je Buš Mlađi u Govoru o stanju nacije januara 2002. godine. „Irak nastavlja da ispoljava neprijateljstvo prema Americi i podržava teroriste…“
Irak je novembra 2002. pristao da primi tim inspektora Ujedinjenih nacija koji nisu pronašli nijedan dokaz da ova država razvija sporno oružje. Šef te misije Hans Bliks je izvestio da „nisu pronađeni tragovi oružja za masovno uništenje“, te da su iračke vlasti pokazivale proaktivan, ali ne uvek i hitan, odgovor na zahteve za saradnjom.
Nastup Kolina Pauela
A onda se pred Savetom bezbednosti UN, početkom februara 2003. godine, pojavio šef Stejt departmenta, heroj Prvog zalivskog rata general Kolin Pauel, koji je punih 76 minuta pokazivao slike navodnih mobilnih laboratorija u kojima su Iračani pravili hemijsko i biološko oružje, puštao presretnute razgovore i iznosio tvrdnje o iračkom skrivanju zabranjenog oružja od inspektora UN-a.
Uz to, tvrdio je da Sadam Husein premešta i skriva lansere i rakete sa biološkim oružjem u iračkoj pustinji i upozoravao da je irački lider odobrio da u slučaju invazije vojska zaspe Amerikance bojnim otrovima. U jednom trenutku pokazao je malu bočicu sa antraksom, ilustrujući njegovu smrtonosnost.
Tačno 21 put je Pauel u svom izlaganju pomenuo Abu Musaba al Zarkavija, jordanskog islamističkog militanta kojeg je predstavio kao saradnika Osame bin Ladena i lidera Al Kaide (kojem se na vernost, nešto kasnije i pod drugim imenom, zakleo sadašnji predsednik Sirije, Ahmed el Šara).
„Ni godinu, ni jedan mesec nećemo dozvoliti Sadamu Huseinu da raspolaže oružjem za masovno uništenje. To nije opcija za svet posle 11. septembra“, rekao je Pauel obrazlažući zbog čega irački režim predstavlja opasnost za Sjedinjene Države i ostatak sveta.
Prethodno je, izrazom „taknuto-maknuto“, upozorio stratege Buša Mlađeg i na sve opasnosti invazije na Irak i svrgavanja režima Sadama Huseina. O tome je mesecima pred početak napada raspravljao sa čelnicima CIA, ali je ipak pristao da ozbiljno uzdrma sopstvenu karijeru kada je pred Ujedinjenim nacijama predstavljao razloge za pokretanje Drugog zalivskog rata.
Ubrzo se ispostavilo da su neke od Pauelovih „poverljivih informacija“ počivale na iskazima Ibn el Šejha el Libija, libijskog islamističkog militanta kojeg su američke snage uhvatile u Pakistanu u novembru 2001. godine. El Libija je CIA zatim, u okviru američkog programa tajnog prebacivanja zatvorenika, predala Egiptu, gde je batinama i mučenjem nateran da prizna da vojska Sadama Huseina obučava Al Kaidu za upotrebu bojnih otrova i biološkog oružja. El Libi je potom vraćen Centralnoj obaveštajnoj agenciji, gde je povukao sve prethodne navode. Ipak, to nije uticalo da oni ne uđu u Pauelov nastup pred Savetom bezbednosti UN.
El Libi je na kraju 2009. godine vraćen u rodnu Libiju, gde je ubrzo pronađen mrtav u ćeliji zatvora u Tripoliju.
Rat u Iraku
Amerika je tako, u martu 2003. godine, napala Irak bez ijednog valjanog dokaza da je Sadam Husein na bilo koji način imao veze sa Al Kaidom ili napadima 11. septembra na Njujork i Vašington.
Što se Kolina Pauela tiče, ostaje nejasno kakvi su ga motivi gonili kada je neokonzervativcima dozvolio da ga iskoriste kao zaštitno lice rata u Iraku, a potom jednostavno odbace kada je Buš Mlađi 2004. godine osvojio drugi mandat u Beloj kući.
Vašingtonski „insajderi“ tvrde da je odmah posle tih izbora Pauel formulisao ključne stavke američke spoljne politike za naredne četiri godine i otišao u Belu kuću kako bi ih predstavio predsedniku Bušu. Pauelov spisak nikada nije došao na dnevni red, pošto se ispostavilo da ga je Buš pozvao samo da ga obavesti da je upravo zamolio Kondolizu Rajs da preume mesto državnog sekretara SAD.
Pauel je, kasnije, rekao da žali što je učestvovao u svemu, te svoj govor pred Savetom bezbednosti UN nazvao „velikim obaveštajnim neuspehom“ i „mrljom“ na svom ugledu.
Bušove akrobacije sa obaveštajnim podacima o iračkom oružju za masovno uništenje ozbiljno su uzdrmale reputaciju SAD u svetu. Taj prestiž dalje je erodirao kako su počele da se pojavljuju informacije o mučenjima, tajnim zatvorima, otmicama, tajnim letovima, te ozbiljnim povredama američkih i međunarodnih zakona.
Drugi zalivski rat počeo je 20. marta 2003. godine invazijom koalicionih snaga predvođenih Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom na Irak. Poput Avganistana, i Irak se brzo raspao. Po gradovima su, jedna za drugom, rušene statue Sadama Huseina, koji je posle skoro devet meseci potere uhvaćen decembra 2003, i posle suđenja tri godine kasnije obešen u Bagdadu.
U međuvremenu, zemlja je zapala u haos i anarhiju.
Amerikanci su za administratora Iraka postavili Pola Bremera koji je, uprkos brojnim upozorenjima, raspustio iračku vojsku i celokupan politički, bezbednosni i administrativni sistem. Time je više od 300.000 bivših vojnika ostalo bez službe i plate, dok je slabljenje državnih institucija stvorilo prostor za pobunu, kriminalne grupe i različite oružane formacije.
Bivši pripadnici vojske i Baasove strukture uključili su se u rastuću pobunu protiv američko-britanske okupacije, protiv koje su se američke snage godinama mahom bezuspešno borile.
Sukobi različitih verskih, nacionalnih i političkih frakcija prerasli su postepeno u pravi građanski rat, u kojem je ubijen veliki broj civila, dok su američki pokušaji da zauzdaju nasilje doprineli nastanku jedne sasvim nove pretnje radikalnih islamista.
Naime, iz iračkog haosa izrasla je najpre Al Kaida u Iraku Abu Musaba el Zarkavija, iz koje će preko Islamske države Iraka i posle širenja na Siriju nastati Islamska država.
Irak je i danas, 23 godine posle američke invazije, država duboko podeljena između šiita, sunita i Kurda i njihovih međusobnih frakcija. Ipak, ove tri najveće grupacije, posle silnih intervencija, formirale su nekakvu vladu i održavaju privid jedinstvene zemlje.
Bilans iračkog rata
Prosto je nemoguće precizno utvrditi broj civilnih žrtava rata u Iraku. „Asošiejted pres“ je 2009. godine procenio da je do tada u nasilju stradalo najmanje 110.600 Iračana, dok je studija objavljena u „Lansetu“ godinu ranije procenila oko 655.000 viška smrtnih slučajeva povezanih sa ratom do jula 2006. godine.
Prema američkim zvaničnim podacima, u ratu u Iraku poginulo je oko 4.500 pripadnika američkih oružanih snaga, dok je oko 32.000 ranjeno. Poginulo je i oko 320 pripadnika oružanih snaga drugih država koje su učestvovale u koaliciji.
Preostale američke vojne baze u Iraku od početka američko-izraelskih napada na Iran, 28. februara ove godine, bile su izložene redovnim napadima proiranskih milicija koje deluju u Iraku. Prema dogovoru Vašingtona i Bagdada, preostale američke i koalicione snage trebalo bi da napuste Irak do 30. septembra.
Smrti i ranjavanja vojnika potresla su američku javnost, gotovo kao i frustracija što najveća i najmoćnija vojska na svetu neprestano gubi ratove, od Vijetnama, Iraka i Avganistana do ovog koji trenutno vodi protiv Irana.
Kritičari predimenzioniranih američkih vojnih budžeta ovu pojavu opisuju formulom „malo paljbe za puno para“. Magazin „Forin afers“ je u svojoj analizi kao kao jasne američke vojne pobede posle Drugog svetskog rata naveo samo dve: invaziju na Grenadu 1983. godine i Prvi zalivski rat 1991. godine.
Od Korejskog rata nadalje, Amerikanci su nekako uspevali da izgube sve sukobe u kojima su učestvovali – Vijetnam se računa kao čist poraz, kao i invazija Iraka 2003. godine i dvadesetogodišnji sukob u Avganistanu. „Forin afers“ u poraze ubraja i rat na Kosovu 1999, objašnjavajući ovu tezu činjenicom da je Srbija iz sukoba izašla sa mnogo boljim sporazumom nego što joj je ponuđen svega nekoliko meseci ranije u Rambujeu.
Kao američka pobeda se može računati i Hladni rat, ali kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer se dve vojske, američka i sovjetska, nikada nisu direktno sukobile.
Barak Obama posle Nobelove nagrade za mir
Barak Obama je na izborima 2008. godine pobedio zahvaljujući užasnoj slici Amerike koju je ostavio Buš Mlađi posle dva svoja predsednička mandata, te obećanjima da će, odmah po ulasku u Belu kuću, ispeglati sve fleke koje mu je u amanet ostavio prethodnik i – okončati rat u Iraku. Već u februaru naredne godine je najavio povlačenje američkih trupa iz Iraka do kraja 2011. I održao je obećanje. Od oko 170.000 američkih vojnika, koliko ih je na vrhuncu rata bilo u Iraku 2007. godine, do kraja 2011. ostalo je svega oko 150 vojnih lica pri američkoj ambasadi.
Međutim, povlačenje Amerikanaca iz Iraka podudarilo se sa ekspanzijom Islamske države, pa je prvi crni američki predsednik, koji je Nobelovu nagradu za mir dobio „na neviđeno“ još na početku mandata, bio primoran da već 2014. godine ponovo pošalje američke vojnike u Irak.
Njihov broj je do kraja te godine dostigao oko 3.100, a do 2016. narastao na oko 5.000. Istovremeno je pokrenuta vazdušna kampanja protiv Islamske države, u kojoj je američka koalicija do početka 2016. izvela više od 10.000 vazdušnih udara na položaje radikalnih islamista u Iraku i Siriji.
Najveću pojedinačnu pobedu Obama je zabeležio 2. maja 2011. godine, kada su američki specijalci u pakistanskom Abotabadu ubili Osamu bin Ladena. Akcija je predstavljala težak udarac Al Kaidi i njenom rukovodstvu, ali nije označila kraj organizacije, koja je nastavila da deluje preko svojih regionalnih ogranaka.
Libijska veza i sirijski slučaj
Nekoliko meseci pre nego što je Bin Ladenovo telo bačeno u Indijski okean, pobuna protiv Moamera el Gadafija u Libiji našla se pred slomom. Gadafijeve snage nezadrživo su napredovale prema Bengaziju, a zapadni lideri upozoravali su da gradu preti masakr.
Savet bezbednosti UN usvojio je 17. marta 2011. Rezoluciju 1973, kojom je odobrena upotreba „svih neophodnih mera“ radi zaštite civila, uključujući uspostavljanje zone zabrane letenja.
Dva dana kasnije počela je vojna intervencija. Amerikanci su u njenoj prvoj fazi obezbedili najveći deo vatrene moći, gađajući libijsku protivvazdušnu odbranu i snage koje su napredovale prema Bengaziju. Početkom aprila komandu nad operacijom preuzeo je NATO, dok su Sjedinjene Države nastavile da pružaju obaveštajnu i logističku podršku, uništavaju protivvazdušnu odbranu i izvode napade bespilotnim letelicama.
Obama je tvrdio da cilj intervencije nije rušenje režima, već zaštita civila. U praksi je, međutim, vazdušna kampanja NATO-a omogućila pobunjenicima da preokrenu tok rata i na kraju sruše Gadafija. Među pobunjeničkim formacijama bilo je i radikalnih islamista, uključujući veterane džihadističkih ratova i ljude koji su ranije bili povezivani sa Al Kaidom. Posle sedam meseci bombardovanja, pobunjenici su 20. oktobra 2011. kod Sirta uhvatili Gadafija, mučili ga i ubili.
Zemlja je posle toga potonula u haos. U Bengaziju su 11. septembra 2012. pripadnici Ansar al Šarije, jedne od radikalnih islamističkih organizacija koja je učestvovala u rušenju Gadafija, u napadu na konzulat Sjedinjenih Država zarobili, zverski mučili i ubili američkog ambasadora Kristofera Stivensa i još tri službenika konzulata, pripadnike CIA-e.
Libija, koja je važila za najbogatiju afričku državu, posle Gadafijevog pada do danas gaca po kaljuzi podela i sukoba, prepuštena na milost i nemilost bezbrojnim vojskama i milicijama kojima pomažu različite strane sile koje po Libiji namiruju svoje interese.
Sirijske bombe
Dve godine posle intervencije u Libiji, Obama se našao na ivici još jednog rata, ovoga puta u Siriji.
Dvanaest godina pošto je izglasana u Kongresu, Dozvola za upotrebu vojne sile postala je predložak i za američko učešće u sirijskom ratu. Obamina administracija je kao razlog za to navela zauzdavanje najezde boraca Islamske države, ali više od toga navodnu upotrebu hemijskog oružja snaga Bašara el Asada protiv raznorodnih pobunjeničkih grupa, među kojima i džihadističkih, u građanskom ratu koji je 2011. počeo u ovoj zemlji.
Posle navodnog napada hemijskim oružjem u Guti, u predgrađu Damaska, 21. avgusta 2013, Obamina administracija optužila je snage Bašara el Asada za upotrebu sarina i počela pripreme za vojne udare na Siriju.
Do intervencije ipak nije došlo, mada su američki brodovi, avioni i specijalci stigli nadomak Sirije i novi rat je visio u vazduhu, možda i zbog toga što su se u sirijski rat na strani Asada aktivno uključili Rusija i Iran.
Naredne godine, međutim, Amerika je ipak počela da bombarduje Siriju – ali ovoga puta Islamsku državu. Obamina administracija je za te operacije 2014. kao jedan od pravnih osnova koristila upravo AUMF iz 2001, tumačeći ga tako da obuhvata i Islamsku državu, iako ta organizacija nije postojala 11. septembra i u međuvremenu se razišla sa Al Kaidom.
„Ne činite ništa glupo“, bilo je nezvanično pravilo kojim je Obama opisivao sopstveni pristup spoljnoj politici, koja je, ipak, iza sebe ostavila haos u Siriji i Libiji, nezavršene ratove u Avganistanu i Iraku, te čitavu mrežu grupa radikalnih islamista širom sveta, derivata Al Kaide i Islamske države.
Trampov prvi mandat i era Džozefa Bajdena
Predsednički izbori 2016. šokirali su svet. Umesto naširoko očekivane Hilari Klinton, u Belu kuću se uselio Donald Tramp, navodni žestoki protivnik intervencionizma.
Malo pošto je Tramp 20. januara 2017. položio predsedničku zakletvu, pištolj okačen na zid još u vreme Baraka Obame ipak je opalio.
Posle napada sarinom na Kan Šejhun u sirijskoj provinciji Idlib 4. aprila 2017, za koji je Vašington odmah optužio snage Bašara el Asada, Tramp je naredio prvi direktan američki udar na snage sirijske vlade. Dva dana kasnije, američki razarači ispalili su 59 krstarećih raketa „tomahavk“ na vazduhoplovnu bazu Šajrat u provinciji Homs, za koju je Vašington tvrdio da je korišćena za izvođenje hemijskog napada.
„Odvraćanje i sprečavanje upotrebe i širenja smrtonosnog hemijskog oružja predstavlja vitalni interes nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država“, poručio je tada američki predsednik.
Kako je vreme prolazilo, Tramp je redom odobravao napade u Avganistanu, Iraku, Siriji, Somaliji, Jemenu. Dobar deo tereta za donošenje odluka o napadima preneo je na komandante na terenu, pa je u naredne četiri godina naglo povećan broj vazdušnih udara i napada dronovima na Bliskom istoku. U jednom od tih napada, u oktobru 2019, u Siriji je ubijen i prvi čovek Islamske države Abu Bakr al Bagdadi.
Dva meseca kasnije, početkom januara 2020, Tramp je odobrio i kontroverzni napad u Bagdadu, u kojem je dronom kod bagdadskog aerodroma ubijen Kasem Solejmani, komandant Kudsa, elitne jedinice iranske Revolucionarne garde.
Solejmani je u Iranu već bio gotovo mitska ličnost. Tokom rata protiv Islamske države u Siriji i Iraku aktivno je sarađivao sa Amerikancima, pošto je Islamska država predstavljala zajedničku pretnju.
Posebnu kontroverzu izazvale su okolnosti pod kojima je Solejmani stigao u Bagdad. Tadašnji irački premijer Adel Abdul Mahdi izjavio je da je general u Irak doputovao sa porukom iz Teherana koja se odnosila na iračko posredovanje između Irana i Saudijske Arabije i da je trebalo da se sa njim sastane istog jutra kada je Solejmani ubijen.
Eksplozije projektila kojim je tog 3. januara u Bagdadu raznesen konvoj vozila u kojem se nalazio Solejmani često se opisuje kao jedan od „ključnih događaja u novijoj istoriji Bliskog istoka“. Ionako očajni odnosi Vašingtona i Teherana su posle tog događaja postali još gori.
Ubistvo jednog od najmoćnijih ljudi Irana smatra se jednim od razloga zbog kojih Iran i Amerika, šest godina kasnije, ne uspevaju da se dogovore oko uslova za prekid sadašnjeg rata. Solejmanijevo ubistvo je i danas za Iran trauma zbog koje se traži osveta.
Bajdenov rat
Trampov naslednik Džozef Bajden je uz fotelju u Ovalnoj sobi seo u januaru 2021, nasledivši pored ostalog i dogovor koji je Tramp postigao sa talibanima o povlačenju američkih snaga iz Avganistana.
„Avganistanski politički lideri su odustali i pobegli iz zemlje. Avganistanska vojska se raspala, često bez borbe…“, rekao je Bajden 16. avgusta 2021, dan pošto su talibani ušli u Kabul a njihova zastava s početka ove priče zaviorila se na brdima Avganistana. „Ja sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država i i preuzimam svu odgovornost.“
No, veći deo krivice za američki poraz javno je prebacivan na prethodnu administraciju, koja je sa talibanima pregovarala.
Pandemija kovida, koja se početkom 2020. proširila svetom i naredne dve godine potpuno zasenila gotovo sve ostale globalne teme, donekle je utišala i svetske sukobe.
„Bajdenov rat“, u kome Amerika nije vojno aktivno učestvovala, ali je u njega do guše upletena, počeo je kada je Rusija 24. februara 2022. napala Ukrajinu.
Taj rat naizgled nema nikakve veze sa američkim Ratom protiv terorizma, ali su posledice ratova započetih posle 11. septembra tokom naredne dve i po decenije stigle i do sukoba i kriza koji su, na prvi pogled, bili sasvim daleko od njih.
Dovoljno je setiti se terorističkog napada na „Krokus siti hol“ u Krasnogorsku, predgrađu Moskve, 22. marta 2024. godine. Četvorica naoružanih napadača upala su u koncertnu dvoranu, pucala na posetioce i potom zapalila zgradu. U napadu su poginule 144 osobe, a povređeno je više od 550 ljudi. Odgovornost za napad je preuzela Islamska država.
Pad Sirije
Svega mesec dana pre nego što je Tramp po drugi put ušao u Belu kuću, u decembru 2024, pobunjenici predvođeni Abu Muhamedom el Džolanijem, nekadašnjim štićenikom Al Bagdadija i El Zarkavija, ušli su u Damask. Vojska Bašara el Asada se raspala, a on je sa porodicom pobegao u Rusiju.
El Džolani je po ulasku u Damask vratio sebi „civino ime“ Ahmed el Šara, skinuo uniformu, obukao odelo i stavio kravatu, i postao lider nove Sirije.
El Džolanija su američke snage 2005. godine uhapsile kao borca Al Kaide u Iraku i držale ga po zatvorima u toj zemlji pet godina, a potom oslobodile.
Kada je 2011. počeo građanski rat u Siriji, Abu Bakr al Bagdadi poslao je El Šaru iz Iraka u Siriju da organizuje novu džihadističku formaciju. Početkom 2012. pojavio se Front Al Nusra, koji je ubrzo postao jedna od najmoćnijih pobunjeničkih organizacija. Sjedinjene Države su Al Nusru prvobitno označile kao terorističku organizaciju i sirijsku podružnicu Al Kaide.
Četiri godine kasnije, 2017, Stejt department je ponudio nagradu od 10 miliona dolara za informacije koje bi dovele do lociranja, hapšenja ili zarobljavanja El Muhameda el Džolanija.
Od brojnih zločina koje su počinile jedinice pod komandom El Džolanija, on lično je 2016. predvodio napad na jedno selo istočno od Homsa u kojem je ubijeno najmanje šesnaest Alavita, uključujući sedam žena i četvoro dece.
U julu 2016. El Džolani je objavio da njegova organizacija raskida veze sa Al Kaidom i promenio ime Fronta Al Nusra u Džabhat Fatah el Šam, da bi se pola godine kasnije, u januaru 2017, Džabhat Fatah el Šam udružio sa još nekoliko islamističkih pobunjeničkih grupa i formirao Hajat Tahrir el Šam. Kao vođa Hajat Tahrir el Šama je i ušao u Damask u decembru 2024.
El Šara je po dolasku na vlast dramatično promenio ideologiju, tvrdeći da će u Siriji promovisati multietničnost, versku i nacionalnu toleranciju i zaštiti hrišćane, Alavite, Druze, Kurde i ostale manjine. Radikalni islamizam zasnovan na džihadu iz vremena Al Kaide zamenio je sirijskim nacionalizmom, zadržavajući pritom islam kao važan deo političkog i društvenog identiteta nove Sirije.
Time je pokušao da, bar verbalno, preslika model koji je Redžep Tajip Erdogan uspostavio u Turskoj, inače glavnom sponzoru pobunjeničkog pokreta koji je u decembru 2024. srušio Asada.
Njegov preobražaj Trampova administracija je oberučke prihvatila, zaboravivši njegovu ružnu džihadističku prošlost. Vašington je najpre ukinuo nagradu od deset miliona dolara raspisanu za njegovo hapšenje, potom je Hajat Tahrir el Šam skinuo sa liste stranih terorističkih organizacija, a 7. novembra 2025. i samog El Šaru sa američke liste globalnih terorista, da bi svega tri dana kasnije bio Trampov gost u Beloj kući.
Taj neverovatni obrt još jednom je otvorio pitanje kredibiliteta čitave američke strategije „rata protiv terorizma“ i intervencionističke politike koja ga je pratila.
Istina je da u Siriji danas ima manje sukoba nego tokom krvavog građanskog rata, ali daleko od toga da su oni prestali. To je i dalje razorena, podeljena i nestabilna zemlja, a u El Šarine priče o demokratiji, verskoj i nacionalnoj toleranciji teško da veruje i on sam, a kamoli bilo ko od stanovnika Sirije ili njenih suseda.
Decenije borbe SAD protiv Al Kaide i Islamske države ozbiljno su uzdrmali obe ove organizacije, koje više ne predstavljaju opasnost po zapad na način na koji je to bilo ranije. Ali daleko od toga da su nestale. Umesto dve velike džihadističke organizacije sa prepoznatljivim vođama i središtima, nastala je mreža regionalnih ogranaka rasprostranjenih od Avganistana i Bliskog istoka do Sahela i istočne Afrike.
Najupečatljiviji primer je Sahel, gde Džamaat Nusrat el Islam vel Muslimin (JNIM), ogranak Al Kaide koji predvodi tuareški vođa Ijad Ag Gali, raspolaže hiljadama boraca i kontroliše ili ugrožava velike delove Malija i susednih zemalja.
Ag Galijevi džihadisti uspeli su da u septembru prošle godine preseku glavne puteve snabdevanja Bamaka i nametnu prestonici Malija blokadu uvoza goriva, koja je tokom jeseni izazvala teške nestašice, a u proleće 2026. su zajedno sa tuareškim pobunjenicima izveli niz koordinisanih napada širom zemlje, uključujući udare na vojne ciljeve u samom Bamaku i njegovoj okolini.
Rat protiv narko terorizma
Posle pada Asadovog režima u Siriji, Tramp je stari „Rat protiv terorizma“ donekle modifikovao i pretvorio u ga dva odvojena sukoba – rat protiv narko-terorizma i rat protiv nuklearnog terorizma. Kao mete je odabrao Venecuelu i Iran.
Prvi od ta dva rata počeo je u septembru 2025. napadima na brodove u Karipskom moru i istočnom Pacifiku za koje je Vašington tvrdio da prevoze drogu iz Venecuele ka Sjedinjenim Državama. Američka vojska je tokom narednih meseci bombama i raketama uništila desetine manjih i većih plovila i ubila više od dve stotine ljudi koje je Trampova administracija nazivala „narko-teroristima“, ne objavljujući pritom dokaze da su konkretna uništena plovila zaista prevozila narkotike.
Završni čin „rata protiv narko-terorizma“ je, bez vremena potrošenog na pripreme, trajao tačno 45 minuta, koliko je američkim specijalcima bilo potrebno da 3. januara ove godine u Karakasu uhapse (tačnije rečeno otmu) predsednika Venecuele Nikolasa Madura, ubace ga u helikopter i uz par usputnih stanica strpaju u zatvor u Bruklinu, gde i danas čeka suđenje.
Amerika je odmah potom „zavladala“ venecuelanskom naftnom industrijom, a ovih dana je sa novom vladom u Karakasu potpisala ugovor koji Amerikancima praktično daje u ruke venecelanske rezerve nafte. Vašington tvrdi da je ugovor stogodišnji, a vlada Venecuele da je na 25 godina.
Zlosrećnu zemlju je, u međuvremenu, pogodio i razorni zemljotres. Hiljade ljudi su poginule, uništene su hiljade zgrada, a Ujedinjene nacije su neposrednu materijalnu štetu procenile na oko 6,7 milijardi dolara.
Ratovi u Iranu
Što se tiče rata protiv nuklearnog terorizma, tu je na tapetu novi/stari najveći neprijatelj američke demokratije – Islamska Republika Iran.
Trampova administracija stavljala je Teheranu na teret čitav niz nepočinstava: podršku Hezbolahu, Hamasu i drugim oružanim grupama, napade na američke snage i saveznike, razvoj balističkih raketa i destabilizaciju Bliskog istoka. Ali najteža optužba bila je da Iran nastoji da napravi nuklearno oružje, koje bi predstavljalo egzistencijalnu pretnju po Izrael i ugrozilo Sjedinjene Države i njihove saveznike.
To nije nova optužba, ponavljale su je decenijama administracije i pre Trampove, ali nikada nisu vojno dejstvovale protiv Irana.
Najveći diplomatski proboj u kontroli iranskog nuklearnog programa učinio je Barak Obama, kada je 2015. potpisao Nuklearni sporazum sa Iranom. Po tom sporazumu, a u zamenu za ukidanje sankcija, Iran je ograničio svoj nuklearni program i dozvolio njegovu potpunu kontrolu od strane inspektora Međunarodne agencije za nuklearnu energiju. Sporazum su osim SAD i Irana potpisale i Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka.
No, u maju 2018. Tramp je sporazum „pocepao“, nazvavši ga veoma lošim i ponovo uveo u međuvremenu ukinute sankcije Teheranu. Iran je potom između 2020. i 2021. počeo da povećava broj centrifuga i nivo obogaćivanja uranijuma. Međunarodni stručnjaci su tvrdili da je Iran do maja 2025. imao više od 400 kilograma visokoobogaćenog uranijuma, ali baz naznaka da pravi nuklearnu bombu. Iranski zvaničnici su, sa svoje strane, uporno tvrdili da njihova zemlja nikada nije nameravala da napravi atomsku bombu i da nuklearni program ima isključivo mirnodopsku svrhu.
U prvoj godini Trampovog drugog mandata, u junu 2025, Amerika i Izrael su napali Iran, sa obrazloženjem da žele da unište njegova nuklearna postrojenja jer je Teheran „na pragu da napravi atomsku bombu“. Inače, kada je napad počeo, 21. juna, upravo su u toku bili pregovori dve strane o iranskom nuklearnom programu za koje su i medijatori i Teheran i Vašington govorili da se kreću u dobrom pravcu. Posle prvih izraelskih bombi pregovori su otkazani.
Izrael je narednih dana bombardovao nuklearna postrojenja, vojne baze, raketne položaje i brojne druge ciljeve širom Irana. A onda su se, u noći 21. na 22. jun, u rat neposredno uključile i Sjedinjene Države. Američki bombarderi B-2 i krstareće rakete napali su tri najvažnija iranska nuklearna kompleksa – Fordo, Natanz i Isfahan.
Posle dvanaest dana rata, Tramp je pompezno objavio da su iranska nuklearna postrojenja „potpuno i totalno uništena“.
Osam meseci kasnije, 28. februara 2026, Sjedinjene Države i Izrael ponovo su napale Iran. I ponovo su bombe stigle gotovo istovremeno sa diplomatijom. Svega dva dana ranije, 26. februara, američka i iranska delegacija završile su u Ženevi, uz posredovanje Omana, novu rundu pregovora o nuklearnom programu. Omanski posrednik je posle sastanka govorio o „značajnom napretku“, a za narednu nedelju već su bili dogovoreni tehnički razgovori u Beču. Dan uoči napada omanski ministar spoljnih poslova Badr el Busaidi otišao je još dalje: tvrdio je da je sporazum „na dohvat ruke“.
Kao i u iračkom slučaju, i u mnogim prethodnim, i ovog puta je Bela kuća rat opravdavala obaveštajnim podacima prilično upitne vrednosti, jer do sada nisu predstavljeni dokazi koji bi nesvosmisleno pokazali da Iran zaista pokušava da napravi atomsku bombu, da ne pominjemo Trampove tvrdnje da je iranski nuklearni program potpuno uništen sedam meseci ranije.
U međuvremenu su pominjani i drugi ciljevi novog rata: smena sadašnje i instaliranje nove vlasti u Iranu, eliminisanje iranskog raketnog programa, potpuni prekid podrške Teherana mreži svojih proksi snaga u regionu, poput Hezbolaha u Libanu, Hamasa u Pojasu Gaze, Huta u Jemenu i proiranskim grupama u Iraku.
Cena rata
Iako je već prvog dana rata ubijen vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei i niz najviših bezbednosnih zvaničnika, a u narednim danima i nedeljama ubijeno još puno visokih državnih i vojnih zvaničnika, iako se civilne žrtve broje hiljadama, uz teška razaranja vojne, energetske i civilne infrastrukture, nijedan od proklamovanih ratnih ciljeva nije postignut.
Naprotiv, Teheran je odgovorio zatvaranjem Ormuskog moreuza, što se nikada ranije nije dogodilo, a zatim i udarima na Izrael, američke baze i energetsku infrastrukturu arapskih država u Persijskom zalivu i Jordanu. Hezbolah je ušao u rat, na šta je Izrael odgovorio napadom na Liban, dok su se širom regiona aktivirale iranske proksi snage. Ubijene lidere u Teheranu zamenili su novi, radikalniji i manje skloni kompromisima. Cene nafte i gasa su eksplodirale, a haos u koji je utonuo Bliski istok pogodio je, u većoj ili manjoj meri, gotovo svaku državu na svetu
Samo nekoliko dana po početku rata Tramp i njegov Ministar rata Pit Hegset slavodobitno su proglasili „istorijsku vojnu pobedu“, da bi od tada američki predsednik u najmanje 50 navrata proglasio primirje, sporazum, pobedu ili okončanje sukoba. Ali šest meseci kasnije rat još uvek traje, i kraj mu se ne nazire.
U Iranu, kao i ranije u Avganistanu, Iraku, Siriji, nije postigut nijedan od proklamovanih ciljeva, a posledice, kao i kod ranijih ratova, trpi čitav svet, pa i Amerika.
Samo zbog poskupljenja goriva izazvanog ratom u Iranu, američki potrošači su već do sredine maja platili više od 40 milijardi dolara dodatnih troškova, odnosno više od 300 dolara po domaćinstvu.
Venecuelanska avantura je, prema proceni projekta „Costs of War“ Univerziteta Braun, do kraja marta 2026. američke poreske obveznike koštala najmanje 4,7 milijardi dolara.
Ali to su samo najnoviji računi. Od 2012. do 2024. godine Sjedinjene Države su na vojno suprotstavljanje rastućoj moći Kine potrošile najmanje 3,4 biliona dolara – u proseku oko 260 milijardi godišnje.
U prve dve godine posle Hamasovog upada u Izrael 7. oktobra 2023, Vašington je Izraelu uputio 21,7 milijardi dolara vojne pomoći, dok su američke vojne operacije u pokušaju da se zauzdaju jemenski Huti koštale još 12 milijardi dolara.
Od 2020. do 2024. godine privatne kompanije dobile su od Pentagona ugovore vredne 2,4 biliona dolara – oko 54 odsto ukupne diskrecione potrošnje Pentagona u tih pet godina. Samo pet najvećih vojnih kompanija – Lockheed Martin, RTX, Boeing, General Dynamics i Northrop Grumman – dobilo je 771 milijardu dolara.
Skeptici već četvrt veka postavljaju isto pitanje: koliko je novih neprijatelja Amerika stvorila dok je ubijala stare?
Nemoguće je izračunati da li je broj ljudi koji su se, posle pogibije civila, razaranja čitavih zemalja, zatvora, mučenja i svakojakih „kolateralnih grešaka“, okrenuli protiv Vašingtona veći od broja terorista koje su Amerikanci likvidirali. Ali činjenica da su Al Kaida i Islamska država, posle četvrt veka rata protiv njih, i dalje žive i aktivne – samo rasute od Avganistana do Sahela – dovoljno govori o granicama vojnog rešenja.
Četvrt veka posle 11. septembra, Amerika je ubila Bin Ladena, Zarkavija i Bagdadija, srušila talibanski režim pa gledala kako se talibani vraćaju u Kabul, uništila Islamsku državu kao teritorijalni kalifat, ali ne i džihadizam, i potrošila bilione dolara na ratove čiji se završetak neprestano najavljuje.
Rat protiv terorizma još uvek traje.
