Pripadnici čitavog niza generacija, koji danas silaze sa društvene i životne scene, čim čuju neku staru Džeger-Ričards pesmu „promene prirodu“. Od umornih, poraženih i dezorijentisanih postanu opasni, drski, napaljeni svedoci jednog vremena kada se na ulicama prolivala krv u veri da svet može biti bolji i pravedniji. Ta transformacija i probuđene uspomene su glavni buntovnički legat „najveće rokenrol grupe na svetu“.
„Moja gitara može da promeni svet koliko i moj k…..“, uzviknuo je Gaj Kajzer, lider američkog benda Thin White Rope, i otišao da se bavi visokom naukom.
Dobro je staviti ovakvu rečenicu na početak teksta o društveno političkom angažmanu rok muzičara. Njena blasfemična priroda odražava pravo stanje stvari. Čini se da su egzibicionizam, tj. potreba da se stalno bude u centru pažnje, pribavljanje poreskih olakšica i jeftino koketiranje sa publikom zarad većih tiraža i boljih zarada, većim delom glavni motivi „angažovanih“.
Tako je bilo uvek, tako je i danas. Ono što kvari konzistentnost ovog stava su šezdesete godine dvadesetog veka.
Elem, u šestoj deceniji prošlog veka dva „fenomena“ su eksplodirala na društvenoj, pa i političkoj sceni: kontrakultura mladih i rok muzika. Uzajamno prožimanje, preplitanje, srastanje i uzrastanje bilo je neizbežno. Džon Lenon, Bob Dilan i The Rolling Stones su bili na istoj „crti“ kao i Rudi Dučke, Danijel Kon-Bendit, Aleksandar Dubček, odnosno Herbert Markuze, Erih From i Žan-Pol Sartr.
Gledano iz ove perspektive, čini se da je udeo The Rolling Stonesa u političko-društvenim „gibanjima“ tih godina bio najperfidniji i najrazorniji.
U Volandovom svetu
Muzika The Rolling Stonesa – mešavina bluza, soula, kantrija, Vilija Diksona, Čaka Berija, Badija Holija, Sema Kuka – „destruktivnog tona, arogantnog stila i apokaliptičnog izvođenja“, imala je funkciju Trojanskog konja. Njena zavodljiva i omamljujuća priroda bila je maska iza koje su sakriveni novi vrednosni sistem, drugačiji pogledi na život i njegov (be)smisao, nova verzija interpersonalnih odnosa i komunikacijskih obrazaca.
Ono što su mladi politički lavovi propovedali po evropskim trgovima i levičarski filozofi podučavali po fakultetskim aulama, Džeger i Ričards su uvaljivali u obliku rok stihova i bluzerskih šema. Njihove poruke su, zahvaljujući takvom spletu okolnosti, prodirale dublje i definitivno menjale poredak stvari u glavama pripadnika čitavih generacija. Uskladištene iza ostarelih faca i dan danas sijaju prevratničkim sjajem.
Društveno politički angažman The Rolling Stonesa nije eksplicitan, ni nameran, ni agitpropovski. Oni su svirali bluz, pevali o ljubavi, seksu, đavolu, iskušenju, kocki i zadovoljstvu – temama karakterističnim za taj idiom.
Vođeni talentom i intuicijom, kao i savetima koje im je davao Endru Lug Oldem – njihov prvi menadžer – razmestili su svetla unutar ovog idioma na poseban način. To je celu stvar učinilo drugačijom, provokativnijom, subverzivnijom, đavolskijom, pa i angažovanijom.
Uzmimo, na primer, njihovo izvođenje Diksonove pesme „Litttle red Rooster“ preuzete iz repertoara Haulina Vulfa. „Mali crveni petao“ iz naslova pesme je isto što i Crven Ban iz naše narodne poezije. Zna se dakle o čemu je reč. Bluzerska pravovernost pomešana je sa otvorenom seksualnom aluzijom. Temelji nove osećajnosti u kojoj su lepo i čulno povezani na novi, neraskidivi način, tako su postavljani.
Đuskanje na gimnazijskim igrankama uz „Satisfaction“ ili „Get Off Of My Cloud“ donosilo je novi doživljaj sopstvenog tela. Ono se pretvaralo u instrument za izražavanje najskrivenijih fantazama.
Igralo se, naravno, i uz pesme drugih velikih rok grupa. Pesme Stounsa su, međutim, imale nedokučiva značenja koje su igračke korake pretvarali u buntovnički ples.Pesme „Sympathy For The Devil“ i „Street Fighting Man“ sa albuma „Beggars Banquet“ u socijalnom i političkom smislu su najangažovanije Džeger-Ričards pesme.
Tekst ove druge je u jednom časopisu bio objavljen paralelno sa traktatom Fridriha Engelsa iz 19. veka o oružanim borbama na uličnim barikadama. Ritam uličnih zbivanja 1968. godine u Parizu, Pragu i Beogradu umetnut je u ovaj napev, a stihovi: „But what can a poor boy do/Except to sing for rock'n'roll band“, najbolje predstavljaju rokenrol kao poslednje utočište generacija koje su tražile svoje mesto na društvenoj sceni.
Dokumentarni film francuskog sineaste i ukletog levičara Žan-Lika Godara „One Plus One“, u kojem se dugi i sitničavi kadrovi iz londonskog Olympic studija, snimljeni tokom nastajanja pesme „Sympathy For The Devil“, interpolirani sa snimcima uličnih nereda širom sveta, najbolje pokazuje povezanost muzike Stounsa i aktuelnih zbivanja.
Ova pesma – koja se može shvatiti kao slobodna transkripcija Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“ na jezik rokenrola – svojim metaforičkim i alegorijskim potencijalom idealno je odražavala duh vremena u kojem je nastala.
Altamont i posle Altamonta
Album „Beggars Banquet“ je izašao 21. decembra 1968. godine. Deset dana kasnije završila se ta čudna i nesvakidašnja godina, tokom koje su mnogi poverovali da svet može da bude bolji.
Godinu dana potom, 6. decembra 1969, dogodilo se ubistvo Meredita Hantera na koncertu The Rolling Stonesa u Altamontu.
Taj događaj je definitivno udaljio Stounse od društvenog angažman i političkog aktivizma. Stounsi su postali „rokenrol cirkus“, mašina za pravljenje novca i dobre zabave.
Džeger i Ričards su krenuli da ironiziraju sami sebe. U odeždama klovnova, dvorskih luda, karipskih gusara i argentinskih gauča, izgužvanih i sažvakanih faca, još uvek uspešno prodaju svoj šou.
Ta transformacija i probuđene uspomene su glavni buntovnički legat The Rolling Stonesa, „najveće rokenrol grupe na svetu“, koja je davnog 21. jula 1962. započela svoju neponovljivu karijeru.
Izvor: oko
