Piše: Jovo Vuković
Na predstojećem Svetskom prvenstvu koje će se održati u SAD, Meksiku i Kanadi, prvom sa 48 učesnika, naša reprezentacija neće nastupiti. Od 22 minula Mundijala naš izabrani tim je učestvovao na 13, i to pod šest različitih imena. Na premijernom SP 1930. godine u Urugvaju naša reprezentacija je predstavljala Kraljevinu Jugoslavije, potom FNRJ, SFRJ, SRJ, Srbiju i Crnu Goru, a tek od 2010. samostalnu Srbiju koja je, po odluci FIFA, zvanični sukcesor rezultata svih bivših država Južnih Slovena. A ti rezultati su bili mršavi – dva četvrta mesta davne 1930. u Montevideu i 1962. u Čileu.
Srbije neće biti na predstojećem Svetskom prvenstvu u fudbalu, 23. po redu, koje će se od 11. juna do 19. jula održati u Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi, a takva razočarenja doživljavali smo i ranije i vrlo teško ih podnosili zbog raširenog, mada – ruku na srce – neutemeljenog uverenja da smo velika „fudbalska nacija“.
Od 22 minula Mundijala naš izabrani tim je učestvovao na 13, i to pod šest različitih imena, prateći promenu naziva države iz koje je stizao na najveću „feštu“ najpopularnije igre na planeti. Na premijernom SP 1930. godine naša reprezentacija je predstavljala Kraljevinu Jugoslavije, potom FNRJ, SFRJ, SRJ, Srbiju i Crnu Goru, a tek od 2010. samostalnu Srbiju koja je, po odluci FIFA, zvanični sukcesor rezultata svih tih bivših država Južnih Slovena.
„Montevideo, Bog te video“
Prvi Mundijal održan je 1930. godine u Montevideu, prestonici Urugvaja, a Kraljevina Jugoslavija je bila jedna od samo trinaest država učesnica iz čitavog sveta. Trijumfovala je selekcija zemlje domaćina, a naši momci su osvojili četvrto mesto, što je, uz isti plasman državnog tima na SP u Čileu 1962. godine, naš dosad najveći uspeh.
O tom nastupu generacije Aleksandra Tirnanića, Blagoja Moše Marjanovića, Milovana Jakšića, Milutina Ivkovića Milutinca i drugih, mnogo smo saznali iz filma „Montevideo, Bog te video“ , snimljenom 2010. godine, posvećenom tom velikom sportskog događaju osobenom i po tome što je naš državni tim u Južnu Ameriku putovao brodom.
Jugosloveni su se, savladavši Brazil (2:1) i Boliviju (4:1), plasirali u polufinale gde su, zahvaljujući skandaloznom suđenju, poraženi od Urugvaja sa 6:1. U postizanju drugog pogotka za domaću reprezentaciju učestvovao je i policajac na dežurstvu pored našeg gola, koji je jednu loptu koja je već bila napustila teren vratio u šesnaesterac, odakle je ona prosleđena u mrežu iza leđa našeg golmana Jakšića, koji je na tom SP, zbog sjajnih odbrana, dobio nadimak „El Grande Milovan“ (Veliki Milovan).
Učešće u reprezentaciji Jugoslavije su odbili fudbaleri iz Hrvatske, a razlog je bio premeštanje sedišta nacionalnog fudbalskog saveza u Beograd iz Zagreba, gde je osnovan 1919, i to samo nekoliko meseci pre Mundijala u Urugvaju. U jugoslovenskom sastavu bili su zato samo igrači iz beogradskih klubova BSK-a, Jugoslavije i BASK-a i trojica internacionalaca koji su nastupali u Francuskoj.
Sva četvrtfinala
Na dva naredna planetarna šampionata, u Italiji 1934. i Francuskoj 1938, Jugoslavija nije uspela da se kvalifikuje, a 1950. se pojavila na prvom posleratnom Mundijalu u Brazilu pod imenom Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ). Generacija Stjepana Bobeka, Rajka Mitića, Bernarda Vukasa i drugih najvećih asova našeg tadašnjeg fudbala pobedila je, u grupi, Meksiko (4:1) i Švajcarsku (3:0), a put do plasmana u polufinale „presekao“ joj je Brazil (0:2).
Ta ekipa Brazila je, što zbog velikog kvaliteta, što zbog igranja pred svojim vatrenim pristalicama, bila unapred proglašavana pobednikom turnira. Te prognoze su, međutim, pale u vodu, pošto su „Karioke“ u finalu, na svojoj Marakani, poražene od Urugvaja (1:2). Na prepunom stadionu tada se, prema zapisu urugvajskog pisca Eduarda Galeana, „prolomio muk, najgromoglasniji muk u istoriji fudbala“.
„Plavi“ su se i na narednom šampionatu, 1954. u Švajcarskoj, namerili na Brazilce , ali su izbegli poraz odigravši 1:1. Potom su savladali Francuze (1:0) i prošli u četvrtfinale. U narednom meču sa Zapadnom Nemačkom Jugoslavija je smatrana favoritom, ali je umesto u polufinale morala – kući.
„Panceri“, koji su pobedili sa 2:0, na tom turniru su prvi put postali svetski prvaci, i to pobedom nad „nepobedivom“ mađarskom „Lakom konjicom“ Puškaša, Božika, Cibora i Hidekutija, najboljom svetskom reprezentacijom tog vremena, koja ih je u grupnoj fazi „samlela“ sa čak 8:3.
Četiri godine kasnije, na Mundijalu u Švedskoj, naši su, doguravši do četvrtfinala, opet naleteli na Zapadne Nemce i opet bili poraženi (0:1). Iako smo tada imali sjajne napadače Tozu Veselinovića (najboljeg strelca Jugoslavije), Miloša Milutinovića i Dragoslava Šekularca, uspeli smo da pobedimo samo Francuze (3:2), dok smo sa Škotima i Paragvajcima odigrali nerešeno.
U polufinalu 1962.
Sedmo po redu SP, održano u Čileu 1962, naši ljubitelji fudbala pamte po „osveti“ Nemcima za poraze u Švajcarskoj i Švedskoj, ali i propuštenoj velikoj prilici da Jugoslavija zaigra u finalu. Sudar „Plavih“ i „Pancera“ ponovo se dogodio u četvrtfinalu , pošto su naši i grupi izgubili od SSSR-a (0:2), a pobedili Urugvaj (3:1) i Kolumbiju (5:0).
Utakmica je bila neizvesna do samog kraja, a onda je naš half Petar Radaković u 85. minutu pogodio mrežu nemačkog vratara Fabijana, što je „Plavima“ donelo polufinale sa Čehoslovačkom . Ekipa u kojoj su glavne zvezde bili golman Milutin Šoškić, sjajni bekovski par Vladimir Durković i Fahrudin Jusufi, pa Dragoslav Šekularac, Milan Galić i Josip Skoblar, smatrana je sigurnim finalistom.
Oni koji se sećaju tog vremena tvrde da bi se to sigurno dogodilo da nije došlo do spora igrača sa rukovodstvom reprezentacije oko premija za ulazak u finale. Čelnici FSJ su, sledeći Titov apel za štednju, naglašen u jednom maršalovom govoru u vreme trajanja SP, odbili da „odreše kesu“ i tako dodatno podstaknu igrače na pobedu.
Stanje u reprezentaciji posle te odluke Dragoslav Šekularac je ovako opisao: „Raspad sistema – otaljavanje treninga, učestali izlasci do kasno u noć, apatija.“ Protiv takvih Jugoslovena, disciplinovani Čehoslovaci su relativno lako došli do pobede (3:1) i finala u kome su „pali“ od Brazila (1:3) u kome je blistao Garinča. Šekularac je tada uvršten u „idealni tim“ Mundijala.
U Zapadnoj Nemačkoj 1974.
Posle Čilea, „Plavi“ su „posrnuli“ u kvalifikacijama za Mundijale u Engleskoj (1966) i Meksiku (1970). Depresija ljubitelja fudbala bilo je ogromna jer smo imali dobre igrače, čemu je dokaz i podatak da je Jugoslavija između ta dva šampionata postala vicešampion Evrope (1968), i to pošto joj je čuveni švajcarski arbitar Gotfrid Dinst, nepravednom arbitražom, „oteo“ titulu .
Godine 1974, kao SFRJ, vratili smo se u svetsku elitu za koju je scena bila postavljena u (tadašnjoj) Zapadnoj Nemačkoj. Remi sa Brazilom na startu (0:0) rasuo je optimizam na čitavom jugoslovenskom prostoru od Vardara do Triglava, a 9:0 protiv Zaira podstaklo je maštanja navijača i o najvišem dometu. Nažalost, posle novog remija sa Škotskom (1:1) i prolaska u drugu fazu turnira, proveli smo se kao bosi po trnju.
Prvo su nas sa 2:0 isprašili Zapadni Nemci (koji su na tom Mundijalu osvojili titulu svetskog prvaka), a onda, identičnim rezultatom 2:1, i Poljaci i Šveđani , čime je šampionat za nas bio okončan.
U javnosti se kasnije pojavila tvrdnja da smo „prodali“ meč „Pancerima“ i to po direktnom Titovom nalogu, kako bi Jugoslaviji bio oprošten nemački kredit od 700 miliona maraka. Nikakvih dokaza za to nije bilo, ali je vidljivo bilo ogromno razočarenje ljubitelja fudbala u Jugoslaviji, a razlog je bio u činjenici da smo, po imenima i njihovom minulom radu u zemlji i inostranim klubovima, imali zaista sjajan izbor igrača: Enver Marić, Ivan Buljan, Džemal Hadžiabdić, Branko Oblak, Josip Katalinski, Vladislav Bogićević, Ilija Petković, Stanislav Karasi, Vladimir Petrović Pižon, Dušan Bajević, Ivica Šurjak, Jovan Aćimović, Dragan Džajić…
U Španiji 1982.
Pošto smo, loše obavljenim poslom u kvalifikacijama, preskočili SP u Argentini 1978, ponovo smo na Mundijalu bili 1982, kad je domaćin bila Španija.
Imali smo potpuno renoviran tim u odnosu na onaj koji se predstavio u Nemačkoj, a slatkorečivi selektor Miljan Miljanić uporno je ubeđivao jugoslovenske fudbalofile da imaju čemu da se nadaju od njegovih izabranika, među kojima su se isticali Pižon Petrović, Šurjak, Velimir Zajec, Safet Sušić, Zlatko Vujović, Vahid Halilhodžić…
Oni najhrabriji navijači su ovaj tim na Iberijsko poluostrvo ispratili sa euforičnom: „Sad ili nikad“.
Da je ta parola zaista bila nerealna saznalo se, nažalost, vrlo brzo: Miljanovi „Plavi“ su posle samo tri uvodne utakmice morali da pakuju kofere za povratak. Učešće su počeli sa 0:0 protiv slabašne Severne Irske , zatim su izgubili od Španije (1:2), a onda je došla pobeda nad Hondurasom (1:0) koja nije imala nikakav značaj.
Istine radi valja podsetiti da smo utakmicu sa domaćom selekcijom izgubili zbog sramne odluke danskog sudije Sorensena, koji je jedan faul Velimira Zajeca izvan šesnaesterca pretvorio u penal iz kog je „Crvena furija“ postigla gol.
Potom je stigao novi neželjeni „tajm aut“ za selekciju Jugoslavije – izostala je sa SP u Meksiku 1986. uprkos „laganoj“ kvalifikacionoj grupi, u kojoj su joj rivali bili Bugarska, Francuska, Istočna Nemačka i Luksemburg. Na Mundijal su otišli Francuzi i Bugari.
Poslednja jugoslovenska reprezentacija
Na SP 1990. godine u Italiji jugoslovenska reprezentacija je stigla iz zemlje „već sklone padu“, zbog sve oštrijih političkih nesuglasica među njenim republikama iz kojih je bujao razorni nacionalizam, koji ju je ubrzo potom i sasvim razorio. Selektor Ivica Osim, fudbalski vizionar beskompromisnog karaktera, doveo je na „Čizmu“ vrlo respektabilan sastav u kom su bili Dragan Stojković, Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Safet Sušić, Darko Pančev, Zlatko Vujović, Srećko Katanec, Faruk Hadžibegić…, sve fudbalski majstori sa međunarodnim atestom.
Posle poraza od Nemačke (1:4) na startu turnira i pobeda nad Ujedinjenim Arapskim Emiratima (4:1) i Kolumbijom (1:0), Jugosloveni su osigurali učešće u nastavku takmičenja.
U osmini finala je sa 2:1 savladana Španija , uz dva nezaboravna gola Dragana Stojkovića Piksija, a onda je na red došao duel sa Argentinom , aktuelnim prvakom sveta, koju je predvodio Dijego Armando Maradona.
Duel pun „lepote i vatre“ pokvario je švajcarski sudija Kurt Rethlistberger koji je u 30. minutu, posle drugog žutog kartona, isključio našeg halfa Refika Šabanadžovića, koji je čuvao Dijega Maradonu.
Uprkos ogromnom hendikepu, Osimovi izabranici su igrali sjajno, imali i puno šansi, a rezultat 0:0 održao se sve do kraja produžetaka, posle kojih su pobednika odlučili penali . Taj „rulet“ je sreću doneo Argentincima – bilo je 3:2 – i ogromnu tugu našem timu. Poraz je doživljen ne samo kao sportski neuspeh nego i kao, kako su neki govorili, propala prilika da se sačuva Jugoslavija.
U osmini finala u Francuskoj 1998.
Sledeći Mundijal na kom se pojavila naša reprezentacija bio je onaj 1998. u Francuskoj. Reč je o državnom timu Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), zemlje koju su, posle raspada SFRJ, činile samo Srbija i Crna Gora. Selektor je bio Slobodan Santrač, a njegove glavne uzdanice Stojković, Savićević, Mijatović, Mihajlović, Mirković, Kralj, Jugović…
Jugoslavija je posle „mršavih“ pobeda nad Iranom i SAD (oba puta 1:0) i nerešenog ishoda sa Nemcima (2:2), u osmini finala izašla na crtu favorizovanim Holanđanima .
„Lale“ su povele sa 1:0, naši su izjednačili, a onda je došao trenutak koji je, po opštoj oceni, „prelomio“ utakmicu na našu štetu. Reč je o promašenom penalu Predraga Mijatovića ( pogodio je prečku ) posle kog su Holanđani, i to u poslednjem minutu, osigurali ostanak na turniru, eliminisavši naš sastav sa 2:1.
Nastup „zemlje koje nema“
Novo pojavljivanje naših fudbalera među svetskom elitom videli smo 2006. na Mundijalu u Nemačkoj. Igrali su pod nazivom Srbija i Crna Gora (SCG), iako se ta država (naslednica SRJ od 2003) uoči šampionata nepovratno raspala. Tako je odlučila FIFA, koja je naložila da naša selekcija i na završnom turniru zadrži ime sa kojim je započela kvalifikacije.
Tako se dogodilo da je, što su mediji često isticali, na nemačkom Mundijalu nastupala „zemlja koje nema“. Tek nakon tog šampionata razdvojene države su nastavile da se takmiče sa zasebnim reprezentacijama.
Bilo je nekako logično da tim koji nema zemlju loše završi, i to se i dogodilo. SCG je brzo napustila Nemačku posle tri poraza: od Holandije (0:1), Argentine (0:6) i Obale Slonovače (2:3).
Poraz od „gaučosa“ bio je i najteži u istoriji našeg reprezentativnog fudbala, ali i potpuno zaslužen: izabranici selektora Ilije Petkovića igrali su potpuno podređenu ulogu u odnosu na tada mlađanog Lionela Mesija, Ernana Krespa, Huana Rikelmea i ostale fudbalske mađioničare iz Argentine.
Srbija na Mundijalu
Četiri godine kasnije, na Mundijalu u Južnoj Africi, naša reprezentacija je prvi put nastupila kao Srbija. Novo ime nije, nažalost, donelo rezultat koji bi bacio u zasenak sve prethodne na svetskim prvenstvima, iako su navijači to priželjkivali.
Krenulo je traljavo, porazom od Gane (0:1), ali je taj kiks ispravljen trijumfom nad Nemačkom (1:0). To je vratilo nadu, ali se ona ugasila već na narednom meču protiv Australije , kad je Srbije poražena sa 2:1.
Selektor Radomir Antić i njegovi puleni morali su na dalek put kući, a zvuke vuvuzela iz naše grupe su nastavili da slučaju Nemci i Ganci. Prvak sveta tada je prvi put postala Španija.
Na Mundijalu u Brazilu (2014) ponovo nije bilo srpskih najboljih fudbalera. Kvalifikaciona grupa u kojoj su rivali Srbije bili Belgija, Hrvatska, Škotska, Vels i Severna Makedonija pokazala se preteškom za „Orlove“, pa nisu uspeli da dolete ne samo do prvog mesta, nego ni do baraža kroz koji bi pokušali da nađu put do Brazila.
U Rusiji 2018.
Onda nam se posrećila da u kvalifikacijama za SP u Rusiji 2018. reprezentacija, koju je predvodio Slavoljub Muslin, dobije „laganu“ grupu (Gruzija, Republika Irska, Austrija, Vels i Moldavija) i to je iskorišćeno. Perjanice našeg novog sastava bili su golman Stojković, Ivanović, Matić, Ljajić, Kolarov, Tadić i Aleksandar Mitrović, strelac kakvog dugo nismo imali.
Muslin, međutim, nije odveo tim na Mundijal jer je, ubrzo po završetku kvalifikacionog ciklusa, smenjen zbog, kako je objasnio, „nepristajanja da mu reprezentaciju sastavljaju fudbalski funkcioneri i menadžeri“. Na njegovo mesto došao je Mladen Krstajić, bivši reprezentativac i trenerski početnik.
Pred „braćom Rusima“, čija je podrška stizala na svakoj utakmici, naši asovi se, nažalost, nisu dugo zadržali – tek toliko da odigraju takozvani obavezni deo. Od tri utakmice u grupi dve su izgubili, od Brazila (0:2) i Švajcarske (1:2), a savladali su nejaku Kostariku , i to minimalnim rezultatom 1:0.
Sa te neuspele „ekskurzije“ naših zvezda posebno se pamti da su golove za Švajcarsku postigli „naši“ Albanci Džaka i Šaćiri, obojica poreklom sa Kosova, koji su svoje egzekucije za novu domovinu „začinili“ nacionalističkim ispadima koji su žestoko iziritirali igrače i navijače Srbije, ali i naveli FIFA da ih sankcioniše.
Piksijevi „orlovi“
„Orlovi“ su se pojavili i na prethodnom Mundijalu u Kataru, pre četiri leta, ali ponovo nisu obradovali naciju, uprkos najavama boljeg izdanja nego u Rusiji od strane igrača i novog selektora Dragana Stojkovića Piksija.
Ipak, razočarani navijači videli su samo reprizu viđenog na prethodnom planetarnom turniru: Srbija nije uspela da „iskoči“ iz grupe. Eliminaciju su joj doneli porazi od Brazila (0:2) i (opet) Švajcarske (2:3), a kompletnu bruku je sprečila nerešenim rezultatom sa Kamerunom (3:3).
Mundijal koji je pred nama reprezentaciji Srbije je „izmakao“ zbog toga što je u grupi sa Engleskom, Albanijom, Letonijom i Andorom zauzela tek treće mesto, i tako ostala i bez direktnog plasmana i bez baraža koji joj je davao šansu da se ipak nađe na završnom turniru, na kome će prvi put učestvovati najbolje selekcije čak 48 zemalja.
Koban po „Orlove“ bio je poraz od Albanije u Leskovcu (0:1), koji je „začinjen“ i smenom selektora Stojkovića.
Sumirajmo na kraju da naši najbolji fudbaleri sa tri najveća takmičenja – svetsko prvenstvo, šampionat Evrope i Olimpijske igre – nijedno odličje nemaju samo sa Mundijala.
Sa Olimpijskih igara imamo čak pet medalja: jednu zlatnu (Rim 1960), tri srebrne (London 1948, Helsinki 1952. i Melburn 1956) i jednu bronzanu (Los Anđeles 1984), a sa prvenstava Starog kontinenta dva „srebra“ – 1960. i 1968. godine.
Izvor: oko
