Karijera Mate Parlova bila je blistava: u amaterskoj konkurenciji je bio osmostruki prvak Jugoslavije, pet puta najbolji na Balkanu, dvostruki šampion Evrope, olimpijski pobednik i svetski šampion. Iako je bio i svetski profesionalni prvak u poluteškoj kategoriji, možda najupečatljiviji trenutak te karijere bilo je osvajanje titule profesionalnog prvaka Evrope na beogradskoj „Marakani“ 10. jula 1976, koju je proslavio skokom sa ringa i sletanjem na ruke razdraganih navijača.
Jedna lasta ne čini proleće, ali je istina da je jedna „lasta“ Mate Parlova, viđena 10. jula 1976. na stadionu Crvene Zvezde, tada zvanom „Marakana“, obeležila leto te davne godine u Beogradu i celoj Jugoslaviji, kao i čitavu istoriju boksa zemlje koje više nema.
Bila je to „lasta“ kojom je Parlov, veliki bokserski šampion iz Pule, zaljubljenik u Beograd i opšti ljubimac više od 20 miliona Jugoslovena, preletanjem konopaca ringa i sletanjem na ruke razdraganih navijača proslavio osvajanje titule profesionalnog prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC). Pred više od 25.000 gledalaca, čije se oduševljenje čulo do neba, Parlov je do trofeja došao savladavši aktuelnog šampiona Starog kontinenta Italijana Domenika Adinolfija .
Taj uspeh Mate Parlova (1948-2008) u profesionalnoj konkurenciji dogodio se posle njegove blistave amaterske karijere, tokom koje je bio osmostruki prvak Jugoslavije, pet puta najbolji na Balkanu, dvostruki šampion Evrope, olimpijski pobednik i svetski šampion. Kasnije je, 1978. godine, toj niski trofeja dodao i WBC titulu planetarnog profesionalnog prvaka poluteške kategorije, pobedom nad Argentincem Migelom Anhelom Koeljom .
U konkurenciju profesionalaca Matu je, prema kazivanju njegovog sina Matka, „namamio“ Boris Kramarušić, bogati trgovac iz Trsta koji nije imao veze sa boksom, ali je imao njuh za biznis, što je i sport već bio u tom vaktu. Nekoliko godina Kramarušić je bio menadžer Parlovu, iako za to nisu potpisali nikakav ugovor.
Beogradski meč
Parlov je za mesto svoje borbe za titulu profesionalnog prvaka Evrope odabrao Beograd, a ne Pulu u kojoj je tada (i kasnije, do svog kraja) živeo. Razlog je bila njegova snažna vezanost za Beograd i Beograđane, čiju je silnu podršku i ljubav osećao od početka amaterske karijere. U Beogradu je Mate osvojio prvu titulu prvaka države, „Zlatnu rukavicu“ i prvo od svoja dva evropska „zlata“.
„Često je govorio o tome kako ga je Beograd toplo primao i kako se uvek istinski radovao svim njegovim pobedama“, mnogo puta je, posle Matine prerane smrti, ispričao njegov sin Matko. Ima još dosta onih koji će reći da je Mate Parlov što je više napredovao u karijeri sve više boravio u Beogradu, a sve manje u Puli.
Zbog očekivanog velikog interesovanja publike, odlučeno je da se meč Parlov–Adinolfi održi na fudbalskom stadionu Crvene zvezde, jer je, kao najveći u Jugoslaviji, mogao da primi i više od sto hiljada gledalaca, poput brazilske „Marakane“. Ring je bio postavljen ispod severne tribine, a ispred njega se našlo više od 25.000 bučnih navijača jugoslovenskog šampiona za kog se već tada govorilo da je „najomiljeniji sportista Jugoslavije“.
To, po svemu sudeći, važi i danas.
Pobeda pre kraja
Protivnik levorukom Parlovu bio je Italijan Domeniko Adinolfi, branilac titule koju je stekao nokautom, a zatim i tri puta odbranio na isti način. Odlikovao ga je fajterski „nosorog stil“ – sa obe pesnice prislonjene uz pognutu glavu uporno je išao napred i snažno udarao. Mate je u ringu delovao mnogo elegantnije: desnim direktom je nastojao da protivnika drži što dalje od sebe, a gromovitu levicu je čuvao za odlučujuće trenutke. U uvodnoj trećini meča od petnaest rundi nijedan rival nije stekao osetniju prednost, a strah kod Matinih navijača pojavio se u petoj rundi kada su na njegovom licu videli krv poteklu iz razbijene arkade.
Takvo osećanje je, međutim, trajalo vrlo kratko jer je Parlov, kao da ga je povreda dodatno podstakla, tako snažno „pritisnuo“ Adinolfija da je uverenost „tribine“ u njegov trijumf postajala sve euforičnija. Italijan je postao defanzivac koji se nadao da će „tajfun“ Parlova u nekom trenutku morati da splasne. Prevario se.
U 11. rundi, posle duže kanonade Parlovljevih direkata i krošea, sudija iz Velsa Džejms Primel odlučio je da prekine meč i da, bez brojanja, proglasi Parlova pobednikom, što je značilo i novim šampionom Starog kontinenta.
„Bio je to klasičan tehnički nokaut. Spasao sam Adinolfija težih posledica, jer bi u nastavku sigurno bio pokošen, pošto je primio mnogo udaraca u glavu“, bile su Primelove reči kojima je objasnio svoju odluku koju su Italijan i njegov štab kasnije nazvali „skandaloznom i nepravednom“.
Bodovne sudije su, međutim, podržale odluku Velšanina, a glavni među njima, Nemac Herbert Tompson je rekao da je Adinolfi, pre nego što ga je Primel poslao u ugao, delovao nemoćno i „imao staklast pogled“. Evropski mediji su, izuzimajući italijanske i francusku agenciju AFP, pobedu Parlova predstavili kao zasluženu i ubedljivu.
Novi šampion se tada odlučio na hrabar potez bez presedana: sa raširenim rukama, poput laste, poleteo je iz ringa i sleteo na podignute ruke egzaltiranih gledalaca. Taj trenutak za istoriju zabeležile su i televizijske kamere, pa se i danas može videti na društvenim mrežama, gde ga prate komentari divljenja.
„Tim skokom želeo sam da izrazim zahvalnost publici za podršku kojom me je nosila i davala mi snagu u okršaju sa Adinolfijem“, bilo je Parlovljevo objašnjenje „laste“ viđene tada na „Marakani“. „Morao sam da skočim u to more uzdignutih ruku, a gužva je bila takva da na pod ne bi mogla da padne ni igla, a kamoli ja.“
Na drugoj strani, Adinolfi je bio ljut zbog poraza, a iz te ljutine izletelo mu je i omalovažavanje pobednika: „Mate nema udarac koji ruši, a bokser bez toga ne može biti šampion. U Evropi ima boljih od Parlova“, prosiktao je slomljeni Rimljanin pred novinarima.
Svetska titula
Kad je postao profesionalni šampion Starog kontinenta Parlov je imao nepunih 28 godina, na osnovu čega se znalo da će pokušati da postane i svetski prvak. Njegov trener i dugogodišnji prijatelj profesor dr Zoran Ćirković nazivao je Matu „neuništivom mašinom“, posebno ističući njegovu posvećenost svakodnevnom radu, neophodnoj nadogradnji za vanserijski talenat koji je posedovao. Upravo to mu je omogućilo da se svrsta među velikane „plemenite veštine“ iako joj se posvetio dosta kasno – tek u šesnaestoj godini.
Već krajem 1976. Parlov je imao meč za titulu svetskog šampiona u poluteškoj kategoriji, ali nije uspeo je da preotme vladajućem prvaku, Amerikancu Metjuu Muhamedu. U prvoj borbi je, odlukom sudija, bio poražen, dok je u dugoj meč proglašen nerešenim.
Ipak, dve godine kasnije stvari su došle na svoje mesto: Mate Parlov je postao planetarni šampion u poluteškoj kategoriji, opet u WBC verziji, savladao je nokautom Argentinca Migela Anhela Koelja .
Meč je održan u Milanu na pravoslavni Božić, 7. januara, a u Jugoslaviji je praćen kao „meč nad mečevima“.
Slika kad Parlov, krajem devete runde, levim krošeom obara dotad nepobedivog Argentinca i dalje je u sećanju svedoka tog „sudara titana“ u milanskoj dvorani „Palasport“.
Tada osvojenu titulu Parlov je kasnije izgubio od Marvina Džonsona i više nije uspeo da je vrati. Ubrzo je stigao i kraj njegove karijere iz koje je jedno vreme stečena iskustva prenosio na mlade boksere – godine 1984. bio je selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu.
Njegov sportski bilans je impresivan. Kao amater je imao 310 borbi, od kojih je samo u deset poražen; u profesionalnoj karijeri zabeležio je 29 mečeva – 24 je dobio, tri puta je bio poražen, a dvaput je boksovao nerešeno.
Svetski prvak ne može biti nacionalista
Po izlasku iz sporta Mate je najviše vremena provodio u svom kafiću, koji je i danas kultno mesto u Puli, ali ne samo sedeći, nego i radeći. Mnogobrojni gosti su tako imali priliku da popiju kafu koju im je pripremio svetski bokserski šampion lično. („A neki su ga i po šećer vraćali“, ispričao je jednom slavni glumac Slavko Štimac).
Iako ga je prvenstveno vladavina na ringu učinila poznatim, poštovanim i voljenim, valja istaći da je Mate Parlov bio uvažavan i kao diplomirani ekonomista i diplomirani „difovac“, pa kao poslovni čovek, zaljubljenik u pozorište, ljubitelj i pisac poezije… Jednom je, gostujući na Hrvatskoj televiziji, rekao da je pročitao na hiljade pesama, i da je one koje su mu se posebno svidele čitao „i do dve hiljade puta“. Govorio je da je pred važne mečeve „čitao pesme da bi se opustio i koncentrisao za ono što ga je čekalo u ringu“.
Bio je kosmopolita i prijatelj mnogih, tih i skroman „k'o devojka“, kako su pričale njegove komšije. „Sedamdesetih godina, u vreme najvećih uspeha Mate Parlova, šetnje s njim u bilo kom mestu u Jugoslaviji trajale bi satima, jer su svi želeli da ga pozdrave, da nešto upitaju ili da dobiju autogram od njega“, govorio je Zoran Ćirković.
Zna se da je Parlova veoma pogodio raspad Jugoslavije i da je isticao da je tom raspadu kumovalo dugo bujanje nacionalizma koje je on javno osuđivao. Pričalo se da je nekog novinara, koji ga je upitao da li je nacionalista, „nokautirao“ munjevitim odgovorom: „Svetski prvak ne može biti nacionalista.“
Kad su mu u Hrvatskoj, po njenom osamostaljenju, ponudili da bude ministar sporta, odbio je. Odbijao je bilo kakvo uključivanje u politiku i čak zabranjivao da se u njegovom kafiću priča o politici.
Voleo je da se druži sa piscima, glumcima i drugim umetnicima. U Beogradu je krajem šezdesetih godina prošlog veka davao bokserske savete Miši Janketiću koji je u predstavi „Kad su cvetale tikve“, brzo zabranjenoj posle Titove osude zbog pominjanja Golog otoka, igrao Ljubu Vrapčeta (Ljubu Sretenovića), bivšeg boksera. Drugovao je i sa Draganom Gagom Nikolićem, velikim ljubiteljom plemenite veštine.
Treba istaći da je mnogima, ne samo Beograđanima, boks postao privlačan baš zbog Mate Parlova, „šampiona gvozdenih pesnica i golubije duše“.
Mate Parlov je umro 29. jula 2008. u Puli od raka pluća. U tom gradu na Jadranu podignuta su mu dva spomenika: jedan blizu porodične kuće u predgrađu Fažana, a drugi kod kafića čiji je bio vlasnik.
Trajni beleg u znak sećanja na tog velikog bokserskog šampiona postoji i u Beogradu: reč je o ulici s njegovim imenom u gradskoj opštini Zvezdara.
Izvor: oko
