Ovo je priča o grupi drugova koji su preko noći krenuli na Svetsko prvenstvo 1990. godine, u avanturu koja je obeležila poslednju generaciju jedne države.
Đorđe J. je u euforiji kraj Kalemegdana grlio svoje drugove Cveleta, Kruna i Acu, ispraćajući ih na autobus.
Par stotina ljudi, mahom mladića u ranim dvadesetim, stvorilo je veselu gužvu podno Ulice kneza Mihaila i nestrpljivo čekalo polazak.
Mnogi od njih su bili ogrnuti jugoslovenskim trobojkama, a Cvele je poneo jednu veliku belu, sa natpisom “I ♥ YU”. Drugi su započinjali pesmu, opijeni vrelim junskim vazduhom i najlepšim fudbalskim snovima.
Pesma je trajala već danima, otkako je Dragan Stojković sa dva majstorska poteza srušio Španiju i odveo Jugoslaviju u završnicu Svetskog prvenstva.
“Srećan put, i ne vraćajte se bez polufinala”, čuo se uzvik u masi.
Cvele, Kruno i Aca utrčali su u jedan od četiri autobusa sa natpisom “Firenca” zaglavljenim uz šoferšajbnu, i to baš onaj u kom su sedeli i navijači Vardara, nimalo umorni od puta iz Skoplja. Vozač nije pošteno ni zašao iza ugla, a ekipa u autobusu se već pobratimila i nastavila sa veseljem.
Dvadesetčetvorogodišnji Đole – sportske građe, širokih ramena i sitnih smeđih očiju – bio je tek diplomirani DIF-ovac i instruktor plivanja, koji je sa drugovima Bajom i Piletom mogao samo da sedne u auto i pođe u suprotnom smeru.
“Idemo kod mene”, reče on, ne znajući šta će uopšte na Lekinom brdu.
U kolima je vladala tišina. Niko od trojice momaka nije progovarao – u ušima su im još odzvanjala klicanja Jugoslaviji i pretnje Argentini Dijega Maradone.
Ni u Đoletovom stanu nije bilo ništa bolje.
Još pod utiskom, trebalo je da smišljaju kako će provesti petak veče, ali samo su nemo sedeli, kao izbezumljeni.
U neko doba, jedan od momaka je presekao tišinu i izgovorio rečenicu bez mnogo razmišljanja, ne sluteći da bi mogla da im promeni život.
“Hajdemo i mi u Firencu!”
Firenca
Pogledali su se i znali su da posle tih reči nema povratka. Ma, već su odavno kukali “eh, da smo sad u Veroni”, dok je tamo Piksi “zalamao” Špance, i danima prepričavali svaki njegov potez.
“Čekajte”, zastao je Đole kada ga je realnost udarila u glavu.
Nisu imali karte za utakmicu. Nisu imali ni bogzna koliko novca. Utakmica je sutradan, u pet posle podne, i vremena nema baš mnogo.
“Snaći ćemo se”, bila je parola kojom su se vodili.
Đole je u trku spakovao nešto dinara, nemačkih maraka i još manje odeće. Zgrabio je pasoš i na izlazu se setio svoje devojke.
“Šta ću ja da radim? Pa, dogovorio sam se sa Sonjom da se sutra nađemo u Knezu”, postajao je nervozan.
Njegova devojka nije imala fiksni telefon i nije postojala mogućnost da se čuju – na zakazan randevu ili se pojaviš ili si u problemu.
Drugovi su ga ubeđivali da će sve biti u redu i ako se ne javi.
“Ma, šutnuće me”, odgovarao je. U trenutku, setio se majke i objasnio joj da će ona u subotu morati u Knez, na njegov sastanak, da sve objasni u njegovo ime.
“Sine, pa kako ću ja to, nemoj to da mi radiš. Kakva sad Firenca”, čudila se njegova majka.
“Ma, mi sad idemo i to je to”, rekao je Đole i istrčao iz stana. Skoknuli su do Baje i Pileta da i oni pokupe nešto novca i pasoše, i potom se “zastavom 128” zaputili ka Italiji.
“Do Firence ima hiljadu kilometara, hoće li ovaj auto izgurati do tamo”, pitao se Đorđe.
Za najveći deo noćne vožnje zaslužan je Pile, dok je Đorđe na zadnjem sedištu budan sanjao stadion “Komunale”, njegov toranj na istočnoj tribini, i kartu za utakmicu u svojim rukama.
Sve je to bilo još jako daleko, ali iz minuta u minut je postajalo bliže.
Na zadnjem sedištu sa Đoletom bila je i Piletova zastava Crvene zvezde, sva od crveno-belih kockica, okačena o prozor zadnjih vrata. Kao navijač Partizana koji je često sa svojim drugarima zvezdašima išao na njihov Sever i vodio ih na svoj Jug, nije mnogo razmišljao o njoj.
Nije morao, sve dok Pile nije rešio da napravi pauzu kraj kultnog motela “Plitvice”.
Na četiristo i nekom kilometru od kuće, tik posle Lučka, na zapadnom rubu Zagreba, zastavu su primetili lokalni momci i nije im se dopala.
Ružna uzvikivanja i uvrede, uglavnom po nacionalnoj liniji, odjekivale su sa dovoljno bezbedne udaljenosti. Trojica Beograđana brzo su se vratila na auto-put Bratstva i jedinstva.
“Dobro da je sve ostalo na verbalnom”, rekao je Đole s vidnim olakšanjem.
Pile je neumorno vozio gotovo čitavu noć i žalio se zašto “stodvaesosmica” neće da ide preko 120, tek povremeno prepuštajući volan Baji.
Table na ulazu i izlazu iz gradova su se smenjivale kao izmontirani filmski kadrovi – Novo Mesto, Ljubljana, pa Postojna i Sežana. Ulazak u Italiju kod Trsta i vožnja pokraj zaliva, pa obilaznicom oko Venecije i dalje na jug u pravcu Bolonje.
Jutro je smenilo noć, sunce se uspinjalo i pržilo je sve žustrije.
Još samo stotinak kilometara kasnije, kroz prozore crvene “zastave”, sa leve strane, vide se avioni koji uzleću i sleću na Aerodrom “Amerigo Vespuči”. Još malo dalje, i eno ga vrh Katedrale Svete Marije i njena visoka, tamnonarandžasta kupola.
Katedrala Svete Marije u Firenci
Ali, u Firenci je tog dana najvažniji bio karneval, i to onaj fudbalski. Što su bili bliže stadionu, na ulicama je bilo sve više Jugoslovena, Argentinaca i najviše Brazilaca, čiji su dresovi davali poseban kolor atmosferi.
“Šta će ovde ovoliko Brazilaca, pa oni su ispali od Argentine”, začuđeno su se smejali momci u “zastavi”.
Samo, trebalo je prvo stići do stadiona. Posle niza kruženja i skretanja po tesnim ulicama, sve više su se udaljavali od njega. Đole se već pitao:
“Hoćemo li ikad naći parking-mesto?”
Konačno su ugledali jedno i Pile je pustio “zastavu” da se odmori. Momci su napokon mogli da zakorače na firentinsko tlo, sanjano čitavu noć, od Lekinog brda pa narednih hiljadu kilometara.
Sve je to bio tek početak. Do utakmice je ostalo još par sati, a Đoletu je mnogo stvari bilo na pameti.
“Gde da pojedemo i popijemo nešto? Koliko imamo da pešačimo do stadiona? Hoćemo li naći Cveleta, Kruna i Acu? Hoćemo li kupiti karte?”
Ali, dopunjenih stomaka i dugo nekorišćenih nogu, tri drugara hitro su grabila ka Kampu di Marte, kvartu u kom je stadion bio nepomičan već šezdeset godina.
Kroz metež navijača, prolaznika i preprodavaca ulaznica iznenada se ukazao njegov zapadni ulaz. Šest visokih stubova nosilo je natpis Stadio Communale di Firenze, a armirani beton, neobično mekan u boji šampanjca, više je ličio na spomenik nego na fudbalski stadion.
Đorđe, Baja i Pile, u želji da pronađu i društvo i ulaznice, nisu zastajali da ga razgledaju. Nisu ni znali da su ovde nekada pobeđivale i Musolinijeva Italija i nacistička Nemačka, na Mundijalu 1934.
I da jesu, ne bi mnogo marili. Poslednjeg junskog dana 1990, za njih je istorija tek trebalo da se dogodi.
“Ma, možemo da ih pobedimo”, ponavljao je Đorđe sve češće, što je početak utakmice bio bliži.
Žurka je svud oko stadiona već uveliko trajala kada su i oni stigli – i pod bogatim krošnjama sa zapadne strane, i pod južnom tribinom, svoj u belom, koja je podsećala na ogromni, duboki, izrezbareni tanjir.
Prilaz stadionu u Firenci
Srpskohrvatski se mogao čuti na svakom koraku, mada nije u tolikoj meri bilo svih naroda i narodnosti. Osim iz Beograda i Skoplja, veliki broj navijača pristigao je iz raznih delova Bosne i Hercegovine.
Jedna njihova grupica kredom je na betonu iscrtala granice SFRJ i pevala “JU-GO-SLAVI-JA”. Među njima je bio viđen i jedan poznati glumac iz Sarajeva, koji je sa pevanjem prestajao samo kada bi u rukama imao trubu.
U masi ljudi, Đoletu je u oči upao momak onižeg rasta, u belom šortsu sa plavim i crvenim slovima “I ♥ YU”. Bio je to Cvele.
“Otkud vi ovde?”, šokirano je uzvikivao Cvele kada ih je ugledao.
“Otkud tebi kačket Brazila na glavi?”, odgovarali su Đole, Baja i Pile.
Ali, Brazilci su bili spas za mlade Beograđane. Ne samo da je Cvele od njih dobio suvenir, već su i trojica njegovih drugara shvatila da su oni preprodavali karte posle poraza od Argentine u osmini finala.
“Znači, zato su oni ovde”, smejali su se Đorđe i društvo, sve dok nisu čuli koliko su Brazilci tražili za karte.
Nije im bilo svejedno. Prevalili su toliki put, bili spremni da gledaju “plave” kako ruše svetske prvake, i nije bilo šanse da za bilo šta na svetu to propuste.
“Naravno da su nas opelješili”, komentarisao je Đorđe, u čijem džepu jedva da je ostalo išta para.
Ali, u tom džepu sada je bila i ulaznica – kapija 5, blok A, red 6, sedište 16. Odatle će moći da gleda svoju Jugoslaviju u četvrtfinalu Svetskog prvenstva.
Ulaznica zlata vredna
Kako se bližio ulazak na stadion i početak utakmice, navijanje i adrenalin postajali su sve jači.
U takvoj euforiji “možemo da ih pobedimo” polako se pretvaralo u “moramo da ih pobedimo” i već su se kovali veliki planovi.
“Ako pobedimo, idemo posle u onu fontanu da se kupamo i slavimo!”
“Ako pobedimo, moramo da idemo i na polufinale!”
“Ako pobedimo, ne znam s kojim parama ćemo ostati, ali nešto ćemo smisliti!”
Društvo je ušlo na severnu tribinu Fjesole, očarani ljubaznim hostesama koje su ih upućivale do njihovih mesta.
Osećali su se posebno zbog toga, kao da je ovaj Mundijal samo još na njih čekao. Uostalom, teško da su takav doček dobijali najvatreniji navijači Fjorentine kada bi grabili na Fjesole uoči uzavrelog italijanskog derbija.
Pogled na tribinu Fjesole uoči početka utakmice
Umesto lokalnih ultrasa, tamo su sada navijači iz različitih delova Jugoslavije bili u većini, uz nešto Argentinaca i Španaca.
Argentinaca je više bilo na drugim tribinama, odakle su glasni zvižduci pratili taktove “Hej, Sloveni” uoči početka utakmice. Kada je švajcarski sudija Kurt Rotlisberger označio početak, tenzija je počela da raste.
Jugoslavija se dobro držala dvadesetak i nešto minuta, a onda je Refik Šabanadžović u razmaku od sedam minuta dobio dva žuta kartona. Arbitar mu je pokazao put u svlačionicu.
“Pa, da li je ovo moguće da se dešava”, bili su Jugosloveni u šoku.
Ali, Osimov tim se nije dao. Dok je ekipa navijača iz Beograda malo navijala i gledala igru, a malo pratila dešavanja na tribinama, Robert Prosinečki je igrao tako da su se mnogi pitali zašto ranije nije bio stavljan u prvu postavu.
Dragan Stojković je orkestrirao napade brojčano slabijeg tima, deleći lopte i levo i desno, a Zlatko Vujović je pokušavao da zapreti Serhiju Gojkočei, mada, rezultat se nije menjao.
Tik pred početak drugog poluvremena, oko 18 časova – dok su svi igrači na terenu nestrpljivo čekali da Maradona konačno izađe iz svlačionice – u televizijskom prenosu osvanula je bela zastava sa natpisom “I ♥ YU” i pred njom grupica navijača Jugoslavije.
Uoči početka drugog poluvremena
U kadru je bio Cvele, u prepoznatljivom belom šortsu, sa foto-aparatom oko vrata i brazilskom zastavom oko struka. Tu je pored bio i Đole, u svom žuto-crnom košarkaškom dresu Arisa, onom koji je par godina ranije protiv Partizana nosio legendarni Nikos Galis u beogradskoj Hali sportova.
Baš u to vreme, u 18 časova, negde na početku Knez Mihailove ulice, stajala je Sonja, neupućena ni u hiljadu kilometara do Firence, ni u olako isključenje Šabanadžovića, ni ko je Nikos Galis.
Dok su španski komentatori u prenosu grdili Fifu da utakmice ne bi smele da se igraju danju po ovakvoj vrućini – zvanično je bilo 39 stepeni – Đole i Cvele su u lavabou toaleta potapali glave pod hladan mlaz vode.
“Skoro da sam se istuširao tamo, a već sam suv”, čudio se Đorđe žestini toskanskog sunca.
Vreme je odmicalo, ali šestorka iz Beograda je sve manje marila hoće li ih udariti sunčanica, a sve više hoće li Savićević s klupe uneti svežinu. Imao je i Dejo svoju odličnu šansu, ali lopta nije htela u gol.
Isteklo ih je i svih 120 minuta fudbala. Rezultat je i dalje bio 0:0 i vreme je bilo za penale, baš ispod tribine Fjesole, one na kojoj su na ivici živaca zajedno i Beograđani i Sarajlije i Banjalučani i Skopljaci.
Hose Serizuela je prvi šutirao i lako savladao Tomislava Ivkovića, i sa centra je polako krenuo Stojković.
“Piksi je ceo turnir igrao bogovski”, pričao je Đorđe.
Piksi je promašio iz penala
Prišao je lopti i uzeo je u ruke, šeretski ispimplao triput i vratio na kreč. Okrenuo je leđa golu dok je polako uzimao zalet.
“Sad će da ga promaši”, vikao je nervozni Pile. Piksi je opušteno dotrčao i otvorio stopalo, ali njegov udarac je završio na prečki. Ostalo je 1:0.
Horhe Buručaga i Prosinečki su lako postigli golove u drugoj seriji, da bi na početku treće Maradona izveo katastrofalan udarac.
Ivković je uhvatio “živu loptu”, a navijači Jugoslavije na tribini iza u neverici su skakali i grlili se, sigurni da je ovo znak, da su zgrabili polufinale kao Zagrepčanin taj Dijegov penal.
Kad je i Dejo pogodio za 2:2, a Pedro Troljo prodrmao samo stativu, činilo se da ova pobeda ne može da izmakne.
Na kraju četvrte serije, Faruk Hadžibegić je namestio loptu i pripremao se, kada je sudija Rotlisberger dunuo u pištaljku i potrčao ka centru terena.
Iznenada, došlo je do promene. Umesto Hadžibegića, sada je dolazio Dragoljub Brnović da izvede udarac i u celoj toj zbrci, momak iz Titograda je loše izveo penal. Gojkočea je održao Argentince u životu.
Tek posle pogotka Gustava Dezotija je Hadžibegić dobio šansu da zapravo šutira. Samo, sad je morao da postigne gol ne bi li Jugoslavija ostala u igri.
Defanzivac Sošoa je šutirao baš kako golmani vole, srednje visoko, i baš tamo završile su Gojkočeine rukavice, da zaustave udarac i odvedu Argentinu u polufinale.
“Ali, gde nađe Brnovića da šutira penal?”
“Pa, on je levonog, a šutirao je desnom!”
“Ma, dobili bismo ih da nam nije isključio Šabanadžovića!”
“Realno, Piksi nije šutirao loše, nego ta prečka…”
Hadžibegić je bio vlasnik poslednjeg udarca Jugoslavije na Mundijalima
Od kupanja u fontani nije ostalo ništa. Đole, Baja i Pile ubrzo su se pozdravili sa ostatkom društva i ćutke pošli da traže auto po obodima Firence.
Čekao ih je povratak kući, sa istih onih hiljadu kilometara, samo bez adrenalina i nadanja, i gotovo bez dinara.
Đorđe je opet seo na zadnje sedište i od premorenosti brzo pao u dubok san. Ni italijanski carinici ga nisu budili na granici, tek je jedva ustao kad je u pola noći trebalo prebaciti se u krevet nepoznatog motela u Sloveniji.
“Zastava 128” je bez greške izdržala, ponovo kroz Hrvatsku pa sve do Beograda, gotovo nečujno, kao i tri utučena mladića.
Od tog ludog putovanja, mnogo se stvari promenilo.
Motel “Plitvice” kod Zagreba, sa svojom kultnom pasarelom preko auto-puta, zatvoren je i na njegovom mestu gradiće se benzinska pumpa.
I taj auto-put već odavno ne nosi naziv Bratstva i jedinstva – država se ubrzo raspala, a SFR Jugoslavija od vrelog dana u Firenci više nikad nije zaigrala na svetskim prvenstvima.
Ni Đorđe više nikad nije otišao na Mundijal da gleda svoju reprezentaciju. Život je mnoge ljude sa tribine Fjesole, koji su navijali za jedan tim, razdvojio i odveo na različite strane, nekim drugim sudbinama.
Ali, neke je taj bolan poraz dodatno spojio. Đole se u međuvremenu okumio s Bajom, Cveletovim bratom, i ta šestorka je ostala povezana zajedničkom avanturom.
Od tog dana, neke misterije ostale su nerazrešene.
Zašto su Brnović i Hadžibegić šutirali penal? I da li je Faruk bio u pravu kad je pričao da se Jugoslavija ne bi raspala da su “plavi” osvojili Mundijal?
Za Đoleta i društvo, sve ove godine kasnije, još je nejasno kako je Cveletov “zorki” aparat toliko proključao na suncu da je film sa 36 fotografija izbledeo?
I kako su u povratku kući prošli poslednju naplatnu rampu kad Đole zna da su bili bez prebijene pare u džepovima?
Možda su ti detalji, kao i onaj film iz aparata, bar malo izbledeli. Ali, šta je bilo sa Sonjom?
Danas šezdesetogodišnji Đorđe – sa kraćom i značajno svetlijom kosom nego tada, ali i podjednako sportskim držanjem – sedeo je i ispijao koka-kolu u bašti kafića na početku Kneza, otprilike tamo gde ga je 30. juna 1990. strpljivo čekala.
Pitanje mu je izmamilo osmeh.
“Dočekala me je rečenicom: ‘Stvarno nisi normalan.’ Oprostila mi je i evo, i dalje smo zajedno.”
