Stenton je svojim kulerskim pristupom glumi podizao kvalitet svakog filma u kojem je igrao. Kad ga vidite na ekranu kao da ste videli starog prijatelja, ortaka iz vojske, kolegu sa fakulteta, druga iz školske klupe. On je lik koji stoji sa strane i posmatra stvari. Deluje kao lutalica i gubitnik. Nekako se, ipak, naslućuje da taj lik zna život, da je preživao čudne i nesvakidašnje stvari. Kao da poručuje: „Biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu.“ Hari Din Stenton se rodio pre sto godina, 14. jula 1926. godine, negde u Kentakiju. Umro je 2017, u 92. godini, dve nedelje uoči bioskopske premijere svog poslednjeg, 85. filma, „Lucky“.
Ovo je, na neki način, naručen tekst. Pre neki dan sam, naime, dobio poruku od jednog fb prijatelja. Pisalo je: „Za nekoliko dana se navršava 100 godina od rođenja Hari Din Stentona. Dobar povod za tekst?“
Dopala mi se ideja. Razmislio sam malo. Rekoh sebi: Ko ume da objasni Harijevu glumu taj razume filmsku umetnost na pravi način. Znam da nisam ja taj, ali rekoh, hajde kao nekadašnji pasionirani bioskopski gledalac – u studentskim danima, pre videa i kompjutera, gledao sam preko 300 filmova godišnje – da pokušam.
Sve moje spisateljske aktivnosti se baziraju na stihu Dejvida Krozbija – koji je, uzgred budi rečeno, Uelbekov omiljeni rok autor – iz pesme „Almost Cut My Hair“ koji kaže: „I feel like I owe it to someone“. Dakle, sve što sam napisao je vraćanje nekakvog duga rokerima, filmadžijama i spisateljima, čija su mi dela pomogla da preživim teške godine anksioznosti i dezorijentisanosti. Tako će biti i sa ovim tekstom o Hari Din Stentonu.
Rodio se pre sto godina, 14. jula 1926. godine, negde u Kentakiju.
Sećanje na velikog glumca
Hari Din Stenton je znao: Biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu
Piše: Žikica Simić
četvrtak, 09. jul 2026, 10:30 -> 15:32
Stenton je svojim kulerskim pristupom glumi podizao kvalitet svakog filma u kojem je igrao. Kad ga vidite na ekranu kao da ste videli starog prijatelja, ortaka iz vojske, kolegu sa fakulteta, druga iz školske klupe. On je lik koji stoji sa strane i posmatra stvari. Deluje kao lutalica i gubitnik. Nekako se, ipak, naslućuje da taj lik zna život, da je preživao čudne i nesvakidašnje stvari. Kao da poručuje: „Biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu.“ Hari Din Stenton se rodio pre sto godina, 14. jula 1926. godine, negde u Kentakiju. Umro je 2017, u 92. godini, dve nedelje uoči bioskopske premijere svog poslednjeg, 85. filma, „Lucky“.
Ovo je, na neki način, naručen tekst. Pre neki dan sam, naime, dobio poruku od jednog fb prijatelja. Pisalo je: „Za nekoliko dana se navršava 100 godina od rođenja Hari Din Stentona. Dobar povod za tekst?“
Dopala mi se ideja. Razmislio sam malo. Rekoh sebi: Ko ume da objasni Harijevu glumu taj razume filmsku umetnost na pravi način. Znam da nisam ja taj, ali rekoh, hajde kao nekadašnji pasionirani bioskopski gledalac – u studentskim danima, pre videa i kompjutera, gledao sam preko 300 filmova godišnje – da pokušam.
Sve moje spisateljske aktivnosti se baziraju na stihu Dejvida Krozbija – koji je, uzgred budi rečeno, Uelbekov omiljeni rok autor – iz pesme „Almost Cut My Hair“ koji kaže: „I feel like I owe it to someone“. Dakle, sve što sam napisao je vraćanje nekakvog duga rokerima, filmadžijama i spisateljima, čija su mi dela pomogla da preživim teške godine anksioznosti i dezorijentisanosti. Tako će biti i sa ovim tekstom o Hari Din Stentonu.
Rodio se pre sto godina, 14. jula 1926. godine, negde u Kentakiju.
Milijusov „Dilindžer“
Prvi put sam postao svestan Hari Dina kad sam na početku sedamdesetih godina prošlog veka u bioskopu „Odeon“ gledao film Džona Milijusa „Dilindžer“ iz 1973. U tom filmu Hari Din glumi Homera van Metera, što bi se reklo istorijsku ličnost. Van Meter je bio član Dilindžerove bande. Na listi najvećih državnih neprijatelja, koju je u sredinom tridesetih godina prošlog veka napravio FBI, bio je odlično plasiran. Zauzimao je 18. mesto.
Scene sa onim švalerom u bundi i Van Meterove pogibije bile su nezaboravne. Tu je Hari Din pokazao neku vrstu glume koju do tada nismo poznavali. Bilo je tu neposrednosti, jednostavnosti i humora, a istovremeno totalne izmeštenosti iz uobičajenih kanona filmske glume. Specijalnu vrstu idiosinkrazije je Hari Din tu demonstrirao. Jedan strogo kodifikovani posao radio je na svoj neponovljiv način. Preko noći je postao omiljeni glumac filmofilske ekipe kojoj sam pripadao.
Svi su odlično glumili u tom Milijusovom film. Voren Outs je bio fenomenalan kao Dilindžer, Ričard Drajfus kao Bejbi Fejs Nelson takođe, Ben Džonson kao agent Purvis.
Stiv Kanali kao Priti Boj Flojd bio je na Harijevom nivou. Njegova scena sa ostarelim, bogobojažljivim farmerskim parom je antologijska. Na nivou pesme Vudija Gatrija „Pretty Boy Floyd“.
Uzgred, koja vam je omiljena verzija ove pesme: original, ili ona koju izvodi The Byrds, Kantri Džo Makdonald, Dilan ili neko drugi? Džoan Baez, možda?
Da ne govorimo o Mišel Filips koja je kao Dilindžerova devojka Bili Frešet „ukrala šou“. I dalje mislim da je njena uloga u tom filmu najveća kontribucija filmskoj umetnosti od strane jedne rok zvezde. Mišel Filips je u to vreme bila članica benda The Mamas And The Papas i fatalna žena popularne kulture.
Ta je bila s kim je htela!
Tek neku godinu kasnije postao sam svestan da sam Harija Dina gledao još ranije u filmu „Hladnoruki kažnjenik“ Stjuarta Rozenberga iz 1967. U tom filmu on je, pored glume, demonstrirao i muzičko umeće.
Muzika i gluma su bile veštine kojima je Hari Din Stenton vladao na svoj način.
U međuvremenu sam „skužio“ da je glumio i u filmu Brajena Hatona „Kelijevi heroji“ iz 1970, pored Klinta Istvuda i Donalda Saterlenda.
Gluma bez glume
Tajnu glume Hari Din Stentona najbolje objašnjava jedna anegdota. Džek Nikolson, veliki Harijev prijatelj, insistirao je kod kultnog američkog reditelja Montija Helmana – u čijim filmovima se „tradicionalni pionirski duh miri sa savremenim eskapizmom“ – da angažuje Harija za film „Obuzdaj oluju“ (Ride In The Whirlwind, 1965). Kad je Hari iskazao određenu skepsu prema toj ulozi, Džek mu je rekao: „Hari, nemoj da glumiš. Nemoj da radiš ništa. Pusti kostim da glumi, a ti budi ono što jesi.“
Hari Din Stenton se držao ovog saveta tokom cele karijere. Gluma bez glume je bila njegova „furka“. On nije glumio likove koji su mu dodeljeni. On ih je „naseljavao“. Specijalnom vrstom glumačkog metabolizma prilagođavao ih je svojoj jedinstvenoj ličnosti.
Autentičnost, opuštenost, autsajderski doživljaja sveta, ranjivost i čvrstina u isto vreme, kao i minimalistički pristup histrionskom zanatu – obeležja su Stentonove glumačke ličnosti. Iza njegove apartne face sve to je izmiksovano po kulerskoj recepturi. Kao što je za jednog drugog lika rekao etiopijski vrač Šamael: „Ovde se radi o čoveku s tajnom, na čijem licu je tuga a na dlanu lažna linija sreće.“
Taj personalni i artistički bagaž Hari Din Stenton je proneo kroz filmove najpoznatijih reditelja: Dejvida Linča („Divlji u srcu“, „Straight Story“), Sema Pekinpoa („Bivši prijatelj Kid“, „Donesite mi glavu Alfreda Garsije“), Ridlija Skota („Osmi putnik“), Džona Hjustona („Wise Blood“) i drugih.
Glavne uloge
U Stentonovoj filmografiji postoje i dve glavne uloge. Obe su iz 1984. godine. Jedna je kultna, a druga legendarna. Ova kultna se odnosi na ulogu u filmu Aleksa Koksa „Repo Man“. To je jedan pank, tzv. „on the road“ film, u kome je na tvrd, žestok i ironičan način prikazana Amerika pod Reganovom vladavinom. Pored Stentona u glavnoj ulozi je i Emilio Estevez.
Film je poznat po hardkor saundtreku, Na repertoaru su pesme koje izvode Igi Pop i sastavi Black Flag, Suicidal Tendencies, Fear, Circle Jerks, The Plugz i drugi.
A Stentonova glavna uloga u filmu Vima Vendersa „Pariz, Teksas“ ima legendarni status. Radi se o visoko stilizovanoj verzija američkog „on the road“ filma. Stenton je ulogu dobio na izričit zahtev scenariste Sema Šeparda. Venders je bio protiv angažmana Hari Dina za ulogu Trevisa. Smatrao je da je prestar za tu ulogu. Stenton je imao u to vreme 58 godina.
A Stentonova glavna uloga u filmu Vima Vendersa „Pariz, Teksas“ ima legendarni status. Radi se o visoko stilizovanoj verzija američkog „on the road“ filma. Stenton je ulogu dobio na izričit zahtev scenariste Sema Šeparda. Venders je bio protiv angažmana Hari Dina za ulogu Trevisa. Smatrao je da je prestar za tu ulogu. Stenton je imao u to vreme 58 godina.
To je tugaljiva, melodramatična priča o ljubavi, prijateljstvu, razočaranjima i samoći. „Formirana kao ’filmsko putovanje’, kao ’opsednutnost modernog čovjeka u potrazi za istinom i srećom’“.
Visoki estetski kvaliteti ovog filma su naglašeni fabuloznom muzikom koju je uradio Raj Kuder. On je specijalnim varijacijama na klasičnu bluz temu Blajnd Vilija Džonsona „Dark Was The Night“ stvorio muzičku podlogu koja je poništila autorsku pretencioznost i naglasila ambijentalnu i pripovedačku autentičnost.
Barabar sa Stentonovom glumom i Kuderovom muzikom je fotografija Robija Milera. On je na spektakularan način snimio američke pustinjske pejzaže. Tako je povezao Vendersov film sa onim Džona Forda, čija se radnja odvijala u istom prostoru.
Sećam se kad sam prvi put gledao „Pariz, Teksas“. Bilo je to, čini mi se, u Sava centru na nekom Festu. Sećam se prve scene kada Trevis, sa crvenim kačketom na glavi, izlazi – prašnjav, nem i izgubljen – iz pustinje. I tada, u jednom trenutku, odnekud „pukne“ Kuderova slajd gitara na moćnom ozvučenju spomenute sale. Istog trenutka sam bio izmešten iz realnosti u irealni svet pokretnih slika i tužnih priča.
Film „Pariz, Teksas“ je dobio Zlatnu palmu za najbolji film Kanskog festivala 1984. godine. Tom prilikom je propuštena šansa da filmski establišment nagradi na isti način i Hari Din Stentona. Velik propust. Mada mislim da je Harija boleo tuki za to. On bi uzeo svoju akustičnu gitaru i otišao u losanđelseki klub „Troubadour“ ili u kafanu Dena Tane – njegova omiljena mesta u L.A. – da zabavlja goste pevajući tužne meksičke balade i srceparajuće kantri lamente.
Stenton-Volš pravilo
Hari Din Stenton spada u kategoriju epizodnih, odnosno karakternih glumaca. Radi se o artistima koji nisu zvezde, ali čiji je doprinos kvalitetu nekog filmskog dela krucijalan. Oni svojim kratkim, efektnim i nezaboravnim rolama deluju kao neka vrsta tajnog začina koji delo pretvara od običnog filma u nezaboravnu tvorevinu.
Setimo se uloga Endija Divajna u filmovima Džona Forda. Posebno one u filmu „Čovek koji je ubio Libertija Valansa“. Divajn je tu karikaturalni, potpuno nekompetentni šerif. Njegova uloga je izmestila ceo film iz sfere realnog u nadnaravno i mitsko. On uostalom izgovara jednu od ključnih replika u tom filmu: „Sve se promenilo, ali pustinja je ostala ista.“
Rodžer Ibert, poznati američki filmski kritičar, svojevremeno je postulirao „Stanton-Volš pravilo“. Ono je kazivalo da filmovi u kojima glume Hari Din Stenton i M. Emet Volš ne mogu da budu loši.
Stenton je svojim kulerskim pristupom glumi podizao kvalitet svakog filma u kojem je igrao. Kad ga vidite na ekranu kao da ste videli starog prijatelja, ortaka iz vojske, kolegu sa fakulteta, druga iz školske klupe.
On je lik koji stoji sa strane i posmatra stvari. Deluje kao lutalica i gubitnik. Nekako se, ipak, naslućuje da taj lik zna život, da je preživao čudne i nesvakidašnje stvari. Kao da poručuje: „Biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu.“
Volš, koga je Ibert okarakterisao sintagmom „poet of sleaze“, je ulogama moralno sumnjivih, dekadentnih, korumpiranih likova činio isto. Film braće Koen „Blood Simple“ (1984) i „A Time To Kill“ (1996) Džoela Šumahera dobri su primeri Vološovog glumačkog umeća.
Muzika
Hari Din Stenton se pored glume bavio i muzikom. Još od ranog detinjstva prepoznao je kod sebe ta dva talenta. Odabrao je glumu. Kao glumac je mogao da svira i peva.
Švajcarska rediteljka i glumica Sofi Huber je u dokumentarnom filmu „Harry Dean Stanton: Party Fiction“ (2014) pored 250 filmskih i televizijskih uloga podvukla i njegovu sklonost ka muzici. Paralelno sa filmom je izašao i muzički album snimljen u Stentonovoj sobi. On tu izvodi neke poznate pesme.
„Hari Din Stenton ima jedan od najlepših glasova. On peva iz duše. Način na koji on peva pesme, posebno njegova verzija ‘Everybody’s Talkin’, slama mi srce i učini da zaplačem.“
Ne treba bolji osvrt na Stentovo muzičko umeće od ove tri Linčove rečenice.
Zanimljivo je da Stenton, pre nego što započne da peva spomenutu pesmu Freda Nila – koju je, uzgred budi rečeno, Hari Nilson otpevao na početku filma Džona Šlesindžera „Ponoćni kauboj“ (1969) – kaže da je to „pesma o heroinu“ i da je inspirisana zavisnošću glumca Luka Eskjua od te supstance.
Ali nigde, naime, u dostupnim podacima, ne postoje dokaz o takvom poretku stvari. Činjenica je, međutim, da je sredinom šezdesetih godina 20. veka, kad je pesma nastala, Stenton bio u bliskom kontaktu sa Nilom i Eskjuom.
Moguće da Hari nešto zna što drugi ne znaju. Moguće je i da konfabulira. On je 2014, kada je album snimljen, imao 88 godina.
Za ljubitelje radio emisije „Tajanstveni voz“, koja je 30 godina išla na radiju Studio B (od 1985. godine do 2015), može da bude zanimljiv podatak da Stentona na ovom albumu prati samo jedan muzičar. To je Džejmi Džems. On je često nastupao u „Vozu“. Predvodio je sastav The Kingbees. Njihova pesma „She Can’t ’Make-Up’ Her Mind“ je bila hit u toj „odaji“.
Najavljujući na albumu numeru „Cancion Mixteca“, koju je izvodio i u filmu „Pariz, Teksas“, Hari Din izrecituje tekst pesme na engleskom. U njemu postoji stih koji kaže: „Usamljen sam i tužan kao list koji nosi vetar“ (na španskom: „Y al ver me tan solo y triste qual hoja al viento“).
Sad, kad ponovo slušam album „Harry Dean Stanton: Party Fiction“, za trenutak mi se učini da je zapravo to ono što nam je poručivao Hari Din tokom svoje, preko 60 godina duge karijere.
U prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, u kafani „Kalenić“ na Vračaru je radio jedan konobar koji je bio likom potpuno sličan Hariju Din Stentonu. S. i ja smo često u to vreme odlazili u „Kalenić“, sedeli u njegovom reonu i uživali u činjenici da nas „služi“ Hari Din Stenton. Pod neverovatnim utiskom koji je ostavljala pojava tog lika povremeno nam se činilo da nismo u beogradskoj kafani, već u kulisi iz nekog od brojnih filmova kojima je Stentonova gluma dala prerogativ remek-dela.
Izvor: oko
