Da je pre nekoliko godina neko rekao da će obični građani moći da koriste AI kako bi bez skupih advokata pisali tužbe protiv velikih kompanija, to bi zvučalo kao daleka budućnost. Međutim, upravo to se sada dešava u SAD, gde sudovi tokom 2026. godine beleže veliki rast samostalnih tužbi građana koji se zastupaju bez advokata.
Samostalno zastupanje nije novost u američkom pravnom sistemu. Ljudi koji nemaju novca za advokata odavno mogu sami da podnose tužbe i pravne podneske. Novost je to što sada imaju pomoć ChatGPT, Claude i specijalizovanih pravnih AI alata kao što je Courtroom5. Takvi alati mogu za nekoliko minuta da naprave uredno formatiran dokument, sa argumentima, navodima i strukturom koja na prvi pogled liči na rad profesionalca.
U SAD advokatske usluge često koštaju od 300 do 500 dolara po satu, dok prosečan građanski spor lako može da dostigne desetine hiljada dolara. Za porodice ispod višeg srednjeg sloja to znači da je sudska borba često luksuz. AI sada taj prag spušta gotovo do nule. Stanar koji tvrdi da ga je stanodavac nezakonito izbacio, radnik koji smatra da je nepravedno otpušten ili građanin koji želi da ospori kaznu može da napravi pravni dokument direktno sa telefona.
To je istovremeno i demokratizacija pravde i početak ozbiljnog problema. Sudski sistem nije pripremljen za talas podnesaka koje generišu ljudi bez pravnog znanja, oslanjajući se na alate koji često proizvode uverljiv, ali netačan sadržaj.
Tokom 2025. godine zabeleženo je najmanje 294 slučaja u kojima su samostalni tužioci predavali dokumente sa AI halucinacijama, uključujući nepostojeće presude, izmišljene pravne odredbe i lažne citate. To su samo slučajevi koji su otkriveni. Još veći problem je količina materijala. Ranije je samostalni tužilac često podnosio jednu ili dve strane. Danas AI može da generiše stotine strana pravnog teksta koji deluje stručno, ali zahteva ozbiljno vreme i analizu sudije i javne resurse.
Tako nastaje paradoks: AI smanjuje trošak za pojedinca, ali povećava opterećenje celog sistema. Pojedinac dobija pristup sudnici, dok sudovi dobijaju gomilu dokumenata koje moraju da proveravaju, čiste i razdvajaju neistinu od stvarno korisnih argumenata.
Problem nije samo u tome što AI „izmišlja”. Suština je u tome što generativni modeli često oponašaju pravni stil, a da ne izvode pravo pravno rezonovanje. Mogu da naprave tekst koji izgleda kao tužba, ali u ključnim detaljima mogu da pogreše zakon, presudu ili primenu pravila. Profesionalni pravni AI alati povezani sa pouzdanim bazama propisa i sudske prakse imaju manji rizik, ali obični korisnici često ne znaju razliku između takvih sistema i opštih chatbot alata.
Za advokate je AI rizičan, ali oni imaju znanje da prepoznaju kada nešto nije u redu. Samostalni tužioci taj filter uglavnom nemaju. Oni vide dokument koji izgleda ozbiljno i pretpostavljaju da je tačan, sve dok sudija ne zatraži izvor za presudu koja nikada nije postojala.
Regulatori tek pokušavaju da uhvate korak. U maju 2026. godine, nadležna tela u Engleskoj i Velsu objavila su smernice za korišćenje AI u pravnoj praksi, posebno upozoravajući na agentic AI sisteme. U SAD sudovi uglavnom reaguju naknadno: odbacuju podneske, izriču kazne ili traže izjave o korišćenju AI alata. To rešava problem tek kada šteta već nastane.
Vrata su, međutim, već otvorena. AI može pomoći građaninu da povrati novac od stanodavca, ospori nepravdu ili se izbori protiv kompanije koju nikada ne bi mogao da tuži uz klasične troškove. Ali isti alat može da posluži i za masovno generisanje tužbi koje iscrpljuju protivnike i zatrpavaju sudove.
Zato pravo pitanje nije da li AI treba da uđe u sudnice. On je već tamo. Pitanje je da li će pravosudni sistem uspeti da napravi pravila koja razlikuju stvarno proširenje pristupa pravdi od automatizovanog pravnog haosa.
Izvor: benchmark
