Poslije decenija borbe sa krivolovom i nestankom jedne od najprepoznatljivijih afričkih životinja, crni nosorozi ponovo koračaju dolinom Zambezi. Njihov povratak u Nacionalni park Matusadona u Zimbabveu predstavlja jedan od najznačajnijih uspeha u očuvanju ove ugrožene vrste.
Prve večeri nakon povratka crnih nosoroga u Nacionalni park Matusadona u Zimbabveu, upravnik parka Majk Pelam uzeo je vreću za spavanje i izašao u noć.
Nije želeo da propusti nijedan trenutak sa životinjama koje su posle više od tri decenije ponovo stigle u svoj nekadašnji dom.
Pod vedrim afričkim nebom, 17 velikih nosoroga nalazilo se u ograđenim prostorima poznatim kao „bome“ – zaštićenim zonama u kojima su se privikavali na novo okruženje pre nego što budu pušteni u divljinu. Pelam je prve noći proveo pored njih, slušajući njihovo kretanje i zvuke, svestan da prisustvuje trenutku koji su mnogi godinama čekali.
„Prvih nekoliko dana spavao sam pored njih. Položio bih vreću za spavanje uz zid ograde, samo da mogu da ih slušam noću“, kaže Pelam.
Za čoveka koji je decenijama čekao ovaj trenutak, prizor je delovao nestvarno.
Dolina Zambezija posle kiše
Ali povratak crnih nosoroga u dolinu Zambezi bio je sve samo ne izvestan. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, talas organizovanog krivolova gotovo je uništio ovu vrstu u Zimbabveu. Više od 90 odsto crnih nosoroga u zemlji i ostatku Afrike nestalo je zbog trgovine njihovim rogovima.
„Ubijali su svakog nosoroga kojeg bi pronašli. Čak su i mladuncima skidali male rogove“, priseća se Pelam, koji je početkom devedesetih radio kao Safari vodič u Matusadoni, u vreme kada su krivolovci počeli da prodiru u park.
Kako bi spasili ono što je ostalo, Uprava za parkove i upravljanje divljim životinjama Zimbabvea pokrenula je veliku akciju premeštanja preživelih nosoroga na bezbedna područja – privatne rezervate i strogo zaštićene zone.
Cilj je bio da se sačuva njihova populacija i da se jednog dana njihovi potomci vrate u dolinu iz koje su gotovo nestali.
U povratak su verovali i lokalni stanovnici.
Poglavica Nebiri, jedan od tradicionalnih lidera oblasti Njaminijami, godinama je pitao za povratak.
„Majk, stavili ste nosoroga na logo parka. Znamo da smo izgubili naše nosoroge, ali kada ćete ih vratiti“, neprestano je zapitkivao Nebiri.
Odgovor je stigao više od tri decenije nakon početka spasilačkih operacija.
„Ovo nisu bilo koji nosorozi. Ovo su zimbabveanski nosorozi, oni pripadaju ljudima ove zemlje“, kaže Pelam.
Vrsta na ivici nestanka
Crni nosorog jedna je od pet preostalih vrsta nosoroga na svetu i manji je od dve afričke vrste.
Poznat je po snažnom karakteru i nepredvidivom ponašanju.
„Crni nosorozi mogu biti veoma… raspoloženog karaktera. To je oko 1.400 kilograma čistih mišića i ponekad veoma lošeg temperamenta“, kaže fotograf divljih životinja Markus Vestberg, koji je nedavno morao da se skloni na drvo kada mu se približio jedan tek pušteni nosorog.
Crni nosorog
Za razliku od belih nosoroga, crni uglavnom žive usamljeno, zbog čega su životinje u Matusadoni puštane postepeno.
Njihovi rogovi napravljeni su od keratina — istog proteina od kojeg se sastoje ljudska kosa i nokti — i rastu tokom celog života.
Upravo zbog njih postali su meta krivolovaca, koji su decenijama ubijali ove životinje. Iako je međunarodna trgovina rogovima zabranjena još 1977. godine, ilegalni lov i dalje predstavlja ozbiljnu pretnju.
Danas u Africi živi nešto manje od 7.000 crnih nosoroga.
Dolina koja je čekala povratak
Tokom osamdesetih godina, dolina Zambezi bila je jedno od poslednjih velikih utočišta ovih životinja. Na tom području živelo je više od 500 jedinki – najveća preostala povezana populacija ove vrste u svetu.
Dolina je dom brojnim afričkim životinjama, od slonova i bivola do lavova, leoparda i afričkih divljih pasa.
Na njenom zapadnom kraju nalazi se Nacionalni park Matusadona, uz obale jezera Kariba, jednog od najvećih veštačkih jezera na svetu.
Zambezi reka
Ali talas krivolova koji je zahvatio Afriku stigao je i ovde.
Tokom osamdesetih godina park je pokrenuo veliku akciju spasavanja poslednjih nosoroga. Rendžeri su ih pronalazili u udaljenim delovima doline i prebacivali na sigurnije lokacije.
Bio je to težak i spor posao.
„Nekada smo čekali danima da se životinja pojavi na mestu gde možemo da joj priđemo. Ručno smo pravili puteve kroz šumu, pravili improvizovane sanke i vukli ih kroz žbunje do mesta gde je mogao da stigne kamion“, priseća se Pelam.
Ti napori omogućili su da vrsta preživi, sada, više od 30 godina kasnije, potomci tih spasenih životinja ponovo hodaju zemljom svojih predaka.
