Naložio je bogu Hefestu da od gline oblikuje žensku figuru, po uzoru na najlepša božanstva sa Olimpa.
Afrodita, boginja lepote, čulnosti i ljubavi, oživela ju je i naučila veštinama ljubavi. Atina ju je podučila kućnim poslovima i tkanju i odenula u blistavu srebrnu togu, dok joj je Hera podarila gracioznost i odmerenost.
Druga božanstva ukrasila su je cvećem, krunama, ogrlicama i narukvicama. Na kraju ju je Hermes podučio govoru, ubeđivanju i lukavstvu, ali joj je podario i osobinu koja će se pokazati presudnom – radoznalost.
Hermes joj je dao ime Pandora i odveo je u kuću u kojoj su Prometej i njegov brat Epimetej živeli među ljudima.
Prometej je ranije upozorio brata da ne prima nikakve darove od bogova, sluteći da Zevs sprema osvetu. Epimetej, međutim, nije odoleo. Pred njim se nalazilo najlepše stvorenje koje je ikada video – a bogovi su mu je nudili za ženu.
Pandora je sa sobom donela i Zevsov svadbeni dar – zapečaćenu posudu koju nije smela da otvori.
Prema najpoznatijoj verziji priče, radoznalost ju je na kraju savladala. Otvorila je posudu i iz nje su izletele sve nesreće koje će od tada mučiti čovečanstvo. Kada ju je zatvorila, unutra je ostala samo nada.
Iz ove priče nastao je izraz „Pandorina kutija“, koji se i danas koristi za postupak koji pokrene niz nepredviđenih problema.
Stvaranje Pandore
Ipak, iza poznatog mita krije se nekoliko pitanja. Zašto je Zevs kaznio ljude ako ga je Prometej taj koji ga nije poslušao? Zašto je vatra bila toliko važna? Zašto je sa svim zlima u posudi bila i nada? I, konačno – da li je Pandora uopšte otvorila kutiju?
Zašto je vatra bila toliko važna
Prema mitu, titan Prometej učestvovao je u stvaranju ljudi, oblikujući ih od gline po liku bogova, dok im je Atina udahnula život.
Zevs je želeo da ljudi ostanu primitivni i zavisni od bogova, a Prometej se s tim nije slagao. Bio je privržen ljudima i smatrao je da im je za napredak neophodno upravo ono što im je Zevs zabranio – vatra.
Ona u staroj Grčkoj nije simbolizovala samo toplotu i svetlost, već i znanje, tehnologiju i civilizaciju. Ljudima nije bila potrebna samo da bi se grejali, kuvali hranu i pravili oruđe, već i kao simbol stvaralačke sposobnosti – mogućnosti da misle, zamišljaju, stvaraju i deluju.
Upravo je toga Zevs strahovao: da bi ljudi mogli da se razviju do te mere da izazovu bogove.
„Prometej nosilac vatre“, Žan-Batist Mozes, 1784.
Kada im je Prometej predao vatru, Zevsova osveta zato je bila usmerena i protiv čovečanstva. Trebalo je da ljudi zauvek izgube bezbrižnost koju su do tada uživali, a Prometej da bude pogođen upravo preko stvorenja koja je voleo.
Da li je Pandorina kutija zaista bila kutija
Kako pripoveda Hesiod, Zevs je Prometeju poručio da će, zbog krađe vatre, ljudima poslati zlo kojem će se oni radovati i za kojim će žudeti kao da je dobro.
To „zlo“ bila je Pandora.
Ali predmet koji je donela nije bio kutija.
U najstarijoj verziji mita reč je o velikom glinenom ćupu – pitosu. Takve posude su u staroj Grčkoj korišćene za čuvanje vina, ulja, žitarica i drugih zaliha, ali i u pogrebnim obredima.
Ćup se u kutiju „pretvorio“ mnogo kasnije, verovatno zahvaljujući Erazmu Roterdamskom.
Antički ‘pithos’ koji je Erazmo preveo kao „kutija“
U svojoj zbirci poslovica Adagija iz 1508. godine, Erazmo je grčku reč pithos preveo latinskom rečju pyxis, koja označava kutiju. Taj prevod se ustalio, a brojna umetnička dela dodatno su učvrstila predstavu o Pandori koja otvara ukrašenu kutiju ili kovčeg.
Krajem 19. veka klasični filolozi počeli su da ukazuju na grešku, ali je izraz „Pandorina kutija“ već bio suviše duboko ukorenjen u kulturi.
Međutim, to nije jedina zanimljivost Erazmove verzije. Kod njega kutiju uopšte ne otvara Pandora – već Epimetej.
Gravira Đulija Bonasonea iz 16. veka koja prikazuje Epimeteja kako otvara kobnu posudu
Da li je baš Pandora oslobodila zla
Najstarija sačuvana priča o stvaranju prve žene potiče od pesnika Hesioda, s kraja 8. veka pre nove ere. Kod njega je Pandora „lepo zlo“, a oslobađanje nesreća označava kraj Zlatnog doba čovečanstva.
Ali u antičkoj tradiciji postojale su i drugačije priče o posudama koje sadrže dobra ili zla namenjena ljudima.
U Ezopovoj basni Zevs i ćup dobrih stvari, na primer, posudu dobija muškarac, a u njoj nisu zla već „sve korisne stvari“.
Čovek, želeći da sazna šta je unutra, podiže poklopac. Sva dobra tada odleću nazad bogovima, a ljudima ostaje samo nada.
Još ranije, grčki pesnik Teognid iz Megare govorio je o ćupu ispunjenom dobrima koji otvara neimenovana osoba. I u toj priči nada ostaje među ljudima, dok ostala dobra odlaze.
Bez obzira na to da li su drevne posude bile ispunjene dobrima ili zlima i ko ih je otvorio, različite verzije imaju jednu važnu zajedničku tačku – nadu koja ostaje.
Zašto je nada ostala među zlima
Ako je posuda bila puna dobara, prisustvo nade deluje sasvim logično. Ona se prirodno uklapa uz vrline poput pravde, milosrđa, slobode, sreće ili mira.
Ali zašto se u priči o Pandori našla zajedno sa prevarom, bedom, bolešću, starošću, patnjom i smrću?
To pitanje vekovima izaziva različita tumačenja.
Grčka reč Elpis (Elpis) obično se prevodi kao „nada“, ali može da označava i očekivanje ili predosećanje. Prema jednom tumačenju, ono što je ostalo zatvoreno u posudi zapravo je strah od onoga što će doći – neprestano iščekivanje bola i smrti.
Akvarel „Neodlučna Pandora“, Lorens Alma-Tadem, 1881.
Drugi ukazuju na to da je nada u starogrčkoj misli bila dvosmislena. Mogla je čoveku da pruži snagu i utehu, ali i da bude opasna iluzija koja ga sprečava da prihvati stvarnost i deluje na vreme.
Fridrih Niče otišao je još dalje. U delu Ljudsko, suviše ljudsko iz 1878. godine tumači nadu kao deo Zevsove kazne: čovek je smatra najvećim dobrom, iako ga ona zapravo podstiče da nastavi da trpi sva ostala zla.
Postoji, međutim, i potpuno drugačije čitanje.
Filolog M. L. Vest, jedan od najuglednijih tumača Hesiodovog dela, ponudio je optimističnije objašnjenje: to što je nada ostala sačuvana u posudi znači da, uprkos svim nesrećama koje su puštene u svet, nije sve izgubljeno.
Svet je ispunjen patnjom, bolešću, starošću i smrću, ali čoveku ostaje nešto što mu omogućava da sve to podnese.
Nada.
Tako jedan od najpoznatijih mitova antičke Grčke ostavlja više pitanja nego odgovora. Pandorina kutija verovatno uopšte nije bila kutija, u pojedinim verzijama nije je otvorila Pandora, a čak ni ono što je ostalo u njoj nema samo jedno značenje.
Možda je upravo zato priča o Pandori preživela milenijume – jer se u njenom središtu nalazi ono što su joj bogovi navodno podarili i što mit neprestano izaziva i kod onih koji ga čitaju: radoznalost.
Izvor: rts
