Piše: Branko Milanović
Vladimir Putin, Si Đinping i Donald Tramp došli su na vlast u svojim zemljama uz podršku grupa razočaranih posledicama neoliberalne globalizacije. Tramp se oslonio na nezadovoljstvo velikog dela srednje i radničke klase, koja se osećala zapostavljenom nakon decenija globalizacije, podrška Si Đinpingu došla je iznutra, iz Komunističke partije, naročito od onih koji su videli da je njihov politički autoritet ugrožen usponom novih bogatih kineskih elita, dok je dolazak Putina na vlast reakcija na haos devedesetih nastao kao posledice privatizacija koje su u Rusiji stvorile oligarhijski sistem koji je zemlju doveo na ivicu građanskog rata. Sva trojica lidera su ponudila odgovore na krajnosti neoliberalne globalizacije i na tome izgradili politički legitimitet. Današnji ekonomski uspon Azije predstavlja najveću globalnu promenu od Industrijske revolucije.
Tokom proteklih nekoliko decenija, kako tvrdi profesor Branko Milanović, uspon Azije predstavlja drugo najveće preuređenje globalnih prihoda još od Industrijske revolucije. Neoliberalizam, koji su zagovarali Regan i Tačerova kao sredstvo za bogaćenje zapadnih zemalja, imao je neočekivani efekat stvaranja nove globalne elite, na veliko razočaranje zapadne srednje klase. To je izazvalo značajne političke potrese i nezadovoljstvo, koje su politički lideri poput Sija, Putina i Trampa iskoristili kao sredstvo za legitimizaciju svog vođstva. Ono što je zapanjujuće kod neoliberalizma jeste to što je on stvorio upravo one uslove koji su ubrzali njegov sopstveni pad. „Čajna fokus“ je razgovarao sa profesorom Milanovićem o njegovoj novoj knjizi „Velika globalna transformacija“.
Branko Milanović je doktorirao ekonomiju 1987. na Univerzitetu u Beogradu, sa disertacijom o nejednakosti dohotka u Jugoslaviji. Radio je kao vodeći ekonomista u Istraživačkom odeljenju Svetske banke skoro 20 godina, nakon čega je napisao knjigu „Odvojeni svetovi“ (2005). Bio je viši saradnik u Karnegijevoj fondaciji za međunarodni mir i predavao je na Univerzitetu u Merilendu. Trenutno je profesor istraživač na Centru za postdiplomske studije Univerziteta Njujorka (CUNY) .
Milanovićevo glavno područje rada je nejednakost u prihodima, kako unutar zemalja tako i globalno. Objavljivao je brojne radove u vodećim časopisima. Njegova knjiga „Bogataši i siromasi“ (2011) proglašena je knjigom godine od strane časopisa „Globalist“, a „Globalna nejednakost“ (2016) dobila je značajne međunarodne nagrade. Njegova nova knjiga, „Velika globalna transformacija“, objavljena je 2025. godine i proglašena je za knjigu godine časopisa „Fajnenšel tajms“.
ALIS LIU: Profesore Milanović, u vašoj novoj knjizi ističete dve ključne ekonomske promene našeg doba. Koje su to promene i kako su međusobno povezane?
BRANKO MILANOVIĆ: Te dve ključne promene uočljive su na različitim nivoima analize. Prva ključna promena jeste rastući značaj Azije i Pacifika i premeštanje globalne ekonomske aktivnosti ka tom regionu. Ako biste uporedili sliku svetske ekonomije od pre 30-40 godina sa današnjom slikom, videli biste da je ekonomska aktivnost sada mnogo veća u zemljama poput Kine, Indije, Indonezije i Tajlanda nego što je bila pre 40 godina. Takođe, znatno veći je udeo Azije u ukupnoj globalnoj proizvodnji dobara i usluga.
Kina je, naravno, najčešći primer jer je pretekla Sjedinjene Države kao najveća svetska ekonomija na svetu prema paritetu kupovne moći. Kineska ekonomija trenutno proizvodi 22% globalnog BDP-a, dok američka ekonomija proizvodi 16%. Ali još jedan primer te promene jeste i činjenica da, na primer, Indija trenutno proizvodi 9% globalne proizvodnje a Velika Britanija 2%, dok su pre 30 godina obe zemlje proizvodile po oko 3%.
Druga velika promena je posledica ove prve, ali se dešava na nivou individualnih prihoda. Kako je Kina kao država postajala sve bogatija i Kinezi su postajali bogatiji. Napredovali su u globalnoj raspodeli prihoda i počeli da pretiču niže klase u bogatijim zemljama. To znači, na primer, da ljudi koji su bili u nižoj srednjoj klasi u SAD, Nemačkoj ili Italiji, po prvi put u poslednjih 200 godina sada zaostaju iza značajnog broja ljudi iz Azije. Naravno, vi često ne shvatate da li ste na globalnoj lestvici ispred ili iza nekoga, ali postoji određena roba i proizvodi čije su cene međunarodno određene, a koje možda više nećete moći da priuštite. To, u kombinaciji sa činjenicom da su se zemlje na vrhu rang liste (kao što su SAD) mnogo bolje prošle od srednje i radničke klase u njima, stvorilo je dodatne političke potrese.
Dakle, postoje dve velike promene na dva različita nivoa. Na nivou nacionalnih država imali smo pomak ka mnogo većem značaju Azije u ekonomiji i politici, dok na nivou ličnih prihoda vidimo opadanje zapadne srednje klase.
Kako je uspon Azije oblikovao globalnu ekonomiju i raspodelu prihoda, i šta ovu promenu čini istorijski jedinstvenom a ne samo još jednom fazom globalnih ekonomskih promena? Zašto bi trebalo da na to obratimo pažnju?
Trebalo bi da obratimo pažnju pre svega jer je reč o velikoj promeni. Ako uzmete samo Indiju i Kinu – koje zajedno imaju 2,8 milijardi stanovnika, odnosno oko 40% svetske populacije – jasno je da se ova promena ne može ignorisati zbog same veličine ovih zemalja. Ali ova promena je dramatična i zbog svoje istorijske jedinstvenosti.
Ako se vratite u 1300. ili 1500. godinu, ili u 16. vek, i pogledate kakva je tada bila raspodela ekonomske aktivnosti na evroazijskom kontinentu, videćete da je nivo prihoda ljudi u razvijenijim delovima Evrope, poput Holandije ili italijanskih gradova-država, bio sličan nivou razvoja u razvijenijim delovima Kine. Po današnjim standardima svi su bili siromašni, ali razlika u prihodima između ova dva dela Evroazije nije bila velika.
To se promenilo sa Industrijskom revolucijom. Industrijska revolucija je bila izuzetno važna ne samo zbog povećanja svetskog BDP-a, već i zato što je ljude u zemljama koje su predvodile industrijalizaciju – u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Severnoj Evropi, zatim Sjedinjenim Državama i konačno Japanu – učinila mnogo bogatijim od onih u drugim zemljama. Budući bogatiji, bili su i tehnološki napredniji i vojno jači.
U poslednjih 40 godina prvi put smo se suočili sa ozbiljnim izazovom tom poretku. Zemlje u Aziji sada ne samo da sustižu, već u nekim slučajevima čak i tehnološki pretiču zapadne zemlje. Kao što sam već rekao, stanovništvo tih zemalja takođe napreduje u globalnoj raspodeli dohotka. Zato je ova promena istorijski značajna – ona u određenoj meri poništava posledice Industrijske revolucije tako što Aziju ponovo stavlja na isti nivo sa Evropom.
Kad smo već kod istorijskih analogija, mnogo se govori o novom Hladnom ratu između Kine i političkog Zapada. Po čemu se ovaj Hladni rat razlikuje od prethodnog?
Mislim da je reč o drugačijem Hladnom ratu, pre svega zato što ne znamo kako će se odvijati. Ali dozvolite mi da skiciram njegove glavne karakteristike.
Prethodni Hladni rat između SAD i SSSR-a bio je zasnovan na ideološkom nadmetanju. Pozivam se ovde na Remona Arona, koji je šezdesetih napisao veoma važnu knjigu pod nazivom „Mir i rat“. Aron govori o dva hegemona, SAD i SSSR, ali sistem naziva heterogenim, što znači da je osnova legitimiteta sovjetskog i američkog sistema bila različita. Pa ipak, istovremeno, u ova dva sistema postojali su ljudi koji su bili pristalice onog drugog. Francuska i Italija, na primer, imale su veoma jake komunističke partije koje su bile ideološki povezane sa Sovjetskim Savezom. S druge strane, u zemljama istočne Evrope i Sovjetskom Savezu neki ljudi su, iako ne tako otvoreno i slobodno, bili liberalno orijentisani i ideološki povezani sa Zapadom.
Danas ne vidim takvu ideološku konkurenciju između Kine i Sjedinjenih Država. Rivalstvo je sada mnogo više ekonomsko, jer je Kina ekonomski snažnija nego što je Sovjetski Savez ikada bio. Ali ideološki, Kina nije uspela da ponudi model političko-ekonomskog sistema koji bi se lako mogao preslikati negde drugde. Dok je Sovjetski Savez to mogao.
Dakle, sugerišete da Kini nedostaje ideološka privlačnost kakvu je imao Sovjetski Savezo?
U suštini, da – Kini nedostaje ideološka privlačnost. Ne treba zaboraviti da je Sovjetski Savez izvozio svoju ideologiju praktično širom sveta. Ako uzmete ne samo uspešne revolucije poput kubanske, koja je na kraju postala komunistička, već i zemlje poput Indije u kojoj je uvedeno plansko upravljanje, ili Angolu, Alžir, Egipat, Indoneziju pre Suharta, pa i Latinsku Ameriku, uticaj SSSR-a je bio veoma snažan. To nije bilo samo zato što su ljudi mislili da je sovjetska ekonomija jaka, već zato što je nudila ideologiju oslobođenja, socijalizma i jednakosti.
U poređenju s tim, nije mi jasno šta današnja Kina može da „izveze“ kao svoju ideologiju. Mislim da je to delimično zato što je kineski uspeh rezultat mnoštva odluka donetih pod veoma složenim i specifičnim okolnostima. Stoga je teško formulisati skup pravila koja bi druge zemlje mogle da preuzmu.
Na primer, ekonomski uspeh Kine izgrađen je na maoističkom nasleđu, ali je u velikoj meri zavisio i od konkretnih poteza i okolnosti, poput uvođenja posebnih ekonomskih zona i razvoja opštinskih i seoskih preduzeća. Dok je SSSR podučavao zemlje da nacionalizuju sva svoja preduzeća, uvedu centralno planiranje i centralnim planerima prepuste odluke šta treba da se proizvodi, kinesko iskustvo je mnogo teže „destilovati“ i primeniti ga na zemlje poput, na primer, Zambije ili Argentine, jer su uslovi veoma različiti.
Pređimo na odnos Sjedinjenih Država i Kine. S jedne strane, sugerišete da kineska ekonomija ubrzano raste, ali ste takođe primetili da je kineski BDP po glavi stanovnika i dalje znatno niži od američkog. Da li vas to čini skeptičnim prema narativima o opadanju SAD? Da li će biti potreban dug period da Kina u potpunosti sustigne SAD?
To je veoma složeno pitanje. Pokušaću da ga razložim. Pre svega, kineski prihod po glavi stanovnika je i dalje znatno ispod američkog nivoa, čak i ako se računa po paritetu kupovne moći, a još više ako se meri po realnim deviznim kursevima. Zadržimo se na paritetu kupovne moći, jer on odražava stvarni životni standard.
Govorimo o ekonomskoj razlici koja je u odnosu od 3 prema 1 do 3,5 prema 1 u korist SAD. Ali ako Kina nastavi sa svojim sadašnjim stopama rasta, očigledno je da će se ova razlika smanjivati. Ne treba zaboraviti pritom da je razlika pre 40 godina bila 20 prema 1, dok je sada je 3 prema 1. Došlo je, dakle, do ogromne promene. Ako Kina nastavi sa stopama rasta 2 ili 3% višim od američkih, u roku od jedne, a najviše dve generacije, imaćete u Kini isti broj ljudi koji su iznad američkog srednjeg prihoda kao i Amerikanaca.
Sada biste mogli da dodatno pitate: kada će kineski BDP po glavi stanovnika dostići američki? To će se verovatno desiti za 50 do 70 godina. Ali do tada, ako se postigne paritet, činjenica da su Kinezi četiri puta brojniji od Amerikanaca učinila bi Kinu toliko moćnijom da poređenje u ovom smislu više ne bi bilo sasvim adekvatno.
Dakle, ako neko misli da je pravi znak „sustizanja“ trenutak kada Kina postane jednako bogata po glavi stanovnika kao Sjedinjene Države – za to će biti potrebno mnogo vremena. Međutim, i pre nego što se to desi, Kina kao država će biti mnogo moćnija od Sjedinjenih Država jednostavno zato što je mnogo veća.
Da li trgovina između Sjedinjenih Država i Kine smanjuje ili povećava rizike od rata i sukoba?
Drugo poglavlje svoje knjige posvetio sam upravo tom pitanju, odnosno načinu na koji su ga različiti autori tumačili. Oko toga ne postoji naučni konsenzus.
Francuski filozof Monteskje je oko 1750. godine bio veliki pristalica ideje da trgovina i razmena čine ljude međusobno zavisnim. Sugerisao je da ako želimo da vam prodamo nešto što vi želite da kupite onda smo međusobno zavisni i obazrivije se ponašamo jedni prema drugima pošto želimo da očuvamo odnos prodavac-kupac. U suštini, smatrao je da trgovina ne samo da vodi ka miru već i ka pristojnijem ponašanju. Dakle, to je jedna krajnost.
Druga krajnost bile su teorije koje su se pojavile krajem 19. veka kod engleskog ekonomiste Džona Hobsona, a kasnije su ih preuzeli komunistički revolucionari Roza Luksemburg i Lenjin. Oni su tvrdili da velike kapitalističke zemlje raspolažu ogromnim kapitalom, ali pate od nedostatka tražnje jer je stanovništvo relativno siromašno, a nejednakosti su velike. Dakle, države i njihove kompanije moraju da se šire van svojih granica i da u siromašnijim zemljama traže resurse, nova tržišta i veoma jeftinu radnu snagu. Pošto više kapitalističkih država to čini istovremeno, one počinju da se nadmeću za kontrolu nad manje razvijenim delovima sveta. Tako dolazi do imperijalnih ratova. U ovom slučaju, trgovina vodi u sukob. Prvi svetski rat je savršeno ostvarenje Hobsonove logike.
Srednji stav, koji smatram veoma zanimljivim i koji se ne citira često, nalazimo kod Adama Smita. Adam Smit je 1776. godine pisao da je Evropa do tada bila toliko tehnološki i vojno nadmoćnija da je mogla da osvaja i čini mnogo nepravde širom sveta. Ali ako bi Evropa nastavila da trguje s drugim delovima sveta, ovi regioni će kroz tu razmenu učiti od Evrope i vremenom je sustizati tehnološki i vojno. Pošto bi dve strane vremenom postajale približno jednake po snazi, obe bi se plašile da započnu rat. Ravnoteža snaga bi u tom slučaju održavala mir.
Dakle, ovde imamo tri teorije koje možemo primeniti na odnos SAD i Kine: optimistična teorija pretpostavlja da međusobna trgovina vodi ka miru, Adam Smit veruje da trgovina vodi ravnoteži moći koja održava mir, dok teorija Hobson-Luksemburg-Lenjin tvrdi da će se velike sile boriti za kontrolu nad ostatkom sveta što će ih dovesti do rata. U knjizi sam pokušao da sve tri teorije primenim na evoluciju odnosa između SAD i Kine od 1970-ih naovamo.
Koja od tri teorije je, po vašem mišljenju, najprimenljivija na odnose SAD i Kine?
Ne možemo da tvrdimo da je neka od njih primenljiva nezavisno od okolnosti. Zapravo, sve tri su prisutne u odnosima SAD i Kine.
Iz američke perspektive, tokom 1970-ih i 1980-ih međusobna trgovina i odnosi SAD sa Kinom bili su dobri iz dva razloga. Prvo, za SAD je bilo važno da imaju Kinu u svom taboru nasuprot Sovjetskom Savezu, pa se u tom svetlu politički gledalo na otvaranje Kine. Drugo, američke kompanije su tada želele da investiraju u Kini, da dobiju pristup ogromnom tržištu i da koriste tamošnju relativno jeftinu radnu snagu. Za Kinu je pak to bilo sine qua non: bez američkog tržišta i američke tehnologije Kina zaista ne bi mogla da ostvari ekonomski napredak. Dakle, američko-kineska trgovinska razmena u ovom periodu je zaista vodila ka međuzavisnosti i saradnji, kako je govorio Monteskje.
Ali ako pogledamo iz sadašnje perspektive, i teorija Adama Smita takođe važi. Jer danas, kada je tehnološka moć Kine i SAD veoma slična, mir se održava zahvaljujući nečemu što bismo mogli nazvati uzajamnim strahom, jer obe strane veruju da bi rat za svaku od njih bio poguban.
I teorija Hobson-Luksemburg-Lenjin je očigledna u začetku međunarodnog nadmetanja u Africi, gde se Kina i SAD takmiče za tamošnja tržišta i resurse.
Ipak, nijedna pojedinačna teorija ne obuhvata celu istinu, svaka od njih važi za različite periode ili aspekte kinesko-američkih odnosa.
Ukratko smo opisali ono što ste nazvali velikim „preslagivanjem“ globalnih dohodaka. Hajde da se detaljnije pozabavimo time. Ko je dobio, a ko izgubio od ove promene i zašto?
Najkraće rečeno, globalizacija je u velikoj meri bila od koristi višim klasama u bogatim zemljama, a ogromnu korist donela je praktično svima u Aziji, u državama poput Kine, Vijetnama, Indije i Indonezije.
Teško je reći ko je izgubio, jer u stvarnim prihodima gotovo da niko nije nazadovao. Ali u relativnom smislu, u nepovoljnijem položaju našle su se srednje i radničke klase u razvijenim zemljama. Oni su izgubili u relativnom smislu, u poređenju sa svojim najbogatijim sunarodnicima koji čine 1% ili 5% populacije, jer su njihovi prihodi rasli znatno sporije od prihoda onih na vrhu.
Istovremeno, oni su zaostajali i u poređenju sa azijskim srednjim klasama. Dakle, nije reč o tome da su osiromašile u apsolutnom smislu, već je reč o relativnom gubitku: njihov rast jednostavno nije pratio dinamiku rasta azijskih srednjih slojeva niti sloja najbogatijih u svojim zemljama.
Napisali ste da je nova globalna elita ubrzo postala meta političkog nezadovoljstva, čak i u zemljama u kojima je ukupno bogatstvo raslo. Zašto su ove nove elite tako brzo izgubile legitimitet? Zašto su toliko izložene napadima?
Ono što se dogodilo u bogatim zemljama jeste da su veliki delovi stanovništva, poput radničke i srednje klase, imali relativno skroman rast. Tokom tri decenije njihovi prihodi rasli su po stopi od 1% godišnje. To nije ono što je globalizacija trebalo da donese. Kada su zapadni lideri, uključujući Regana i Margaret Tačer, promovisali globalizaciju, polazili su od pretpostavke da će srednja klasa u bogatim zemljama značajno napredovati. Nisu globalizaciju „prodavali“ uz tvrdnju da će Kina u njoj najbolje proći.
Srednje klase u bogatim zemljama (SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemačka) prošla su relativno loše. Uz to, videle su da se ljudi koji su već bili mnogo bogatiji od njih dodatno bogate. To ih je navelo na pomisao da nove elite zapravo ne mare za njih. Nove elite su bile spremne da izmeste fabrike iz Sjedinjenih Država, presele ih, recimo, u Burmu i tamo zaposle jeftinu radnu snagu. Nije ih bila briga za lokalne zajednice.
Završilo se opštim razočaranjem: uverenjem da su oni koji imaju koristi od globalizacije ravnodušni prema svojim sunarodnicima koji se osećaju uskraćenim, koji gube poslove, nisu u stanju da održe svoj životni standard ili da ga dovoljno poboljšaju. To je ekonomska strana, ali postoji i kulturna i moralna dimenzija, koja je, po mom mišljenju, dodatno pojačana uverenjem elita da su one meritokratske i da zaslužuju da budu na vrhu. Međutim, mnogi koji nisu u vrhu najbogatijih ne prihvataju tu tvrdnju. To je zaista dovelo do velikog raskoraka između različitih delova zapadnih društava.
Pored toga, u mnogim evropskim zemljama i pitanje imigracije je postalo problem. Za one na vrhu, imigracija je korisna jer obezbeđuje jeftiniju radnu snagu. Ali ako ste francuski radnik i morate da se takmičite sa imigrantskim radnikom iz Afrike, to nije nužno prijatno.
Rekli ste da je Kina imala koristi od globalnog neoliberalizma, ali i da je doprinela njegovom kraju. Kako je moguće da je Kina istovremeno proizvod jednog sistema i njegov rušitelj?
Izgleda paradoksalno, ali mislim da je to tačno. Kina je imala ogromne koristi od globalizacije: otvaranje američkog tržišta, pristup tehnologijama sa Zapada, mogućnost izvoza i mogućnost značajno povećanje životnog standarda svog stanovništva.
S druge strane, upravo zato što je toliko velika i što je toliko profitirala, Kina je počela da se doživljava kao pretnja Sjedinjenim Državama. Iz geopolitičkih razloga, SAD i širi Zapad počeli su da pružaju otpor globalizaciji. U tome je ironija: globalizacija je bila veoma uspešna, naročito za azijske zemlje, a posebno za Kinu, ali upravo je taj uspeh stvorio geopolitički sukob između Kine i Sjedinjenih Država. Kina je imala ogromne koristi i time praktično učinila neizbežnim kraj ove faze globalizacije. Postala je prevelika da bi se lako uklopila u geopolitički sistem kojim dominiraju Sjedinjene Države.
Uvodite u svojoj novoj knjizi pojam „nacionalnog tržišnog liberalizma“, za koji tvrdite da je zamenio neoliberalizam. Kako bi to preveli na jednostavan jezik? Po čemu se on u praksi razlikuje od neoliberalizma?
To je širok pojam. Ponekad koristim i izraz „nacionalni liberalizam“ da bih ga skratio. Ali da objasnim vrlo jednostavno. Ako liberalne ili neoliberalne principe podelite na dva dela, imate jedan koji se odnosi na unutrašnju politiku i drugi koji se odnosi na međunarodni nivo.
Na međunarodnom planu, to su fleksibilni devizni kursevi, niske carine i potpuna sloboda kretanja kapitala, tehnologije, robe i, donekle, radne snage. Unutrašnja strana neoliberalizma podrazumeva niže poreze za bogate, niže oporezivanje kapitala u odnosu na rad, deregulaciju, privatizaciju i privatizovane sisteme socijalnog osiguranja.
Ono što se danas dešava u svetu jeste da je međunarodna komponenta neoliberalizma odbačena, i to ne samo od strane Trampa već čak i od strane Evropske unije. Uvode se carine, postavljaju snažne prepreke za kretanje radne snage, a ekonomska prinuda koristi se gotovo svuda. Međunarodni neoliberalizam se napušta i zamenjuje merkantilističkim politikama.
Ali na unutrašnjem planu, u Sjedinjenim Državama neoliberalni principi ostaju veoma živi. Trampova administracija donela je još veću deregulaciju nego ranije, niže poreze za bogate i povoljniji tretman kapitala u odnosu na rad. Dakle, neoliberalizam i dalje postoji, ali samo na nacionalnom nivou. Dobijamo verziju neoliberalizma lišenu svoje međunarodne komponente.
Da li mislite da će nacionalni tržišni liberalizam dugo opstati? Ili je to samo prelazna faza?
Ne mislim da će nestati za tri ili pet godina. On odražava duboku strukturnu preraspodelu ekonomske i političke moći na globalnom nivou, uz ideološki pomak od slobodne trgovine ka logici nulte sume (da je dobitak za jednu stranu gubitak za drugu). To su krupne promene.
Zbog toga je pogrešno posmatrati ga samo kao nešto privremeno, kao prelaznu fazu, posebno zato što još ne znamo ka čemu tačno vodi. Ali je takođe teško predvideti koji će model uskočiti da ga zameni. Ovaj sistem ne zavisi od jednog lidera. On ima svoju unutrašnju logiku i mogao bi da opstane decenijama – naprosto, ne znamo koliko će trajati.
Tvrdite da Si, Tramp i Putin u suštini nude različite odgovore na iste strukturne napetosti. Šta pod tim mislite? Koja je zajednička logika koja povezuje ove, naizgled suprotstavljene, lidere?
Hteo sam da kažem da su sva trojica došla na vlast uz podršku grupa razočaranih posledicama, odnosno krajnostima, neoliberalne globalizacije. Tramp se oslonio na nezadovoljstvo velikog dela srednje i radničke klase, koja se osećala zapostavljenom nakon decenija globalizacije, posebno nakon krize 2007–2008. godine. Zato je za njega glasalo 77 miliona Amerikanaca.
U Kini, podrška Si Đinpingu došla je pre svega iznutra, iz Komunističke partije, naročito od onih koji su videli da je njihov politički autoritet ugrožen usponom bogatih elita. Suočen sa novim milijarderima i milionerima u Kini, Si je zastupao ideju da politika treba da bude odvojena od novca. Smatrao je da politika treba da ostane u rukama ljudi iz partije. Primetite kako je Si došao na vlast snažno promovišući politiku vezanu za borbu protiv korupcije.
U slučaju Rusije, Putin se lako može razumeti kao reakcija na haos devedesetih. Privatizacija koju je sproveo Jeljcin stvorila je oligarhijski sistem koji je zemlju doveo na ivicu građanskog rata. Putinov režim je tolerisao ekonomske elite sve dok nisu dovodile u pitanje političku vlast.
Sva trojica lidera su ponudila odgovore na krajnosti neoliberalne globalizacije, i upravo na tome izgradili sopstveni politički legitimitet.
Veoma zanimljivo. To nas vodi ka sledećem pitanju: ko su danas političke i ekonomske elite u Kini? Da li se one donekle razlikuju od svojih američkih pandana?
Kada sam analizirao podatke iz anketa o domaćinstvima, posmatrao sam najbogatijih 5% urbanog stanovništva u Kini u periodu od 1988. do 2023. godine. Godine 1988. tu grupu su uglavnom činili ljudi zaposleni u državnim preduzećima – inženjeri, direktori, kao i državni službenici i funkcioneri Komunističke partije. Profesionalno-menadžerska klasa imala je vrlo mali udeo, dok mali i veliki kapitalisti gotovo da nisu postojali u 5% najbogatijih.
U 2023. situacija je potpuno drugačija. Oko dve trećine najbogatijih ostvaruje prihode iz privatnog sektora. Neki od njih su krupni kapitalisti, drugi manji, a ima i samozaposlenih ili onih koji rade u privatnom sektoru. Pored toga, značajan deo pripada profesionalno-menadžerskoj klasi, uglavnom zaposlenoj u velikim privatnim preduzećima, kao što su fabrike i investicione banke. Preostala trećina je dalje vezana za državu, kroz zaposlenje u državnim preduzećima, vladinim institucijama i Partiji.
Dakle, došlo je do velike transformacije, kako u ekonomiji tako i u društvenoj strukturi elite. Po mom tumačenju, ako to posmatrate iz perspektive političkog lidera, takva elita može delovati kao potencijalna pretnja: tih najbogatijih 5%, sada u velikoj meri oslonjenih na privatni sektor, mogli bi da traže veći uticaj na izbor političkih lidera i kreiranje politika.
Ali ako ne želite da bogati diktiraju politiku na način na koji to čine u Sjedinjenim Državama, onda je rešenje razdvajanje ekonomske od političke moći. To je u suštini ono što je Si uradio. Poruka je: vi, bogati, možete da nastavite da se bogatite i imate ekonomsku moć, ali nećete imati i politički uticaj. Političke odluke, čak i ekonomske, donose se po po kriterijumima koji treba da budu u korist Kine kao celine, a ne nužno u korist ekonomskih elita.
Šta politički Zapad pogrešno razume kada je reč o posledicama uspona Azije i Kine?
Politički Zapad je u početku podržao otvaranje Kine, pre svega iz geopolitičkih razloga – kako bi suprotstavio Kinu Sovjetskom Savezu i raskol između njih učinio nepovratnim. Istovremeno su postojali i ekonomski interesi, poput pristupa ogromnom kineskom tržištu.
Gledano unazad, u svetlu današnjeg razočaranja onim što se dogodilo u Kini, politički Zapad tvrdi da je ušao u globalizaciju u nadi da će se Kina demokratizovati. Po mom mišljenju, to zaista nema mnogo smisla. Tvrdnja da su razočarani globalizacijom zato što Kina nije postala demokratija deluje kao naknadno opravdanje. I prilično je neiskreno.
Pravo nerazumevanje bilo je strukturne prirode. Zapadni donosioci odluka nisu shvatili da će uspeh globalizacije značajno promeniti raspodelu ekonomske moći u svetu. Drugim rečima, nisu predvideli da će sistem koji su sami promovisali dovesti do slabljenja njihove relativne dominacije.
Za kraj, gledajući unapred, kakav novi svetski poredak očekujete? Da li idemo ka većoj fragmentaciji, saradnji ili nečem trećem?
Očigledno je da danas imamo globalni nered. Kao i u mnogim istorijskim periodima, to je privremeni politički poremećaj koji će, nadam se ne posle velikog rata, dovesti do novog poretka koji bolje odražava odnos snaga među državama.
Mislim da se krećemo ka multipolarnom svetu. Pod tim ne mislim samo na nekoliko približno jednakih polova, već na međunarodni poredak – možda sa reformisanim Ujedinjenim nacijama ili s nekom novom institucijom – koji će bolje odražavati današnju realnost nego sistem stvoren posle Drugog svetskog rata. Današnji sistem ima mnogo nelogičnosti: male evropske zemlje imaju veća glasačka prava u MMF-u nego zemlje poput Indije ili Indonezije, što nema mnogo smisla s obzirom na njihovu veličinu i ekonomsku snagu. Novi sistem bi morao da odražava sadašnju raspodelu moći.
U tom smislu, najpre ćemo verovatno ići ka multipolarnom svetu sa više polova, pored Evrope i Sjedinjenih Država s zemljama poput Kine, Indije, Brazila, Južne Afrike i Rusije. Na duže staze, nadam se da će se izgraditi pravedniji međunarodni poredak u kojem će velike sile imati veći udeo nego što ga imaju danas.
