Piše: Rade Maroević
Vladimir Cvetković, košarkaš Crvene zvezde, član prve slavne košarkaške reprezentacije Jugoslavije i generalni sekretar fudbalskog kluba Crvena zvezda u njenim najslavnijim danima, preminuo je u Beogradu u 85. godini. O ulozi Vladimira Cvetkovića u stvaranju fudbalskog tima Crvene zvezde koji će postati šampion Evrope i sveta dosta je rečeno. Ali Cvele je bio ne samo jedan od najboljih košarkaša u istoriji crveno-belog kluba već su njegova dva slobodna bacanja u finišu polufinalne utakmice protiv Sovjetskog Saveza na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. bila prelomna tačka nakon koje je Jugoslavija postala svetska košarkaška velesila .
Protivnika i rezultata se skoro niko ne seća. Čini se ni grada u kojem je utakmica odigrana. Radnja je odokativno smeštena u Italiju i sredinu šezdesetih godina, kada je košarkaška reprezentacija Jugoslavije, igrajući pripremne utakmice, špartala po Evropi. Pouzdano se zna samo da je meč bio završen i da je selektor Ranko Žeravica držao slovo u svlačionici, kada su se dva dvometraša, Vladimir Cvetković i moj otac, Zoran Maroević, stravično posvađali i naoružani flašama krenuli da reše problem. Posle teških reči gotovo istovremeno su zamahnuli i jedan drugom olupali boce o glave.
Ranko je zanemeo i tako skamenjen ostao sve dok nije shvatio da su flaše, nekako, umesto da se rasprsnu, popustile po udaru i na volšeban način poprimile oblik lobanja kavgadžija.
Bilo je to vreme kada su zapadne novotarije tek povremeno prelazile granice Jugoslavije, pa nije bilo načina da se odoli izazovu koji su predstavljale mekane plastične flaše, a koje su bile gotovo identične onima od stakla u koje je u to vreme pakovana kisela voda.
„Trebalo je da vidiš Rankovu facu“, pričali su mi učesnici ovog igrokaza dosta decenija kasnije.
Košarkaši Jugoslavije nakon partije fudbala u Sloveniji na pripremama za Olimpijadu u Meksiku 1968 (fotografija iz magazina “LIFE”): Trajko Rajković, Vladimir Cvetković, Aljoša Žorga, Petar Skansi, Zoran Maroević, Damir Šolman, Krešimir Ćosić, Dragoslav Ražnatović, Dragutin Čermak, Ivo Daneu, Nikola Plećaš, Radivoj Korać i selektor Ranko Žeravica.
Meksiko, 1968.
Sledeće scene se, pak, svi jako dobro sećaju.
Sedam sekundi pre kraja polufinalne utakmice na olimpijskom turniru u Meksiko Sitiju 1968, igrač u plavom dresu sa brojem osam stao je na liniju za slobodna bacanja pred 18.000 ili 22.000 gledalaca (kako je ko izbrojao). Morao je da ubaci oba penala da bi se Jugoslavija, po prvi put u istoriji, plasirala u finale.
Saigrači su bili sigurni da će pogoditi. Pero Skansi mu je obećao da će ga, ukoliko uspe, na leđima odneti u Beograd. Ivo Daneu je, takođe, bio ubeđen da će Jugoslavija pobediti. Novinar „Politike“ Miroslav Radojčić je skeptično dobacio selektoru Ranku Žeravici da „ovako bled neće uspeti“. Ranko mu je odgovorio da ne lupa, jer je to znak mirnoće.
Izbacio je loptu jednom, desnom rukom, lagano se nagnuo napred i podigao ruke u vazduh kada je prošla kroz obruč. Kamera se, zatim, okrenula ka semaforu na kojem je pisalo Jug 62 – SSSR 60. Sudija mu je još jednom dodao loptu, koja je ovog puta udarila u prednji deo obruča, pa u tablu da bi se, tek onda, skotrljala kroz mrežicu.
„Ta dva bacanja u Meksiku šutirali smo, u stvari, svi. Ja sam bio samo izvođač radova“, objašnjavao je kasnije.
U to vreme nije bilo trojki, pa je sovjetski bek Anatolij Polivoda praktično neometan pretrčao ceo teren, naskočio usred reketa i postavio konačan rezultat. Jugoslavija 63 – SSSR 62. Na terenu je nastala ludnica, letele su trenerke i peškiri, igrači su se valjali po parketu. Bora Stanković je ovu pobedu opisao kao prekretnicu u istoriji jugoslovenske košarke.
Poslednje sekunde polufinalnog meča Jugoslavija-SSSR na Olimpijadi u Meksiku 1968.
Selektor „Zbornaje komande“, pukovnik Aleksandar Gomeljski, u autobiografiji, koja je izašla puno godina kasnije, napisao je: „Nije bilo slučajno. Cvetković je sudbinski bio predodređen da šutira. I da ubaci.“
Od golmana do zvezda
Vladimir Cvetković je rođen u Loznici, 24. maja 1941. godine. Kao dečak trenirao je fudbal. Onako visok bio je viđen za golmana. To je bio i razlog što je levu ruku, koju je kasnije sklanjao da mu ne smeta dok šutira, lomio nekoliko puta. Lekari su kao jednu od opcija za izlečenje u jednom trenutku predlagali i amputaciju.
Na sreću, do toga nije došlo, a Cvetković je, nekako, zabasao na košarkaški teren i sa 18 godina, na poziv tadašnje košarkaške legende Saše Geca prešao u Crvenu zvezdu. Kao uspomenu na fudbalske dane do kraja košarkaške karijere nosio je ispod dresa majicu sa kratkim rukavima, kako bi sakrio ožiljke od povreda i operacija.
U narednih 13 godina, za Zvezdu je odigrao 293 utakmice i ubacio 6.006 poena – poslednja dva ubacio je iz penala na oproštajnoj utakmici 1972. godine, koju su crveno-beli odigrali protiv tima s kojim je igrao u Meksiku. Na Mali Kalemegdan je doneo dve titule prvaka države i jedan kup.
Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je 149 puta, postigao 1.276 poena i osvojio četiri srebrne medalje, po dve na svetskim prvenstvima, 1963. i 1967. godine, olimpijsku u Meksiku 1968. godine, te evropsku 1969. godine.
Sve poene dao je desnom rukom. Tvrdio je da nikada nije ni pokušao da šutira levom.
U to vreme, košarka nije bila sport koji je omogućavao bogznakako sigurnu budućnost, pa su igrači, čak i reprezentativci, poslednjih godina karijere paralelno trenirali i radili. Akteri s početka priče izabrali su turizam – Cvele u „Kvarner-ekspresu“, kasnije u „Ineksu“, a moj otac u „Centroturistu“.
Sredinom osamdesetih postao je generalni sekretar fudbalskog kluba Crvena zvezda.
Zvezda je, u narednih 18 godina, osvojila 18 trofeja, uključujući i titulu prvaka Evrope i pobednika Interkontinentalnog kupa. Ogroman deo zasluga za ove trofeje pripada upravo Vladimiru Cvetkoviću, ali o tome se dovoljno govorilo. Ovo je omaž Cveletu košarkašu.
Posle utakmice u Meksiko Sitiju dobio je nadimak „Veliki“, a Jugoslavija je postala košarkaška velesila.
