Piše: Nenad Radičević
I dok se pojedini analitičari nadaju da ples moći demohrišćana i socijaldemokrata „do gorkog kraja“ neće biti vatreni argentinski tango već spori valcer, svi su saglasni da ove nekad najveće nemačke stranke mnogim svojim potezima zapravo idu na ruku Alternativi za Nemačku, koja profitira na tome što su očekivanja Nemaca jednostavno daleko veća od trenutnih ekonomskih performansi zemlje i same Mercove vlade.
Kada je pre godinu dana takozvana semafor-koalicija Olafa Šolca i definitivno sišla sa vlasti, mnogi u Nemačkoj su pomislili da sa kancelarom Fridrihom Mercom ne može da bude gore. Uzimajući u obzir kojom brzinom su za tri godine vlasti Šolc i njegova vlada gubili popularnost, kako zbog svađa koalicionih partnera i loše komunikacije sa biračima, tako i zbog neuspeha, pre svega u energetskoj i privrednoj politici, sedamdesetogodišnji demohrišćanski multimilioner koji sam pilotira svojim privatnim avionom delovao je kao spasilac.
Kao konzervativac i pritom svojevrsni arhineprijatelj Angele Merkel, koju od pre četiri godine mnogi u Nemačkoj krive za sve probleme u kojima se našla najjača evropska ekonomija, Merc se svojom samouverenošću i brojnim obećanjima činio većini Nemaca i komentatora kao pravi kancelar za teško vreme.
Međutim, godinu dana kasnije, ubedljiva većina Nemaca uverena je da je Merc „pogrešan kancelar u pogrešno vreme“, te da ni izbliza nije ispunio njihova očekivanja. Štaviše, Merc je nadmašio Šolca u brzini pada popularnosti, pa nekoliko reprezentativnih anketa ukazuje da je radom aktuelnog saveznog kancelara zadovoljno tek 11 do najviše 13 odsto ispitanih građana Nemačke, dok u proseku njih oko 85 odsto nije zadovoljno.
Prema anketi Forse, koju su naručili televizijski kanali RTL i NTV, čak 87 procenata ispitanika izrazilo je nezadovoljstvo, a samo 11 odsto je zadovoljno radom vladajuće koalicije, koju čine Mercov demohrišćanski blok CDU-CSU i Socijaldemokratska partija SPD vicekancelara i ministra finansija Larsa Klingbajla.
Doduše, ovakav strmoglav pad popularnosti Merca i njegove vlade možda ne bi ni trebalo nikoga da čudi, budući da će on ostati upamćen kao verovatno jedini nemački kancelar koji je uspeo da prekrši predizborna obećanja odmah nakon održanih izbora, a pre nego što je formalno i izabran za kancelara. Ipak, posle tih početnih političkih preokreta njegova vlada je imala do jula 2025. godine rejting odobravanja od 38 procenata, a ne tri puta manji, kako je sada slučaj.
A trend pada popularnosti ne jenjava jer, uprkos obećanim reformama i izvlačenju Nemačke iz višegodišnje ekonomske stagnacije, Mercova vlada ne uspeva da biračima isporuči neki rezultat. Paradoksa li, čak je i retorički spretan kancelar pre nekoliko dana bio zatečen kada ga je novinarka javnog medijskog servisa u TV emisiji pitala šta je u Nemačkoj bolje sada nego pre godinu dana, kada je vlada izabrana. Merc je bezmalo zamucao u pokušaju da smisli konkretan odgovor, koji uz sve napore na kraju zapravo nije ni dao.
A da stvar po njega bude gora, uoči prve godišnjice njegove vlade doživeo je debakl i u oblasti u kojoj su čak i mnogi njegovi kritičari mislili da ipak uspeva da čvrsto drži gizdine – spoljnoj politici.
Transatlantsko partnerstvo
Do skoro je mnogima u inostranstvu Merc delovao sigurniji od Šolca, od Merkelove spremniji za hrabre odluke, i da govori jezikom moći, kako po pitanju odbrane i uloge Nemačke u EU, tako i po pitanju odnosa prema Rusiji. Ukratko, Merc je nastojao da pokaže da se Nemačka više ne snebiva da preuzme ulogu vođe u EU, ali je istovremeno nastojao da zadrži dobre odnose sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, ostavši jedan od malobrojnih lidera EU koji je mogao da bude most između Brisela i Vašingtona.
Međutim, samo jedna Mercova kritika američko-izraelskog bombardovanja Irana dovela je do dramatičnog raskida njegove svojevrsne romanse sa Trampom, koji mu je proteklih dana jasno pokazao kako javno biva ponižen svako ko ga kritikuje, što su već iskusile njegove kolege predsednik Francuske Emanuel Makron, premijer Španije Pedro Sančez, pa čak i premijerka Italije Đorđa Meloni.
Do sada je Merc već tri puta bio gost u Beloj kući – poslednji put početkom marta, samo četiri dana nakon početka rata sa Iranom kada je imao samo reči hvale za Trampa, ističući da Nemačka „podržava SAD i Izrael da se reše ovog užasnog terorističkog režima“. Tada ga je Tramp još nazivao „svojim prijateljem“ i hvalio ga kao „snažnog političkog lidera“.
Bezmalo dva meseca kasnije, kancelar se prilikom posete jednoj školi u njegovoj rodnoj oblasti Zauerland previše opustio i izjavio da „iransko rukovodstvo, posebno takozvana Revolucionarna garda“ u aktuelnom sukobu „ponižava“ SAD, te da izgleda da Vašington nema jasnu strategiju kako da izađu iz ovog rata.
„Iranci su očigledno jači nego što se očekivalo, a Amerikanci očigledno nemaju ni zaista ubedljivu strategiju u pregovorima“, rekao je Merc, dodavši da je uvek problem sa ovakvim sukobima to što se ne radi samo o ulasku, nego i kako izaći iz njih. „To smo veoma bolno videli u Avganistanu tokom 20 godina. Videli smo to i u Iraku. Trenutno ne vidim kakav strateški izlaz će Amerikanci izabrati, posebno jer Iranci očigledno vrlo vešto pregovaraju – ili vrlo vešto ne pregovaraju.“
Kako je ocenio nemački spoljnopolitički analitičar Ulrih Špek, „poput Trampa, Merc jednostavno kaže šta trenutno misli“, ali mu se sada to vrlo brzo obilo o glavu. Možda su Mercove opaske zvučale bezopasno u učionici među nemačkim đacima, ali su u Vašingtonu shvaćene kao direktan napad na Trampa i njegovu administracija, koji su i onako ljuti na lidere evropskih članica NATO-a jer su prethodnih nedelja isticali da rat sa Iranom nije njihov rat.
„Nemački kancelar Fridrih Merc misli da je u redu da Iran ima nuklearno oružje. On ne zna o čemu govori. Kad bi Iran imao nuklearno oružje, ceo svet bi bio njihov talac“, napisao je Tramp na društvenim mrežama, dodajući da upravo sada sa Iranom radi „ono što su druge države ili drugi predsednici davno morali da urade“.
„Nije ni čudo da Nemačkoj ide tako loše – i ekonomski i inače,“ dodao je on.
Evropski stub unutar Alijanse
Uzalud su Merc i šef nemačke diplomatije Johan Vadeful uveravali da izjava o poniženju nije bila usmerena protiv Amerikanaca već kao „upozorenje iranskom režimu“. Trampov bes je eskalirao i doveo ga do toga da kazni Nemačku i EU povećanjem carine na automobile, kamione i auto-delove iz EU na 25 odsto, ali i povlačenjem 5.000 američkih vojnika iz Nemačke, izazvavši novu transatlantsku krizu u kojoj je ponovo pod znak pitanja postavljena posleratna evropska bezbednosna arhitektura zasnovana na NATO-u i američkom vojnom prisustvu u Evropi.
Ovi udari, kao i Trampove pretnje da je to samo početak i da će skroz da povuče američku vojsku iz Nemačke, zapravo su označili potpuni krah dosad primenjivanog Mercovog recepta da povlađivanjem i laskanjem ostane u dobrim odnosima sa impulsivnim stanarom Bele kuće. Doduše, očigledno je da u Vašingtonu ovim namerno žele da među Evropljanima izazovu paniku, kako bi ih naterali na dodatne ustupke na polju trgovine, jer znaju za evropski strah od toga da mogu preko noći da ostanu bez američke nuklearne odbrane.
Tramp očigledno očekuje ponavljanje prošlogodišnjeg scenarija u kojem se u trgovinskim pregovorima EU predala, kako je neoprezno priznala glavna evropska pregovaračica Zabine Vejand, ne iz straha od carina već iz straha od gubitka američkog nuklearnog kišobrana i američke podrške Ukrajini. Da bi se povećao taj strah, iz Pentagona je američkim medijima procureo i poverljivi memorandum u kojem su izložene razne opcije za odmazdu protiv evropskih zemalja zbog neučestvovanja u ratu u Iranu, poput izbacivanje Španije iz NATO-a i osporavanje britanskog suvereniteta nad Foklandskim ostrvima.
Drugim rečima, iako je kancelarova kritika upućena Trampu očigledno deo široko rasprostranjenog evropskog mišljenja, ona je bila kontraproduktivna i zapravo štetna za Nemačku i EU. Osim toga, ona nikako ne utiče na Trampa da preispita svoju politiku prema Iranu.
„Kratkoročno gledano, Merc je možda uradio upravo suprotno, potvrđujući u Trampovom umu koliko su evropski političari slabi i nezahvalni“, ističe spoljnopolitički kolumnista Danijel Depetris, dodajući da će američki predsednik okončati rat i sklopiti sporazum sa Iranom „samo na osnovu toga kako su time pogođeni novčanici Amerikanaca, a ne na osnovu onoga što Evropljani kažu ili urade“.
Američki vojnici u Evropi
Štaviše, Mercov „gaf“ je omogućio Trampu da ponovo iskoristi oko 70.000 američkih vojnika raspoređenih u Evropi i članstvo SAD-a u NATO-u za ucenjivanje i ponižavanje Evropljana. U tom vazalnom odnosu se nalazi ponajviše Nemačka. Iako Merc poziva na „snažan, samoodrživ evropski stub unutar Alijanse“, on kao i bezmalo celokupna nemačka politička elita izuzetno strahuje od eventualnog naglog oslanjanja isključivo na sopstvene vojne snage, ukoliko dođe do povlačenja iz Nemačke sadašnjih oko 36.400 američkih vojnika i američkog konvencionalnog i nuklearnog naoružanja.
Zbog toga su u Berlinu spremni za vazalni odnos, bar dok nisu sigurni da su izgradili dovoljno jak Bundesver. Pa čak i to ide uz striktni nadzor Vašingtona. Na to ukazuje informacija da će od oktobra jedan američki pukovnik biti u Komandi nemačke vojske i to na ključnoj ulozi zamenika načelnika Odeljenja za operacije, gde se planiraju misije i pripremaju odluke. Prema rečima portparola nemačke vojske, cilj uključenja američkog visokog oficira u rad generalštaba Bundesvera je da dođe do „dodatnog produbljivanja nemačko-američke saradnje i optimizacije zajedničkih operativnih kapaciteta unutar NATO-a“.
I dok Nemci sve rade da spreče povlačenje američkih vojnika, paradoksa li, upravo većina američkih vojnika, naoružanja i baza u Nemačkoj, poput vazduhoplovne baze Ramštajn, medicinskog centra u Landštulu i sedišta evropske i afričke komande američke vojske u Štutgartu, služe ne za „odbranu Nemačke“ već kao strateški, logistički i komandni centri, koji omogućavaju projektovanje globalne američke moći. I to ne samo u Evropi, već i na Bliskom istoku i u Africi.
Da Amerikanci nisu mogli bez ograničenja da koriste te baze u Nemačkoj, kao i britanske vazduhoplovne baze Lejkenhit i Ferford, ne bi ni bilo američkog bombardovanja Irana. Čak i sada u vreme primirja, masovni vazdušni transport između SAD, britanskih i nemačkih baza omogućava pojačanje američkog pritiska na Iran i eventualnu obnovu napada, pri čemu ovo povlačenje 5.000 vojnika neće napraviti nikakvu razliku.
To, međutim, nije umanjilo mentalitet vazalne države prisutan u odnosu nemačkih elita prema Americi, što je proteklih dana bilo očigledno i iz svojevrsne opsednutosti medija i političara „Mercovom krivicom“ jer je naljutio Trampa, ali i iz toga kako su nemački zvaničnici, poput ministra odbrane Borisa Pistorijusa, umanjivali značaj odluke o povlačenju vojnika, uveravajući da je to „bilo i ranije očekivano“.
U svakom slučaju, posle svih ovih obrta Merc više ne može da ce pohvali time da ga čak i kritičari ocenjuju kao veštog i snažnog na spoljnopolitičkom planu. Dilema da li su Mercovi ispadi samo stvar nespretne komunikacije i bržeg jezika nego pameti, ili se zapravo problemi unutar koalicije u rešavanju problema na domaćem terenu polako prelivaju i na njegovo ponašanje na međunarodnom planu, čini se izlišna. Šta god da je razlog, rezultat je isti – oslabljen kancelar na domaćem planu teško može da zvuči jače na međunarodnom nivou.
Ekonomska kriza
Međutim, veliki deo nezadovoljstva nemačkih birača nije zbog spoljnopolitičkih poteza, već problema domaćeg porekla. Popularnost AfD-a raste, ali ne zbog političke harizme i političke spretnosti lidera ove opozicione stranke, već zbog toga što CDU-CSU i SPD ni posle godinu dana nisu zaista pronašli zajednički jezik oko toga kako bez otvorenih međusobnih sporova sprovesti velike reforme koje Merc stalno obećava.
Obećano smanjenje poreza na energiju u domaćinstvima nikada se nije materijalizovalo, niti su se dogodile Mercove glasno najavljene „jesenje reforme“ u ključnim elementima nemačke socijalne države – penzionom sistemu, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i birokratiji – koje je kancelar prošlog leta najavio za jesen 2025. Merc može da se pohvali jedino time da je april ove godine bio mesec sa najmanjim brojem podnetih zahteva za dobijanje azila u Nemačkoj u poslednjih desetak godina. Doduše, obećane deportacije onih kojima je odbijen zahtev i dalje su poprilično ograničene.
Kada se sve sabere, nakon godinu dana Mercove vlade sve veće nemačke ekonomske i socijalne tegobe i dalje postoje ili su još veće, od visokih cena energenata, poreza i nameta, preko prekomplikovane birokratije i narastajućeg trenda deindustrijalizacije, do pada životnog standarda i kvaliteta zdravstvenih i socijalnih usluga.
Da stvar po Merca bude gora, on je zarad rešavanja ovih problema, odmah nakon izbora u februaru prošle godine, pogazio obećanja data svojim biračima i višedecenijsku fiskalnu politiku demohrišćana tako što je izvršio pritisak na odlazeći sastav Bundestaga da dvotrećinskom većinom izmeni Ustav, kako bi uklonio „ustavnu kočnicu“ i omogućio rekordno zaduživanje za troškove odbrane, infrastrukture i borbe protiv klimatskih promena. Ovaj šamar u lice sopstvenim biračima pravdan je uverenjem da se samo uzimanjem kredita od najmanje hiljadu milijardi evra mogu postaviti temelji za ekonomsku prekretnicu zemlje, koja je već šest godine u ekonomskoj stagnaciji ili blagoj recesiji.
Međutim, godinu dana kasnije može se reći da postepeno napreduje samo naoružavanje Bundesvera, dok je utisak da je ekonomski kurs Nemačke ostao uglavnom nepromenjen. Iako je formiran poseban fond za infrastrukturu i klimatsku neutralnost u iznosu od 500 milijardi evra namenjenih za, na primer, proširenju železničke mreže, izgradnju i obnovu mostova i uopšte nemačke putne i digitalne infrastrukture, prve analize pokazuju da većina novca zapravo odlazi u tekuću potrošnju regionalnih i lokalnih samouprava.
Naime, to što nemački industrijski sektor, naročito automobilska industrija, mesečno otpušta oko 15.000 ljudi i beleži minimalne profite, dovelo je bezmalo do bankrota pojedine nemačke gradova. Primera radi, decenijama je Ingolštat uživao u prosperitetu plivajući u finansijskim uspesima proizvođača automobila „Audi“, ali se prošle jeseni ovaj grad u centru nemačke pokrajine Bavarske otvoreno suočio sa finansijskom krizom kakvu nije imao u skorijoj istoriji, postavši jedan od simbola strukturne i finansijske krize cele Nemačke. Budući da se profit „Audija“ survao, Ingolštat je bio prinuđen da u ovoj godini smanji svoj budžet za oko 80 miliona evra jer očekuje samo 70 miliona evra kao prihod od korporativnih poreza, za razliku od 2017. godine kada je prihodovao čak 453 miliona evra.
Ingolštat je samo jedan u nizu gradova širom Nemačke koji su primenili oštre mere štednje – od smanjenja broja zaposlenih, preko drastičnog smanjenja ili ukidanje subvencija za udruženja, kulturne institucije i manifestacije, do odlaganja renoviranja ili proširenja škola i vrtića. Čak i volonterske službe koje za svoj rad dobijaju minimalnu nadoknadu suočile su se sa rezovima, baš kao i mnogi muzeji, pozorišta, biblioteke, sportski klubovi i muzičke škole.
Iz ugla političara, ne čudi da je lako došlo do prelivanja novca iz specijalnog fonda za infrastrukturu u tekuću potrošnju države na svim nivoima, ali iz ugla ekonomista, ovo je pucanj u sopstvene noge budući da se sve finansira iz ogromnog zaduživanja.
Kriza vlade
I dok je zaduživanje Nemačke sve veće i veće, Merc ne uspeva ni približno da ostvari obećanje zahvaljujući kojem je suštinski i pobedio na prošlogodišnjim izborima. Obećao je novi početak, da je suprotnost Merkelovoj koja je svoju politiku prilagođavala levim opcijama, te da je spreman da sprovede istinsku konzervativnu, protržišnu promenu kursa Nemačke.
Nemački mediji su tvrdili da njegova biografija uverava da je on sposoban da ispuni to obećanje, ali sada se sve više i jasnije okreću protiv njega. Štaviše, komentatori ga sve više posmatraju kao nekog ko nije raskid sa prošlošću. Za jedne, on počinje da podseća na Merkelovu jer se prilagođava politici koalicionih partnera, a druge njegova vlada podseća na Šolcovu vladu socijaldemokrata, Zelenih i liberala, budući da su sve češće javne razmirice između glavnih ministara – socijaldemokratskog ministra finansija Klingbajla i demohrišćanske ministarke ekonomije Katerine Rajhe.
Doduše, Merkelini bivši saradnici ističu da bivša kancelarka nikada ne bi dozvolila da je koalicioni partneri direktno ograniče i učine je slabom, kao što to sve češće čini Merc. Merkelova je težila da svoju politiku ideološki proširi ulevo kako bi osvojila što šire biračko telo i tako neutralisala koalicione partnere kao konkurenciju. Merc, pak, sve češće jednostavno pristaje na zahteve Klingbajla, uprkos tome što se javno pre toga zalagao za nešto sasvim suprotno.
Dvadeset dve godine mlađi vicekancelar je očigledno bolji taktičar, koji pragmatično igra na to što Mercova vlast počiva na tesnoj parlamentarnoj većini, kao i na tome da je kancelar očigledno spreman da spreči bilo kakvu krizu vlade čak i po cenu toga da mora da gurne u stranu sopstvene stavove i stavove ministara iz redova CDU-CSU.
Osim što su koalicioni partneri često kao „rogovi u vreći“, Mercu očigledno nedostaje i krug „lojalista“. Otkad je došao na vlast iz svoje neposredne okoline je uklonio sve one koji su mu pomogli na putu ka vlasti, a umesto njih se okružio mnoštvom savetnika, bez pravih saveznika. Kako ističe iskusni nemački novinar Mark Feliks Serao, koji sada radi za „Politiko“, osim lojalnog užeg kruga, Mercu i njegovoj stranci nedostaje mreža istomišljenika, izdavača i intelektualaca koji bi političare naoružali argumentima, a to je nešto što njegovi protivnici sa levice i nacionalističke desnice imaju.
„To je delimično zato što demohrišćani sebe ne vide kao ideološku snagu, već kao široki sveobuhvatni pokret. Rezultat je ponavljajući obrazac: kancelar pokušava da govori jasno, ali bez dovoljno argumentovane preciznosti, što ga često ostavlja otvorenim za napade“, ističe Serao, dodajući da poznavaoci o njemu kažu da „ima ogromno samopouzdanje, ali je takođe zapanjujuće podložan uticaju“
Osim toga, nemački analitičari smatraju da je Mercu problem to što postoji jasan jaz između onoga što on najavljuje kao njegovu politiku i onoga što se sprovodi. Prema oceni nemačkog spoljnopolitičkog analitičara Ulriha Špeka, srž Mercovog problema je nedostatak strategije i tima koji mu pomaže da svoje ideje i instinkte pretvori u politiku.
„On ostaje usamljenik sa ogromnim samopouzdanjem, ali izgleda da nije u stanju da sprovede moć (koju ima)“, ističe Špek.
Manjinska vlada?
Tako se, godinu dana nakon izbora za saveznog kancelara, Merc našao u situaciji da mora u TV nastupima da brani svoju vladu, da uverava da ne postoji kriza vlade, kao i da odbija predloge iz sopstvenih stranačkih redova da SPD izbaci iz vlade. „Crno-crveni savez sasvim sigurno neće trajati četiri godine“, nedavno je primetio poslanik CDU-a Kristijan fon Šteten, inače član predsedništva Ekonomskog saveta stranke.
Merc, međutim, odbija ovakve predloge, a naročito predloge o manjinskoj vladi, ističući da ne vidi alternativu „crno-crvenoj“ koaliciji, niti sebi kao kancelaru. „I neka niko, molim vas, ne počne da sanja o novim izborima“, uzviknuo je na jednom skupu ekonomskog krila njegove stranke, ističući pritom da je proteklih dvanaest meseci „bio veoma strpljiv sa našim socijaldemokratskim partnerom“, te da je demohrišćanski blok napravio „mnogo kompromisa“.
„Upravo iz tog razloga, sada je vreme za veću fleksibilnost – za veću spremnost na kompromis – i na strani SPD-a“, dodao je nemački kancelar.
Matijas Mirš, predsednik parlamentarne grupe SPD u Bundestagu, ministarka rada i kopredsednica SPD-a Berbel Bas i ministar finansija i kopredsednik SPD-a Lars Klingbajl, 5. maja 2026.
Kancelar uverava da će uskoro biti rezultata, a mediji naznaku toga vide u velikoj reformi zdravstvene zaštite, koju je vlada upravo sastavila i koja predviđa, između ostalog, nepopularne mere povećanja doprinosa pacijenata za lekove i ograničenja porodičnog osiguranja. Ipak, reforma zdravstvenog i penzionog sistema biće najkontroverznija tema i sasvim sigurno neće dovesti do sloge u koaliciji.
Prema oceni komentatora „Frankfurter algemajne cajtunga“ ova koalicija je osuđena na propast, a ako možda i izdrži do sledećih izbora, nikada neće osmisliti politiku potrebnu za oslobađanje zemlje od AfD-a.
„SPD nije sposobna ni za šta osim za strukturno konzervativni pristup usmeren na očuvanje statusa kvo. CDU pokušava da uradi upravo suprotno: ruši umiruće strukture kako bi nadoknadila izgubljeno vreme. SPD razmišlja samo o sopstvenom opstanku, a CDU o tome kako da potkopa AfD. Dakle, svi su na ivici“, ističe komentator Jasper fon Altenbokum i dodaje da je rezultat ne manje nego više nezadovoljstva, to jest „ne manje nego više AfD-a“.
I dok se pojedini analitičari nadaju da ples moći demohrišćana sa socijaldemokratama „do gorkog kraja“ neće biti vatreni argentinski tango već spori valcer, svi su saglasni da ove nekad najveće stranke mnogim svojim potezima zapravo idu na ruku Alternativi za Nemačku, koja profitira na tome što su očekivanja Nemaca jednostavno daleko veća od trenutnih ekonomskih performansi zemlje i same Mercove vlade.
Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful, ministar finansija Lars Klingbajl i kancelar Fridrih Merc slušaju govor kopredsednika stranke Alternativa za Nemačku (AfD) Tina Hrupale u nemačkom parlamentu, 18. marta 2026.
Ipak, optimisti smatraju da je još rano za konačnu presudu o Mercu, podsećajući da nas istorija uči da su pojedini istorijski važni kancelari, poput Helmuta Kola ili Gerharda Šredera, tek posle nekoliko godina na vlasti uspeli da iskristališu svoj ključni projekat na domaćem terenu. Doduše, oni su bili na čelu stranaka koje su uživale podršku najmanje 40, a nekad čak i 50 odsto nemačkih birača.
Merc ne samo da nije ni blizu tog rejtinga, već AfD beleži, u zavisnosti od ankete, tri do pet procentnih poena više od bloka CDU-CSU. Ako želi da preleti AfD, Mercu će biti potrebno mnogo više od pilotskog iskustva i promene taktike, jer se čini da većina birača uveliko traži novog pilota koji će zemlju ponovo dići u vis.
