Jedna nova studija pokazuje da je ADHD, poremećaj hiperaktivnosti i pažnje, verovatno bio evolucijska prednost u prošlosti – na primer u potrazi za hranom.
Hiperaktivnost, impulsivnost ili problemi s pažnjom – ADHD (akronim od engleskih reči – attention deficit hyperactivity disorder) uglavnom se vidi kao nešto loše. Ali ADHD može biti i prednost za one koji imaju ovu vrstu „poremećaja”, kako to pokazuju naučna istraživanja.
Osobe koje su time pogođene smatraju se kreativnim, dinamičnim, socijalno i emocionalno kompetentnim i imaju visoke kognitivne sposobnosti odnosno kako se to u narodu kaže – pametne su.
Istraživači sa univerziteta Pensolvanija pokušali su istraže poreklo ADHD-a. Dejvd Barak, jedan od autora studije, piše na platformi X:
„ADHD i osobine slične ADHD-u, kao što su problemi s fokusiranjem pažnje i impulsivnost, raširena su pojava i često se na njih gleda kao na negativne. Ali ako su zaista negativne, onda je njihovo postojanje i trajanje kroz vreme vrlo zbunjujuće.”
Dakle, da li je ADHD ustvari igrao važnu ulogu u evoluciji? Prema aktuelnoj studiji, to je po svemu sudeći tako. Američki naučnici veruju da se ADHD razvio kao strategija preživljavanja naših predaka. Njihova je studija objavljena u časopisu The Royal Society
Kompujterska igrica
Istraživači su analizirali podatke 457 odraslih osoba, od kojih je 206 reklo da imaju ozbiljnije simptome ADHD-a.
Ispitanici su imali zadatak da u kompujterskoj igrici za određeno vreme uberu što više bobica. Dakle vreme ograničeno, a broj grmova koje ne vide a do kojih mogu da „putuju” je neograničen”.
Morali su uvek iznova da odluče: da li da nastave da beru na istom mestu gde bobica ponestaje ili da promene lokaciju kako bi istražili novi grm, što pak košta dragocenih sekundi.
Ljudi s izraženim ADHD osobinama bili su skloni bržim promenama lokacije – pa su skupili više bobica od druge grupe bez simptoma ADHD-a u kojoj su ljudi imali tendenciju da ostanu tamo gde jesu u nadi da će tako optimirati prinos.
Naučnici nisu očekvali…
Ovaj rezultat iznenadio je istraživače. Radna hipoteza je bila da će brza menjanje lokacije dovesti do slabijeg prinosa. „Ali jači simptomi ADHD-a doveli su do boljeg učinka”, kaže autor studije Barak.
Ova taktika ima prednosti: sprečava eksploataciju resursa na jednom mestu, dok se istovremeno istražuju nova područja. Strategija je to koja je nekada mogla biti ključna za opstanak ljudi – lovaca i skupljača.
Druge studije takođe podržavaju teoriju evolucijske prednosti. Pokazale su da je nomadski stil života povezan s genetskim mutacijama koje igraju ulogu u ADHD-u.
Sve ovo bi potencijalno moglo da objasni zašto je ADHD i danas tako čest.
Autori studije ističu potrebu za daljim istraživanjima, jer još nije jasno koliko su ovi rezultati pouzdani, pre svega zato što su se opisi simptoma ADHD-a temeljili na samoproceni ispitanika. U sedećem koraku studija će se sprovesti s ispitanicima kod kojih je ADHD klinički dijagnostifikovan. Osim toga, zadatke traženja „hrane” će biti postalvjen u stvarnosti, što zahteva više truda od onog za igranje kompujterske igrice.
Glad za dopaminom
Neurotransmiteri, odnosno supstance koje prenose električne signale, noreadrenalin i dopamin, od centralnog su značaja za osobe sa ADHD-om: nisu dostupni u dovoljnim količinama na mestima gde su potrebni i to ometa prenos signala. Interakcija između sistema pažnje i motivacije je poremećena.
Zna se da Ljudi sa ADHD-om brže razgrađuju dopamin u mozgu. Ali zašto je to tako? Stručnjaci navode sledeće:
Kod ljudi sa ADHD-om, u prednjim delovima mozga se koristi manje šećera u krvi, tako da je mozak manje prokrvljven.
Desni frontalni region mozga je manje aktivan
Otkrivena je povećana količina „transportera dopamina” i genetska promena u „genu transportera dopamina”.
Stalna glad organizma za dopaminom može dovesti do toga da osobe s ADHD-om stalno osciliraju između različitih zadataka, bez da uistinu dovrše ijedan od njih, jer im oni postaju predvidljivi i dosadni i traže nove, teže zadtake, veće uzbuđenje.
