Kada je riječ o “audio kulisi” u vožnji, putnici su dugo bili ograničeni na radio stanice, podsjeća sajt Polovni automobili.
Slušanje muzike u automobilu danas shvatamo kao nešto što se podrazumeva – svaki auto danas ima radio, a iole noviji imaju i razne druge sisteme. Neki i dalje mogu da puštaju audio kasete i CD-ove, tu su DVD i USB “fleš”, dok se kod savremenijih to uglavnom svelo na spajanje sa mobilnim telefonom u raznim kombinacijama.
Međutim, ne tako davno, bili smo ograničeni isključivo na audio kasete i radio stanice. Stariji vozači će se prisetiti tih vremena sa nostalgijom, pošto nije bilo lako “sastaviti” svoju omiljenu kasetu, dok je radio u ono vreme bio nešto što bi mlađim generacijama bilo moguće objasniti jedino kao ekvivalent društvenim mrežama.
Zabrana za radio u automobilima zbog odvlačenja pažnje!
Veoma je zanimljivo to što je u početku postojala velika zabrinutost po pitanju bezbednosti posedovanja radija u automobilu. Na primer, 30-ih godina prošlog veka u nekim američkim državama predlagano je da se zabrani ugradnja radija u automobile.
Oni koji su se borili za ovu zabranu imali su slične argumente da radio može odvlačiti pažnju i skretati pogleda sa puta zbog pronalaženja radio stanice.
Neki su smatrali i da određena vrsta muzike može i da uspava vozača. Međutim, proizvođači radio uređaja tvrdili su da radio u stvari može samo da pomogne.
Na primer, preko radija mogu da se dobiju razna obaveštenja – o blokiranim saobraćajnicama, nailazećim vremenskim nepogodama koje će učiniti vožnju opasnijom i slično.
Takođe, slušanje nekog programa, vesti ili muzike održava budnost i sprečava da vozač zaspi za volanom. Tokom decenija, više istraživanja pokazalo je da je veoma mala mogućnost da zbog radija dođe do saobraćajne nezgode, tako da se ispostavilo da su proizvođači radija bili u pravu.
Kako je sve počelo?
Mnogima je danas vožnja bez radija nezamisliva. I pre 100 godina ljudi su obožavali radio. Međutim, nisu ga imali u automobilu.
Chevrolet je bio prvi proizvođač automobila koji je ubacio radio u svoje vozilo. Bilo je to davne 1922. godine. Nažalost, taj radio imao je malo dodirnih tačaka sa audio uređajima kakve poznajemo danas.
Prvi auto-radio nije bio u vidu male kutije koja nije mogla lako da se smesti negde u prednju konzolu – zauzimao je zaista mnogo prostora. Sama antena je bila toliko velika da je pokrivala gotovo ceo krov.
Logično, i zvučnici su bili izuzetno veliki, tako da je i njihovo smeštanje predstavljalo solidan izazov. Kao da sve to nije bio dovoljan problem, radio je bio napajan električnom energijom iz posebnih baterija, koje su bile toliko velike da su jedva mogle da stanu ispod sedišta većine automobila.
Koliko je to koštalo?
Naravno da je čitava priča bila ekstremno skupa. Te davne 1922. godine ugradnja radija u auto u Americi koštala je 200 dolara. Kada preračunamo u današnje dolare, to izađe na čak 3.153 dolara ili oko 3.000 evra.
Uglavnom, Chevrolet je tada nudio ugradnju radija u razne modele, tako da ne možemo da navedemo konkretan model automobila koji je prvi imao serijski (fabrički) ugrađen radio. Jednostavno, s obzirom na ekstremno visoku cenu, radio je predstavljao veoma skupu dodatnu opremu.
Konkurencija čini svoje
U međuvremenu, konkurencija je počela da ugrađuje radio uređaje drugih proizvođača, koji su bili jeftiniji, ali su i dalje koštali pravo malo bogatstvo za ono vreme. Inženjer Paul Galvin je 1930. odlučio da učini auto-radio uređaje dostupne širem krugu kupaca, pa je ponudio radio za samo polovinu cene u odnosu na konkurenciju.
Ugradio je taj radio u svoj Studebaker, prešao skoro 1.500 kilometara od Čikaga do Atlantik Sitija kako bi otišao na okupljanje u organizaciji asocijacije proizvođača radija, a pošto se nije registrovao da prisustvuje (navodno zbog suviše skupog štanda), na parkingu je glasno puštao radio kako bi privukao pažnju učesnika i posetilaca.
Ovaj trud nije bio uzaludan – njegov znatno jeftiniji radio (Galvin Manufacturing Corporation, model 5T71) postao je veliki hit, što mu je čak omogućilo da osnuje sopstvenu kompaniju koju danas znamo pod nazivom Motorola.
Upravo ova kompanija je postala jedno od najvećih imena kada su u pitanju prve decenije auto-radio uređaja. Istina, nije sve bilo baš med i mleko. Kao i kada su u pitanju brojne druge nove tehnologije, mnogi su se protivili masovnom prihvatanju radija u automobilima, smatrajući da odvlači pažnju i zbog toga povećava rizik od saobraćajne nezgode.
Na primer, čak i članovi kluba “Auto Club” iz Njujorka, koji je bio pun auto entuzijasta, bili su oštro podeljeni po ovom pitanju. Anketa iz 1934. godine pokazala je da čak 54% članova smatra da radio u automobilu predstavlja opasnost.
Srećom, svi pokušaji da se zabrani, propali su. Vremenom je tehnologija napredovala, pa je auto-radio postajao sve manji i jeftiniji. Jednostavno, nova tehnologija nalazi svoj put u bilo koju sferu života.
Izvor: Polovni automobili; Autor: Dragan Romčević
B92.
