Često nismo svesni koliko nas detinjstvo oblikuje kao odrasle osobe. Iako možemo pokušavati da potisnemo loša sećanja, trajni uticaj proživljenih iskustava ostaje.
Odrastanje u stresnom okruženju, bilo da je reč o domu ispunjenom stalnim svađama i napetostima ili porodici u kojoj je dete bilo prepušteno samo sebi, ostavlja dubok trag.
Deca su sklona da upijaju stres iz okoline, što može dovesti do formiranja određenih navika kojih često nisu ni svesna. Na primer, neprestana potreba za ugađanjem drugima ili potiskivanje sopstvenih emocija mogu biti znakovi odrastanja u takvom domu, piše YourTango.
1. Uvek na oprezu
Osobe koje su odrasle u stresnim domovima često imaju osećaj da stalno moraju biti na oprezu. U napetom okruženju teško je osećati se sigurno. Bilo da se radilo o stalnim svađama ili generalno nesigurnim uslovima, takva iskustva mogu duboko uticati na decu, koja su podložnija razvoju traume izazvane stresom nego odrasli.
Čak i kada se kasnije nađu u zdravom okruženju, prošlost ih može držati u stanju pripravnosti. Takav način razmišljanja postaje navika koje nisu ni svesni. Nakon godina provedenih u stanju povišene budnosti u sopstvenom domu, teško se osloboditi tog obrasca ponašanja, što u odraslom dobu može negativno uticati na njihove odnose.
2. Preterano izvinjavanje
Preterano izvinjavanje, čak i za najmanje greške, može biti znak da je dete živelo u napetom okruženju. Taj obrazac se često prenosi i u odraslo doba. Takve osobe su se verovatno osećale odgovornima za osećanja drugih, čak i kada za to nije bilo razloga.
Tužna istina iza stalnog izvinjavanja jeste osećaj da nikada nisu bili dovoljno dobri, te su verovatno preuzimali krivicu za stres u domaćinstvu. U odraslom dobu ta navika može ostati, što dovodi do nezdravog preuzimanja odgovornosti za tuđa osećanja.
3. Izbegavanje sukoba
Ako je neko odrastao u okruženju ispunjenom svađama i prepirkama, verovatno je razvio strah od sukoba. Slušanje roditeljskih svađa može biti traumatično iskustvo, zbog čega u odraslom dobu takve osobe mogu izbegavati konflikte po svaku cenu.
Glasni razgovori i napete situacije mogu ih vratiti u osećanja koja su proživljavali u detinjstvu. Iako izbegavanje sukoba može pružiti privremeni osećaj sigurnosti, dugoročno šteti samopouzdanju. Za rešavanje teških situacija potrebni su produktivni razgovori, a odbijanje suočavanja s problemima može dovesti do pristajanja na manje od onoga što zaslužuju.
4. Izoštrena svest o govoru tela
Deci može biti teško da protumače govor tela, ali oni koji odrastaju u okruženju visokog stresa često brzo nauče tu veštinu. Njihovi staratelji su verovatno neverbalno iskazivali potisnute emocije, a deca su naučila da prepoznaju te suptilne znakove.
Ta sposobnost tumačenja govora tela ostaje i u odraslom dobu i može biti koristan alat za razumevanje drugih. “Čitanje” ljudi postaje tiha navika, odbrambeni mehanizam razvijen u detinjstvu koji se zadržava ceo život.
5. Emocionalna zatvorenost
Deca odrasla u stresnim domovima često imaju problema sa otvaranjem prema drugima. Ponekad su ih staratelji učili da se boje stranaca ili su im pretili da će biti odvedeni ako nekome kažu šta se dešava kod kuće. Zbog toga razvijaju naviku držanja distance i nerado govore o svojim problemima.
Ta navika se zadržava i u odraslom dobu. Teško je pokazati ranjivost kada ste odrasli u nesigurnom okruženju, pa emocionalna zatvorenost postaje jedini poznati način funkcionisanja.
6. Potiskivanje emocija
U stresnom domu često nema prostora za dečja osećanja. Ponekad se iskazivanje emocija čak i kažnjavalo, pa takvo okruženje nije bilo sigurno za njihovo izražavanje. Deca su od ranog uzrasta naučila da zadržavaju osećanja za sebe, što je postao odbrambeni mehanizam. Nije iznenađujuće da se ta navika nastavlja i u odraslom dobu. Ako nikada nisu imali priliku da izraze svoje emocije, otvaranje drugima može im delovati nemoguće.
7. Preterana nezavisnost
U stresnom domu dete je često prepušteno samo sebi, bilo zbog roditeljskih svađa ili njihove odsutnosti zbog posla. Zbog toga deca mogu steći utisak da mogu da se oslone isključivo na sebe. Teško im je da traže pomoć od drugih jer im takvo ponašanje nikada nije pokazano kao primer.
Umesto toga, razvijaju izraženu nezavisnost i samostalnost. Prihvatanje pomoći od drugih može biti zastrašujuće kada ste navikli da budete sami sebi sistem podrške, pa takve osobe često ostaju izrazito nezavisne tokom celog života.
8. Problemi s poverenjem
Uz preteranu nezavisnost često dolaze i problemi s poverenjem. Kada ste navikli da se oslanjate samo na sebe, teško je pustiti druge blizu. Deljenje najdubljih tajni može delovati nemoguće, posebno ako ste od detinjstva učeni da sve zadržite za sebe. Problemi s poverenjem često su povezani s traumama iz detinjstva.
“Kao deca, potpuno zavisimo od staratelja koji bi trebalo da nam pruže sigurnost i utehu. Oslanjamo se na njih da budu ogledalo naših emocionalnih stanja kako bismo naučili šta je dobro, loše, prikladno ili neprikladno. Problem nastaje kada naši staratelji to ne mogu ili ne žele da učine. Tada nismo u stanju da verujemo da će sve biti u redu dok istražujemo svet jer nam staratelji nisu pružili odgovarajući odraz, utehu ili podršku”, kaže Darius Cikanavicius.
9. Poteškoće u društvenim situacijama
Socijalne veštine učimo posmatrajući interakcije drugih, prvenstveno naših staratelja. Odrastanje u stresnom okruženju može negativno uticati na socijalizaciju. Ako roditelji loše komuniciraju, dete može usvojiti taj obrazac.
Ako je uz to podsticano da misli i osećanja zadrži za sebe, u odraslom dobu može mu biti još teže da formira zdrave odnose. Stidljivo dete koje se u školi drži po strani možda se bori sa socijalnim veštinama upravo zbog situacije kod kuće. Prekidanje te navike i učenje zdravih oblika druženja može biti veliki izazov.
10. Potreba za savršenstvom
U stresnom domu pohvale su retke. Da bi dobilo pozitivnu pažnju, dete je možda moralo da postiže izvanredne uspehe, na primer da dobija odlične ocene ili upiše prestižni fakultet. Zbog toga u odraslom dobu mogu postati perfekcionisti.
Iako težnja ka savršenstvu ima svoje prednosti, takav obrazac naučen u detinjstvu može biti štetan za samopouzdanje. Takve osobe mogu imati osećaj da nikada nisu dovoljno dobre i, čak i kada uspeju, retko su istinski ponosne na sebe. Često su preterano samokritične, što su verovatno naučile od svojih roditelja.
11. Stalna napetost
Stresni domovi nisu opuštajuća okruženja. Odrastanje u takvom domaćinstvu može onemogućiti opuštanje. Kao dete, osoba je možda naučila da bude povučena i uzdržana jer je teško opustiti se kada se svet oko vas čini nesigurnim. Ta napetost može se preneti iz detinjstva u odraslo doba.
Osim toga, stresno okruženje može povećati rizik od zdravstvenih problema. “Istraživanja su pokazala da traumatična iskustva ne utiču samo na naše obrasce razmišljanja i ponašanja, već i na našu biologiju”, kaže Tomas O'Konro sa Univerzitetskog medicinskog centra u Rochesteru.
“Trauma pogađa naš sistem odgovora na stres i može se povezati s narušenim imunitetom i lošim kardiovaskularnim zdravljem.”
