Aleks Koreča, nekada drugi igrač sveta, koji je tokom karijere osvojio 17 titula i igrao dva puta u finalu Rolan Garosa, 1998. i 2001. sada je stručni konsultant „Eurosporta“.
Nekada trener Endija Marija, takođe bivši selektor Dejvis kup tima Španije ne može bez tenisa ni po završetku igračke karijere.
Kao i na ostalim turnirma, tako i sada na US Openu prati zbivanja na terenima na Flašing medouzu. Ljubazno se odazvao da na našu molbu za intervju, ali nas je na početku prilično iznenadio.
„Kako ste, jeste li dobro?“, upitao me je je Aleks kada smo seli da razgovaramo, što me je prijatno obradovalo, a onda smo prešli na pitanja.
Bili ste igrač, trener, radite sada za Eurosport. Koliko vam se dopada sadašnja uloga i kada biste poredili sve te stvari, gde vam je bilo najteže?
„Volim ovaj posao koji radim sada, ako to mogu da nazovem poslom. Za mene je pre svega to privilegija. To je nešto što radim jer u tome uživam mnogo, jer volim igru, na Eurosportu me tretiraju tako dobro da sam u društvu stručnjaka kao što su Boris Beker, Mats Vilander, Barbara Šet ili Džim Kurijer, Džon Mekinro, Ivan Lendl, što je za mene sjajno, jer su mi mnogi bili idoli dok sam odrastao. To je ostvarenje sna, biti sa njima, učiti od njih. Uz sve to imao sam priliku da razgovaram sa mnogim ljudima, kako u Španiji tako i širom Evrope, radio sam mnoge intervjue, što je za mene bilo nešto novo. Lepo je, uživam. Kao igraču mi je bilo potpuno drugačije, jer sam tada morao da brinem o mnogo čemu. Kao trener, morao sam sve vreme da brinem samo o igraču, na dnevnoj bazi, a ovde radim mnogo toga, ali je to mnogo mirnije, manje stresno. Nema ništa što bi mi smetalo“.
Živimo u eri trojice izvanrednih igrača. Koliko njihova zlatna era može još da potraje?
„Oni su nešto posebno. Kada ih pogledate i pre svega način na koji igraju, u pitanju su potpuno različiti stilovi igre, ali oni se jako dobro prilagođavaju protivniku, bolji su od drugih jer igraju u visokom intenzitetu na duže staze, duži period. Čak i kad pojedini igrači igraju veoma dobro protiv njih oni uvek nalaze rešenje, uspevaju da ubace u veću brzinu i za protivnike je da ostanu u borbi sa njima po tri ili četiri sata zaista veoma teško. Sve dok se ne susretnu međusobno u polufinalu ili finalu, teško je da izgube pre toga.”
Ko bi od ovih mladih mogao da poremeti njihovu dominaciju i eventualno jednog dana bude broj jedan posle njih?
„Sada je to jako teško proceniti. Sve je otvoreno, videli ste da je Stefanos Cicipas bio u polufinalu u Australiji, da je Dominik Tim bio u finalu Rolan Garosa, sada je Medvedev u polufinalu. Sve je sad otvoreno, dodao bih da i Zverev mora da pronađe svoju igru na Grend slemovima, kako da igra bolje. Ne znam, možda je naredni broj jedan među ovim igračima, možda neko od njih u dogledno vreme i uzme veliku titulu, ali ne znam ko će biti taj koji će se probiti među ovu trojku. Pitanje je vremena, oni su mladi, uče, potrebno im je iskustvo i da nauče kako da se nose u ovakvim situacijama“.
Kada već pričamo o „velikoj trojci“, šta najviše volite u Novakovoj igri?
„Nole je uvek gladan pobede, dopada mi se što se kreće neverovatno dobro. Izgleda tako da je uvek dobro postavljen da vrati lopticu, ima sjajnu anticipaciju na reternu. Mnogo volim njegov bekhend, njegovu fleksibilnost na terenu, način na koji se nosi sa pritiskom. Mislim da ga je jako teško pobediti. Ako zamislite da igrate protiv njega, jako je teško naći taktiku da mu naudite, jer se odlično brani iz svih pozicija, dobro napada, jednostavno, nema slabosti u igri“.
Iz vašeg velikog iskustva, sećate li se da ste bili povređeni i u poziciji na Grend slemovima kao što se Đoković našao sada u Njujorku i kako ste se sa tim nosili?
„Da, bio sam i to mi se dogodilo baš ovde! Imao sam meč trećeg gola protiv Ričarda Krajičeka, nisam bukvalno mogao da se krećem, imao sam povredu butnog mišića. Imao sam osećaj da možda mogu da se oporavim jer sam ima dan odmora pre meča, ali kada je mišić zategnut i boli vas, teško je, jer to nije kao kada vam kažu, u redu, imaš četiri-pet dana da se odmoriš. Jedna nedelja pauze bila bi sjajna, ali nemate u nedelju, samo 24 do 36 sati“.
Rekli ste mi pre ovog razgovora da ste primetili rano da sa Novakom nešto nije u redu?
„Reći ću vam, intervjuisao sam Novaka ovde posle meča prvog kola i već tada sam video da nešto nije u redu. Jer kada je sa mnom, Novak je uvek raspoložen, otvoren, uvek mi objašnjava mnogo toga. Tog dana sam shvatio da odbija da priča o nekim stvarima koje sam ga specifično pitao u vezi forhenda. Nije ulazio u detalje, što uglavnom čini. Kada sam izašao iz studija, pomislio sam, nešto sa njim nije u redu. Sledećeg dana protiv Londera, kada je imao tretman na terenu, shvatio sam da ima problem i nažalost morao je kasnije protiv Vavrinke da se povuče. Za mene, ako neko želi da pobedi Novaka, mora da bude na svom maksimimu. Ovog puta morao je da se povuče. Pre nego što je turnir počeo, očekivao sam da će u finalu igrati Novak i Rafa. Takav sam osećaj imao. Šteta je što je zbog povrede morao da završi turnir“.
Mnogo se priča o Novaku, Rodžeru i Rafi i toj takozvanoj trci za najboljeg u istoriji tenisa. Ko bi po vama mogao da bude najbolji od njih kada se bude podvukla crta ispod njihovih karijere i ima li uopšte smisla pričati o takozvanom GOAT-u (greatest of all time)?
„Samo onda kada se budu povukli znaćemo, ako uopšte neko od njih može da bude bolji od one druge dvojice. Na kraju, sve ćemo iskalkulisati i shvatiti da su svi jednaki, ali sve je opet u tome kako i šta osećate prema njima trojici. Nemoguće je predvidteti šta će se dogoditi, da li će se neko povrediti, ili se možda Rafa neće osećati dobro da može da završi turnir. Ili Rodžer, on je na 20 Grend slemova i ako uzme još jedan imaće 21 i time bi se povećao razmak između njih. Sve dok se ne povuku, sve priče u stilu ’mislim da će ovaj biti najbolji’ su apsurdne. To je kao bacanje novčića, kako znate na koju stranu će se okrenuti?“.
Imate li vi taj osećaj da je nemoguće porediti sadašnje tenisere sa legendama iz prošlosti poput Roda Lejvera i ostalih i onda tvrditi da je bolji ovaj ili onaj?
„Poređenje je uvek riskantno i uopšte ne znam zbog čega danas mnogi u svetu tenisa uopšte vole da porede. Svako ima svoju karijeru, svoj put, svoj život. Ne znate šta se dešava u glavi igrača, zašto su u šezdesetim ili osamdesetim osvojili devet ili 12 Grend slem titula ili kao Rodžer sada 20. U čemu je poenta? U pitanju je samo to da su se svi upisali u istoriju tenisa. Svakom pripada njegovo parče istorije i na kraju, ono što je zaista bitno je da su postigli to što su postigli. Zato su Rodžer, Rafa i naravno Novak veliki igrači“.
Uverili ste me na početku da vam srpski veoma dobro ide, pa ko od srpskih tenisera vam se igrom posebno dopada i zbog čega?
„Oduvek sam imao dobar odnos sa Jankom Tipsarevićem. Prvi put kada sam ga sreo, zagrevao sam se za finale Rolan Garosa 2001. godine. Doveli su mi klinca, bio je to Janko. Došao je na teren sa svim tim pirsinzima, sa ofarbanom kosom u plavo. Rekao sam, ’vao, ovo je moj sparing partner danas’. Dopao mi se od početka. Takođe i Duci Lajović, sa kojim radi moj španski kolega Hoze Perlas. Svi su mi dragi, takođe i Viktor Troicki, mislim da su svi dobri momci. Dopadao mi se oduvek njihov borbeni duh. Vole da se takmiče, to je za mene jako, jako važno“.
U današnjem tenisu je mnogo igrača koji igraju veoma slično. Da li bi ste voleli da je prisutno više različitih ličnosti, više stilskih varijacija, više servis-volej igrača kojih je bilo dosta kada ste vi igrali za razliku od danas?
„Da, voleo bih da ih ima, ali teško je danas igrati servis-volej, jer svi dobro uzvraćaju servis. Uz to, žice mogu da daju dodatni spin, tako da mogu lako da vas uhvate nespremnog, takođe činjenica je da 80 odsto ATP tura čine turniri na tvrdoj podlozi. Zato je teško naći ljude koji igraju drugačije, koji udaraju bekhend ravno, duboko. I ranije je bilo toga da su stilovi igre slični, ali samo imali specijaliste za beton, za travu, šljaku, sada je sve nekako slično i mislim da će tako biti i ubuduće. Ne mislim da će se nešto ozbiljnije promeniti. Voleo bih da vidim da igrači zaista idu više na mrežu, da igraju servis-volej, ali ne znam koliko je to isplativo danas“.
Kako više finale Novaka i nadala nije moguće, šta biste voleli da vidite? Ko još od igrača na turniru je ostavio najveće impresije na vas?
„Uz svo poštovanje prema svima, ja sam zaista bio za to da vidimo konačno taj meč Rafe i Rodžera u Njujorku. Sve dok su zdravi trebna da uživamo u njihovoj igri kao što smo svi uživali u onom finalu između Novaka i Rodžera na Vimbldonu. Mislim da su svi oni spremni da igraju najbolje u najvažnijim momentima. Takođe, na ovom turniru mi se jako dopao Mateo Beretini! Obožavam ga! Način na koji igra, kako se kreće, njegov forhend koji je neverovatan. Dobro miksuje udarce i na bekhendu, dopada mi se i njegov stav na terenu. Visok je, zgodan, zaista dobro izgleda, mislim da će biti velika zvezda.
Iznenadio je i Dijego Švarcman, šta mislite o njegovoj igri?
„ Dijego je neverovatan. Svaka mu čast, sa tom visinom, igrati protiv igrača koji su visoki i udaraju tako jako, a biti tako nizak i igrati najbolje, to znači da ima posebno jak mentalni sklop. Biti Dijego Švarcman je primer koji daje priliku i drugima da veruju da mogu da igraju dobar tenis“.
Madrid će u novembru biti grad domaćin finalnog turnira Dejvis kupa koji se igra po novom formatu. Šta očekujete od svega?
„Mislim da nas očekuje spektakl. Biće to teniska žurka, biće drugačija atmosfera nego inače. Možda će kreirati nešto slično fudbalskoj atmosferi jer će ljudi dolaziti da navijaju sa zastavama, sve će biti drugačije nego što smo gledali ovde, kada podržavamo pojedinačno Novaka, Rodžera ili Rafu. Ako neko Novak ispadne, turnir se nastavlja, ako Rafa ispadne, turnir se takođe nastavlja. Tamo ako tvoja zemlja izgubi, videćete ljude koji su tužni, koji su zabrinuti. Madrid i Kaha Mahika su sjajno mesto za to takmičenje, tako da sve ima moju veliku podršku“, zaključio je Koreča.
Zoran Kecman za b92.net
