U filmskoj adaptaciji Belog očnjaka (1991), klasičnog romana Džeka Londona, postoji scena u kojoj Džek Konroj (Itan Hok), dečko iz grada koji pokušava da se obogati za vreme zlatne groznice u Klondajku 1896, slučajno izleće sa puta sa sankama koje vuku psi.
On je na ovo putovanje ka dolinama Jukona poneo previše knjiga i teret je poremetio balans transporta.
Da stvar bude još gora, sanke su nosile i telo jednog Holanđanina, poginulog prijatelja Džekovih vodiča, koji su mu obećali da će biti sahranjen na specifičnom mestu u divljinama Aljaske.
I dok nakrivljen transport klizi niz snežnu padinu, sanduk Holanđanina se raspada i iz njega ispada telo mrtvog čoveka.
Postaje jasno da on nije bio sam položen u kovčeg – ruke su mu čvrsto obmotane oko tela njegovog mrtvog psa.
Radi se o jednostavnom, neobaveznom kadru, ali onom koji nam govori mnogo toga o vezi između čoveka i psa, što je i glavna tema ovog Diznijevog akcionog filma kojeg je režirao Randal Klajser (poznat po filmu Briljantin).
Punih 30 godina nakon premijere filma, Beli očnjak je pravi primer avanturističkog klasika u podžanru filmova o “jednom čoveku i njegovom psu”, baš kao što je to bio i originalni roman.
Naravno, iz vizure ove hladne 2021. godine, sve ovo može da izgleda pomalo jeftino i preozbiljno – i, za razliku od Londonove knjige, u prvi plan stavlja čoveka, na štetu psa iz naslova knjige.
Pa ipak, ima tu nečeg hrabrog i zabavnog u scenama u kojim vidimo interakciju između psa koji liči na vuka i Hoka pre nego što je odbacio udobnost mejnstrim produkcije u korist nezavisnog pristupa kinematografiji.
Za glumca je ovo svakako bio značajan trenutak u karijeri, film koji ga je izveo na stazu uspeha.
“Bilo je to ubedljivo najbolje iskustvo u mom glumačkom životu”, rekao je Hok 2015. godine.
“Kada bih danas predavao časove glume, terao bih ljude da rade sa ovim polu-vukovima”.
Bio je tamo šest nedelja iako nije imao nikakvog posla osim da se druži sa njima.
Šetao sam se sa njima, hranio ih i upoznavao, samo da bi naša interakcija izgledala uverljivo.
“To je jedan od razloga zbog kojeg ljudi govore o značaju proba”, dodaje on.
“Čak i sam boravak sa ljudima se računa kao proba. Sa vremenom provedenim uz njih, upoznaješ razne ekscentričnosti kod ljudi, a baš tako je bilo i sa ovim životinjama”.
Kada govorimo o ovoj specifičnoj vrsti “ortačkog” filma, Dizni je definitivno osvojio tržište.
Kratka šetnja po Dizni+ striming platformi otkriva nam da je pre Belog očnjaka postojalo nekoliko filmova koji su se takođe govorili o prijateljstvu čoveka ili dečaka i njegovog mešanca.
Tu su, recimo, Stari lajavac (Old Yeller, 1957), Greyfriars Bobby (1961), The Biscuit Eater (1972) i Tarner i Hač (1989).
Tu su i brojne adaptacije Londonovog romana Zov divljine iz 1903. godine.
Prošle godine je ovaj studio objavio još jednu verziju sa Harisonom Fordom u glavnoj ulozi, dok je u decembru 2019. izašao još jedan film koji je nov i originalan doprinos podžanru – Togo sa Vilijamom Defoom.
U međuvremenu, ostali filmovi koji su nastali u poslednje vreme van Diznijeve radionice, a koji pripadaju ovim čovek/pas avanturama su Sonijev Alfa iz 2018, a tu je i francuska animirana adaptacija Belog očnjaka na Netfliksu.
Ovaj drugi označava čak 12. pokušaj da se Londonova knjiga adaptira u film još od 1925. godine naovamo.
Raznolikost verzija napravljenih u različitim državama i na različitim jezicima samo potvrđuje svevremensku privlačnost i globalnu popularnost ove priče.
U najvećem broju ovih filmova, pas protagonista je snažno povezan sa divljinom, bez obzira da li se radi o mešancu vuka i psa, psa koji prihvata svoje divlje poreklo, psa iz zaprege koji se suočava sa divljim uslovima ili pravom vuku iz ledenog doba.
Prikazana je urođena veza između čoveka i prirode, a ona je najčešće temelj za odnos između čoveka i psa.
Ne može se reći da tokom godina u ponudi nije bilo i “žena i njen pas” filmova.
Toto je stalni pratilac Doroti Gejl u seriji romana i različitih filmskih i muzičkih adaptacija Čarobnjaka iz Oza Frenka Bauma.
Eni, čuveno malo siroče, takođe ima psa po menu Sendi za svog vernog drugara u stripu i drugim inkarnacijama dela Harolda Greja iz 1924. godine.
O vezama između žena i pasa govore i film Megan Livi iz 2017, o devojci koja je u sastavu marinaca i njenom borbenom psu, kao i roman Prijatelj, Sigrid Nunjez iz 2018. godine.
Ali bez obzira na to, žene su bile poprilično marginalizovane u ovakvim pričama koje se mnogo češće bave vezama protkanim heroizmom i muškošću, ali i ranjivim muškim osobinama.
Priče o pripitomljavanju
U slučaju filma Beli očnjak iz 1991, u centru pažnje su Džek, koji je mešavina nekolicine likova iz romana i psa/vuka iz naziva filma koji naizmenično spasavaju jedan drugog.
Beli očnjak sprečava medveda grizlija da napadne Džeka.
Džek zatim ne dozvoljava da Beli očnjak učestvuje u ilegalnim borbama pasa, a kasnije, kada je već izlečen i pripitomljen, ovaj polutan uzvraća uslugu svom gazdi tako što ga štiti od istih tih kriminalaca.
Ovu scenu kao da vidimo i u nedavnoj verziji Zova divljine u kojoj Bak, mešanac bernandinca i škotskog kolija ubija napadača svog ljudskog kompanjona Torntona (Ford) tako što ga gurne u zapaljenu kolibu u Jukonu.
U stvari, originalni roman Beli očnjak je napisan posle uspeha Zova divljine 1903, kao odgovor na debitantski roman koji se bavio povratkom pripitomljenog psa u divljinu.
“Imam ideju za novu knjigu koju ću da napišem…ali to neće biti nastavak Zova divljine već knjiga koja ide uz nju”, napisao je London Džordžu P. Bretu.
“Obrnuću ceo process. Umesto devolucije i decivilizacije psa, ja ću se baviti njegovom evolucijom i civilizovanjem – razvijanjem procesa pripitomljavanja, odanosti, ljubavi, moralnosti i drugih običaja i vrlina”.
London je na brutalnost prirode i čoveka gledao očima poluvuka kojeg je odgajila majka sve dok ga nije odvelo pleme domorodaca i radzvojilo od nje.
Pošto je konstantno morao da se brani, Beli očnjak je postao usamljen i oštar, a zatim i još divljiji kada je bio prodat vlasniku koji se bavio borbama pasa.
Tek kada ga bogati mladić (u knjizi se on zove Vidon Skot) spasi takvog života i pruži mu toplinu i ljubav i uz mnogo strpljenja ga pripitomi, poluvuk pronalazi svoj mir i svrhu ostanka uz čoveka.
Takav pristup romanu, sa akcentom na pripitomljavanju psa, sasvim sigurno se više uklapa u literarnu tradiciju motiva psa i čoveka, koji je postojao mnogo pre nego što je London počeo da se bavi svojim avanturističkim pričama.
U stvari, čak su i najdrevnije kulture obeležavale ljudsku sklonost prema psima, ali ne samo kao lovcima, već i kao prema vernim prijateljima.
U Egiptu su psi bili izrazito cenjeni, kao da su članovi porodice.
Mesto su našli i u crtežima na zidovima pećina u ranodinastijskom periodu (oko 6000-3150 godina pre nove ere), kao i na slikama i spisima nastalim oko 3500-3200 godine pre nove ere, u vreme gerzeanske kulture.
Bog Anubis je imao glavu psa, a Egipćani su verovali da je on sprovodio duše u Odaju istine gde bi im sudio bog Oziris.
Poraženi ratnik Erlang Šen je slavna mitska figura iz kineske istorije i često je prikazivan kako mu tokom bitaka pomaže njegov verni “Nebeski pas koji zavija”.
Ovaj mitski pas čak igra i manju ulogu u popularnom Vu Čengovom romanu iz 16. veka Putovanje na zapad, u kojem pomaže gazdi da pokori Sun Vukonga, Kralja majmuna.
U međuvremenu, u Homerovoj Odiseji napisanoj negde tokom osmog veka pre nove ere, Argos je verni pas tragičnog heroja Odiseja koji je bio lovac poznat po svojoj snazi i brzini.
Tokom odsustva njegovog gospodara koje je trajalo dve decenije, nekadašnja “divlja zver” je bila zapostavljena – ali je preživeo samo iz jednog razloga.
“Čim je video Odiseja kako stoji tamo, oborio je uši i zamahao repom, ali nije mogao da priđe blizu svom gospodaru”, piše Homer.
“Kada je Odisej video psa na drugoj strani dvorišta, suze su krenule iz njegovih očiju… Argos je prešao u tamu smrti sada kada je ispunio svoju sudbinu i nakon 20 godina ponovo video svog gospodara”.
Kritika muškosti
U epskoj poemi, Odisej često pokazuje tužne emocije, ali hiljadama godina kasnije autori poput Freda Gipsona koriste paradigmu o psu i čoveku da bi komentarisali i kritikovali društvene konvencije o muškosti
Te konvencije su korišćene kako bi muškarci i dečaci potisnuli sopstvena osećanja.
U romanu Old Yeller o odrastanju iz 1956, koji je Dizni više puta adaptirao, njegov mladi protagonista Trevis Kouts svesno krije svoje emocije ne bi li dokazao svoju muškost.
“Nije mi se plakalo”, kaže on dok ga otac ostavlja i odlazi na višemesečno putovanje.
“Imao sam 14 godina, skoro pa odrastao čovek. Stajao sam pozadi i ni na trenutak nisam pomislio da plačem”.
Svejedno, on se tada zbližava sa Starim Lajavcem koji je njegovu porodicu dva puta spasio od divljih životinja, samo da bi kasnije morao da ga ubije kada se pas zarazi besnilom.
Ovo iskustvo je traumatično za dečaka, ali pred kraj filma on je u stanju da tugu zameni smehom i suzama na sam prizor brata kako se igra sa jednim od štenaca Starog Lajavca.
Po ko zna koji put u ovim pričama, dok se psi pripitomljavaju, muškarci se otvaraju.
Tom Flin, scenarista filma Togo, za BBC Fjučer kaže da su muškarci “trenirani da zakopaju emocije i da ne plaču”.
On veruje da pokazivanjem spoja suštinski muževnih muškaraca sa njihovim slabim stranama, filmovi koji se bave temama “čoveka i njegovog psa” nude i drugu, pozitivnu stranu diskusije o toksičnom efektu iskazivanja muškosti.
Bez obzira na to, on u isto vreme tvrdi da je ispoljavanje emocija ograničeno za mnoge junake u tim pričama – nalik njegovom glavnom junaku Leonardu Sepali (Defo), koji upravlja sankama u uslovima koji su opasni po njegov život.
“Samo zamislite Aljasku 20-tih godina prošlog veka ili slična vremena u kakva smeštamo ovakve junake – pa oni moraju emotivno da se isključe”, kaže on.
“Sepala ima posao koji mora da obavi. Ne sme da rizikuje i ne sme da bude osećajan jer se ovde radi o životu i smrti”.
Film Togo se bavi istinitom pričom o Norvežaninu iz divljine i njegovom sibirskom haskiju i načinu na koji su oni postali lokalni heroji na Aljasci 1925.
Tada su, tokom vožnje sankama dugoj 1085 km po snegu i ledu i po surovim vremenskim uslovima, uspeli da donesu vakcinu tokom epidemije difterije.
Na samom početku, Sepala otpisuje slabašno štene, ali Togo se ubrzo dokazuje kao hitar pas i rođeni vođa čopora.
Togovo herojstvo i hrabrost, čak i u njegovim poznim danima, su osobine na koje se Sepala oslanja tokom trke za vakcinu.
Ali kada brutalni napor počne da uzima danak na ostarelom psu, Sepalin stoicizam počinje da se raspada, a emocije da izbijaju na površinu.
Međutim, njegovo pokazivanje sopstvenih slabosti nije rezultat Diznijeve sentimentalnosti ubačene u ovaj scenario – već realni ishod veze ova dva partnera.
“Kada se Sepali približi kraj, on kaže: ,Nije ni dan prošao, a da ja nisam pomislio na Togoa sa ljubavlju. Nema dana kada sa tugom ne razmišljam o njemu, sada kada ga više nema”, kaže Flin.
“U filmu, Sepala nevoljno pokazuje svoje emocije, ali Togo je zaslužan za to što se one vide. Zato je scena u kojoj on (konačno) dozvoljava svom psu da se popne u njegov krevet toliko moćna.
“Zbog toga su ovakvi filmovi uspešni. Psi vraćaju emocije na površinu”.
Poslednja scena verzije filma Beli očnjak iz 1991. godine prikazuje Džeka koji se vraća u kolibu u šumi i ponovo sreće svog drugara vuka/psa.
Pre toga, pošto je pronašao zlato, on je Belog očnjaka poslao u divljinu da bi se vratio u grad, ali njegova veza sa psom i sa prirodom ga vuku natrag.
Kamera se romantično šeta između Džeka i psa, muzika se pojačava i oni trče jedan prema drugom.
Beli očnjak se propinje i baca u čovekov zagrljaj i oni zajedno padaju na zemlju.
Sledi kadar snimljen iz krana koji ih prati u trku preko bespuća i širi se samo da bi otkrio svu lepotu prirode po kojoj će njih dvojica lutati.
Knjiga se ne završava ovako – u Londonovoj knjizi Beli očnjak odlazi u Kaliforniju i tamo biva potpuno pripitomljen.
Film, međutim, ostavlja publiku sa obećanjem da se avanture nastavljaju – i to se na kraju i obistinjuje 1994, kada stiže Beli očnjak 2: Legenda o Belom vuku.
Sada se očekuje još priča o čoveku i psu na velikom platnu.
Čening Tejtum je ko-režiser filma Pas u kojem on igra vojnog rendžera koji sa svojim belgijskim malinoom Lulu kreće na dug put ne bi li prisustvovao sahrani svog prijatelja.
U međuvremenu, Dizni dodaje u svoju kolekciju još jedan Tarner i Huč rimejk, ovog puta u vidu serijala od 12 epizoda sa Džošem Pekom.
Nema sumnje, sve dok se psi budu smatrali najbližim čovekovim prijateljima, ta drevna veza će biti obeležavana na filmu.
“Čvrsto verujem u to”, kaže Flin.
“Ova međusobna veza čini naše živote boljim. Ovakvi filmovi su utkani u našu DNK”.
Izvor: BBC News na srpskom
