Svetislav Bule Goncić je detinjstvo proveo veoma skromno živeći u podrumu Osnovne škole “Prva proleterska brigada” na Dorćolu gde je njegov otac radio kao domar.
Bule Goncić rođen je na današnji da1960. godine u Kladovu, ali je odrastao u Beogradu gde i danas živi i radi.
Glumom je počeo da se bavi veoma mlad, a 1983. godine postao je stalni član pozorišta Atelje 212.
U jednom od svojih intervjua ispričao je brojne detalje iz svog privatnog života i glumačkim počecima.
– Rođen sam 5. maja 1960. godine u Kladovu. Iako su u to vreme moji roditelji već živeli u Beogradu, tradicionalno, majka se, kao i njene sestre, porodila u svom rodnom mestu. Za mene je danas to jedna od najlepših varoši, pa i tamo povremeno odem da obiđem rodbinu i da u svom sećanju oživim sve uspomene, boje i neodoljiv miris svežih domaćih jaja, koja mi je baka pekla na plotni “smederevca”. Moji su živeli vrlo skromno. Stanovali smo u podrumu Osnovne škole “Prva proleterska brigada” na Dorćolu, u kojoj je moj otac Aleksandar bio domar, a u večernjim satima imao je i dodatni posao kao kinooperater u Domu kulture “Stari grad” u Skenderbegovoj ulici. Moja majka Miroslava je bila partizanka, borac u Drugom svetskom ratu, ali posle rata nije radila, čak je jedno vreme bila i u zatvoru u Đušinoj ulici, prekoputa Botaničke bašte. Bez obzira na sve teškoće, oni su pružali ogromnu ljubav i podršku sestri i meni i bezrezervno verovali u nas – ispričao je Goncić u jednom od intervjua.
Svetislav, kojeg javnost mnogo više zove po nadimku Bule nego po svom imenu, ispričao je kako ga je dobio.
– Mama je počela da me zove Bule i taj nadimak mi je ostao sve do danas. Bio sam bucmast, pa je neka priča da je moj nadimak izveden iz tepanja. Skoro niko me ne zove po imenu, možda samo ljudi koji me ne poznaju. Moja sestra Cica, koja je starija od mene, uvek je bila uz mene i za mene. Bila je spremna da me brani čak i kada bih bio kriv i kada bih se potukao. Radila je, inače, kao dizajner u Politici, pa sam neprestano visio kod nje. Posle mene u njenoj kancelariji s njenim kolegama visila su i odrasla i moja deca – kaže glumac.
Glumom je kako kaže počeo da se bavi još sa sedam godina.
– U svet glume zakoračio sam sa sedam godina, kao član Dramskog studija Radio Beograda kod Bate Miladinovića. Za mene je to tada bila dečja igra, samo malo organizovanija. Danas imam 60 godina, ali sam i dalje u duši ostao dete. Bez te igre ne bi bilo kreativne zanesenosti, a samim tim ni buntovnog tinejdžera Raše u “Salašu u Malom Ritu”, mađioničara Čarlija u “Srećnim ljudima”, prevaranta Džame u TV seriji “Selo gori, a baba se češlja”, slepog čoveka i geja u pozorišnom komadu “Terapija”, niti biznismena Radeta koji balansira u telenoveli “Istine i laži”, kao i mnogih drugih uloga – kaže Bule i dodaje da je u mladosti bio veoma nestašan:
– Kao dete bio sam vrlo nestašan, nisam se smirio ni kao tinejdžer. Na motor sam prvi put seo sa 15 godina kad mi je moj “ludi” otac, ne znam otkud mu ta ideja, kupio “poni ekspres”. Zauvek sam se zaljubio u motore, imao sam i “tomos 15”, i ta ljubav traje i danas. Jedan od omiljenih motora koji vozim je “jamaha SR500”, model iz 1990. godine, koji se pali na kurblu.
Bule Goncić kaže da je od tada veliki ljubitelj motora i da je par puta pao, ali srećom, svaki put se sve dobro završilo.
– Pošto mi je nabavio motor, otac me je kao dečaka, uslovno rečeno, dao na zanat kod starog predratnog mehaničara i jednog od prvih predratnih vozača u Beogradu Milana Dukića, sa kojim je bio dobar prijatelj, tako da se prilično razumem u te poslove. Prao sam deklove godinu dana. Čovek mora svašta da zna da bi održavao domaćinstvo, u selu pogotovo, gde stalno porodično idemo na odmor. Međutim, raznorazne popravke sada radim samo za sebe, tek ponekad nekome od drugara nešto zavarim. Spor sam i mnogo sam skup, što je odlika amatera, pa me zaobilaze – ispričao je Bule jednom prilikom za Kurir i dodao da je pa rputa pao sa motora:
– Vožnja motora mi predstavlja pravo zadovoljstvo. Moto-zajednica u Srbiji je baš velika, a ja sam samo jedan od vozača. Nisam neki vozač, ali baš uživam u vožnji. Imam mnogo prijatelja motordžija i mi smo jedno lepo, veliko društvo. Dosta toga sam obišao, kako u zemlji, tako i po Evropi. Nema ničeg lepšeg. Motor je neprevaziđeno prevozno sredstvo za grad, za gužvu, za pojedinca. Opasno jeste, ali lepo. Za vožnju po gradu, recimo, imam skuter. Jeftinije je i brže. Vozim ga i zimi i leti. Uvek sam na motoru. Kad je kiša, na motoru je isto kao kad idete malo brže pešice. Kažu, nije zgodno kad duva vetar. Pa, na motoru uvek duva vetar! Više puta sam pao, ali nikad sa ozbiljnim posledicama i uvek sam ja bio kriv. Ili nisam dobro procenio, ili sam naglo zakočio. Međutim, može da bude i dramatično. Mnogi naši dragi prijatelji su tragično završili. I to zaista divni prijatelji. Kad ste u kolima, ne postoji ta vrsta opasnosti. Zato mnogo više mora da se povede računa o kulturi u saobraćaju.
Svetislav Bule Goncić je veliku slavu stekao i ulogom mađioničara Časlava Čarlija Marjanovića iz “Srećnih ljudi” koja se trenutno reprizira na prvom programu RTS.
Informer.rs
