POPULARNI muzičar Željko Joksimović, u poslednje vreme, u centru pažnje je najviše iz dva razloga – otvorio je seriju koncerata u Skupštini grada “Beograd pobeđuje”, kao vid podrške medicinskim radnicima, a pokrenuo je i tri kablovska televizijska kanala. Televizija K1 posvećena je muzici, TV doktor zdravlju, a Kazbuka deci. Joksimović smatra da je koncert podrške lekarima u Skupštini grada bio pitanje časti.
– Retki su trenuci u istoriji kao ovaj, kad tako malo njih brine o tako mnogo nas – ističe Željko za “Novosti”. – Lekari, sestre, medicinski radnici, kojih uopšte nema mnogo, postali su osnovni stub društva. Poslednja brana, ispostava na samoj granici života, i mislim da je svako od nas dužan, ali zaista, da bar proba da im nešto da, da im vrati. Barem delić onoga što su oni dali nama, i to je bio osnovni razlog za koncert. Vraćanje duga, odavanje počasti svima koji su nas napustili, i pružanje nade onima koji se bore sa bolešću. Znam da to nije mnogo, ali jeste ono što sam mogao i morao da uradim. Uostalom, svako društvo, njegov opstanak, razvoj, napredak, i zavise od spremnosti njegovih članova da urade baš to, sve što mogu i moraju.
* Uz brojne pohvale, javili su se i kritičari, pa su pale i prozivke poput one da ste “pripejd muzičar Gorana Vesića”?
– Razumem nervozu, ljudi su prinuđeni da danima sede kod kuće, ali ne razumem histeriju, pogotovo kada ona nema nikakav suvisli završetak, osim cike i vriske. Niko meni nije rekao kako drugačije da pomognem, kako drugačije da se zahvalim, niti verujem da imaju odgovor na to pitanje. Koncert je bio humanitaran, niko od nas nije uzeo ni dinara, a ako smo i jednom, od onih milion i sto hiljada gledalaca, koliko ih je bilo, taj dan učinili lepšim, pružili mu nadu, probudili emociju prema stradalima, bolesnima, lekarima – isplatilo se. I uradio bih ponovo.
* Kako ste se vi i vaša porodica snašli u doba vanrednog stanja? Jesu li nastale neke nove pesme?
– Čitav svet je u protekla dva meseca bio u svojevrsnoj talačkoj krizi. Jedan sićušni, nevidljivi organizam nas je, sve na planeti, uzeo za taoce i to pod pretnjom smrću. Broj žrtava u svetu potvrđuje i koliko je bio surov, bez ikakve namere da sa nama pregovara. U takvoj situaciji bilo je moguće samo jedno. Poštovati i pratiti preporuke struke, izolovati se i čuvati – kako svoj život, tako i tuđe živote. To smo i mi radili, trudeći se da budemo i primer, s obzirom na to da jesmo javne ličnosti. Zato sam i najveći deo vremena proveo na terasi i u kućnom studiju, pokušavajući da radim ono što mi je posao – da stvaram. Šta sam uradio, videćemo kada sve ovo prođe, i kada ponovo budem mogao da se sretnem sa publikom, licem u lice. Uz obaveznu distancu.
* Odluku da se posvetite televiziji niste doneli “preko noći”?
– Reč je o procesu koji traje veoma dugo, jer moj posao jeste javnost, i razmenjivanje informacija sa njom. Imao sam potrebu da zaokružim to čime se bavim, i da publici probam da dam novi kvalitet i vrednost. Onu koja joj jeste potrebna, pogotovo u ovo vreme bezvrednosti, pogrešnih matrica i ofanzive kiča. Ubeđen sam da to što nam vrednosti i kvalitet fale nije do ljudi, nego do ponude, do onih koji je stvaraju, i koji su izabrali lakši put. Onaj u kojem, bez mnogo truda, možeš, uz prazne i lake note, plagiranje, imitiranje, da stekneš publiku. Ja sam se odlučio za onaj teži. Za proizvodnju programa i kvaliteta. Za stvaranje vrednosti. Ubeđen sam da je publika željna toga.
* U doba kad se deci često prezentuje sadržaj pun nasilja, mnogi se nostalgično sećaju vremena kad su im junaci bili Branko Kockica, Peđolino, Manda…?
– Negde sam skoro pročitao kako su generacije koje su odrasle na Tomu i Džeriju i drugim klasičnim junacima crtanih filmova, kulturno pismenije od današnjih. Deca su glina, koju mi oblikujemo onim čime ih učimo. I njihova, sutrašnja, kulturna pismenost, najviše zavisi od nas. Zato smo i probali da stvorimo televizju koja će svojim sadržajem da vrši vaspitnu i kulturnu ulogu koja je, u svakom društvu, najvažnija. Da utiče na stvaranje mentalno zdravih ljudi, koji će znati da prave razliku između dobrog i lošeg, između kvaliteta i kiča. Kada već pominjete ta vremena, a ja bih tu dodao i Miću i Aćima, Dragana Lakovića, Bajforda. Podsetiću vas da je sve to bilo rezultat truda i proizvodnje, nečije potrebe da u tu proizvodnju uloži. Onda je došlo vreme kada je postalo jeftinije kupiti neki krš, za male pare, i tu smo gde smo.
* Pogodilo se da kanal posvećen zdravlju pokrećete upravo u doba pandemije virusa korona?
– Ako je neko vreme pokazalo koliko je to važno, onda je to ovo, koje nas je podsetilo na sve one proste stvari koje smo zaboravili, i koje su bile deo našeg vaspitanja. A jesmo zaboravili. Od one pesmice “pre i posle jela treba ruke prati, nemoj da te na to opominje mati”, koju je nekada svako dete znalo, a danas je nema nigde, do upotrebe maramice, stavljanja ruke na usta… Korona nas je, na neki način, resetovala, vratila na početak, i sada treba ponovo da učimo. O zdravlju, pre svega. Zato smo, ne sanjajući šta će nas sve snaći, i krenuli u priču o televiziji koja će se baviti zdravljem. Baš kao da smo znali. Možda, nažalost, u pravo vreme. Po mom dubokom uverenju, zdravlje jeste vaspitanje, baš kao što je vaspitanje – zdravlje. Ta tema me dugo opseda, između ostalog i zato što imam četvoro dece, i stalo mi je da budu i zdravi i vaspitani.
* Mnogi su, takođe, mišljenja da nam, uprkos raznovrsnoj ponudi na bezbroj televizija, nedostaje pravi muzički kanal već duže vreme?
– Nas izdvaja sopstvena proizvodnja. Ne recikliramo, ne simuliramo, ne imitiramo već stvaramo autentični sadržaj. Muziku koja nema filtere kojima se poboljšavaju zvuk i glas, koja nije nikakva proizvod nekog notnog foto-šopa, nego je stvarna, onakva kakva i treba sa bude. U našem Coke studiju, kakav ne postoji, mogu slobodno to da kažem, u regionu, svako je ono što jeste, bez ikakvih trikova. Zato i svako od ljudi koje zovemo da nastupi zaista daje sve od sebe, što rezultira da se najbolji izvođači i najbolja muzika emituju kod nas.
* Nisu retki oni koji smatraju da će se ova situacija posebno odraziti na muzičku industriju i slute da će se posledice dugo osećati?
– To, u trenutku kada se ljudi bukvalno bore za život, uopšte nije važno. Bitno je da preživimo, da se izborimo, pa ćemo posle o svemu drugom. Muzička industrija je u istoj situaciji kao i tolike druge, ali, najiskrenije, to danas nije tema. Život je tema, zdravlje je tema, sve drugo svakako neće biti moguće, niti jeste, bez njih. Zato – živeli. Pa ćemo da pevamo.
DECA SU ISKRENA DO NEMILOSRDNOSTI
* DA li ste se oko dečjeg kanala konsultovali i sa najmlađima?
– Moja deca, deca mojih prijatelja svakako jesu idealna fokus grupa. Iskrena, do nemilosrdnosti. Zato i jesu, i biće “konsultovana”. Baš kao što proizvodnja kvalitetnog programa zahteva struku, naročito kada je o vaspitanju reč.
TEŠKO BEZ JOVANINE PODRŠKE
* KOLIKO vam je pomogla supruga Jovana, kao neko sa dugogodišnjim TV iskustvom u nekoliko vodećih medija?
– Osnovna sugestija, koju međusobno delimo, glasi: “Možeš ti to”. I nikada nismo sumnjali jedno u drugo. Niti ja u njene poduhvate, niti ona u moje. To je najvažnije, a sve ostalo su tehnički detalji, uključujući i kritiku, koja, kada podrška postoji, uvek jeste konstruktivna. Bez njene podrške, sve bi bilo mnogo teže.
