Najčudniji detalj kod zevanja je njegova “zaraznost”. Postoji mnogo studija na tu temu pa postoje neka objašnjenja zašto moramo da zevnemo kad vidimo da neko drugi zeva. Objašnjenje leži u psihologiji.
Zašto uopšte zevamo?
Mnogi pretpostavljaju da zevamo kako bismo pokušali da unesemo više kiseonika u organizam – u to su naučnici verovali do pre 30-ak godina. Međutim, ta teorija je opovrgnuta nizom eksperimenata objavljenih 1987. godine koji nisu dokazali nikakvu korelaciju između nedostatka kiseonika i poriva za zevanjem, prenosi “realsimple.com”.
Danas je jedna od najpopularnijih teorija ona da zevamo – zbog uzbuđenja.
“Naime, kako se umaramo, posebno kad gledamo nezanimljive ili neinteraktivne ponavljajuće nadražaje poput predavanja, naše telo zeva kao sredstvo za razbuđivanje. Studije su pokazale kako je to istina, jer broj otkucaja srca nakon zevanja raste, a vrhunac doseže 10 do 15 sekundi nakon te radnje, slično naletu kofeina”, kaže dr. Saghir.
Zevanje se, takođe, povezuje s hlađenjem mozga, što bi moglo da bude razlog zašto češće zevnemo s porastom temperature.
“Kad se mišići lica opuste, to omogućava gubitak topline kroz vene lica i ulazak hladnog vazduha koji pomaže da se snizi temperatura mozga”, pojasnio je.
Foto: Profimedia
Zašto zevamo kada vidimo druge da zevaju?
Prema istraživačima, najverovatniji razlog za to je empatija.
“Kako ljudi stare, tako poboljšavaju svoj psihosocijalni i neurološki razvoj pa tuđe zevanje postaje neka vrsta znaka da i oni treba da zevaju. Ta pojava poznata je kao ehofenomen, a javlja se i kod šimpanzi te kod pasa”, kaže dr Saghir.
Napominje kako nije samo zevanje ono što nesvesno kopiramo jedni od drugih.
“Na primjer, svakodnevno automatski oponašamo reči drugih ljudi (eholalija) ili postupke (ehopraksija), a sve kako bi se bolje uklopili”, pojasnio je.
Takvo ponašanje je sasvim prirodno jer je naš mozak tako programiran – da kopira ljude kojima smo okruženi.
“Studije su pokazale da zevanje pokreće neurone u jednom delu mozga, ali treba napomenuti da je ova reakcija ograničena samo na potpuno razvijene mozgove. Kao mentalno zdrave odrasle osobe, naš psihosocijalni razvoj nagnaće nas na zevanje kad neko drugi to uradi. Ali kod ljudi koji se nisu mentalno ispravno razvili, zarazni učinak zevanja se ne vidi”, objasnio je dr Saghir.
Dodao je kako neke studije pokazuju da deca, kod kojih se mozak još razvija, zevaju samo kad su umorna, ali ne i kad nekopored njih to radi.
“Studije su pokazale da smo skloni više da kopiramo zevanje kad to rade ljudi do kojih nam je stalo, s kojima smo bliski. Na primer, ako član porodice zeva, veća je verovatnoća da ćete zevati nego kad to napravi neznanac. To se događa upravo zbog empatije kad nesvesno želimo da kopiramo postupke dragih ljudi”, kaže dr. Saghir.
