Strah od pauka zove se arahnofobija i očito je da postoji mnogo arahnofoba. Ali, znaju li zašto se boje paukova? Mogu li učiniti nešto kako bi kontrolisali taj strah?
Psiholozi se slažu da je jedan od razloga tom strahu upravo direktno iskustvo sa paucima, koje im je usadilo taj strah. Ovo mišljenje poznato je kao teorija uslovljene arahnofobije.
Graham Davey sa univerziteta London 1991. godine je sproveo istraživanje kako bi bolje shvatio tu teoriju. Intervjuisao je 118 studenata o njihovim strahovima od pauka. Otprilike je 75% studenata izjavilo da se srednje i veoma boje paukova. Većina su bile žene. (Ženski pol je skloniji arahnofobiji, potvrdilo je dalje istraživanje.)
Strah od pauka zavisio je i od porodice. Osobe koje su izjavile da imaju strah od pauka takođe su rekle i da imaju člana porodice sa sličnim strahom, ali istraživanje nije moglo razdvojiti nasledne faktore i uticaj okoline. Iznenađujuće je bilo Daveyevo otkriće da arahnofobija nije rezultat specifične traume povezane sa paukom, koje je pobilo teoriju o uslovljenoj arahnofobiji.
Zašto su pauci tako zastrašujući? Zbog straha od ugriza? Davey je tražio odgovore i na ova pitanja. Čini se da nije strah od ugriza toliko zastrašujući, već prividno nepravilni pokreti pauka i njihova nogatost. Strah od životinja mogao bi predstavljati neobičan skup prilagođenih odgovora koji su selektovani tokom evolucijske istorije ljudske vrste, kaže Davey.
Šta vam smeta u vezi pauka:
Kritika Daveyjevog istraživanja bila je vezana uz brzo pobijanje te teorije, jer se trauma vezana uz pauka stvarno mogla dogoditi tokom detinjstva, pa je određen događaj sa paukom mogao biti zakopan duboko među uspomenama. Peter Muris i njegovi kolege sa univerziteta Maastricht pozabavili su se time 1997. godine.
Nije iznenađujuće da kad deci date listu stvari koje bi ih mogle plašiti, većina odabere stvari poput prestajanja disanja, udarca auta, bombe, vatru i provalnike kao vrlo važne.
Zanimljivo, ako im date opciju da sami kažu čega se najviše boje, i dečaci i devojčice kažu da im je pauk najveći strah (strah od pauka je prvi strah, drugi je da ih neko otme, treći su predatori i četvrti je tama).
To je iznenađujuće. Od svih stvari koje su deca mogla navesti, ona navode paukove kao najveći strah. U kontrastu sa Daveyjim radom, Muris je otkrio da deca koja se najviše boje pauka mogu povezati taj strah sa određenim događajem. Možda je uslovljena prečica do arahnofobije.
Ali, pre nego što možemo biti sigurni da je uslovljavanje glavni razlog, moramo osigurati da genetski faktori nisu takođe uključeni. John Hettema sa Instituta za psihijatriju i bihevioralnu genetiku u Virdžiniji sa kolegama je 2003. sproveo istraživanje na blizancima kako bi uklonio genetske faktore.
Identični blizanci imaju identične DNK, koji su skloni različitim životima u odraslo doba i omogućavaju naučnicima da otkriju kako geni utiču na ponašanje. Tada je Hettema zabeležio odgovore blizanaca na strašne slike (pauci, zmije) u poređenju sa običnim slikama (krugovi, trouglovi).
Statistička analiza rezultata otkrila je da su genetsku faktori značajni, što znači da je arahnofobija nasledna. Ne mora se nužno doći u dodir sa paucima kako biste se bojali.
Prema tome, arahnofobija je neizlečiva. Možda postoji jednostavna tehnika koja bi smanjila strah koji te bube izazivaju. 2013. Paul Siegel sa univerziteta New York zajedno je sa kolegama objavio istraživanje koje je dobrovoljcima pomoglo pri umanjivanju arahnofobije.
Prvo su podelili dobrovoljce u dve grupe, fobičnu i nefobičnu, koje su formirali jednostavnim testom o strahu od pauka. Nakon nedelju dana tog testa grupama su prikazane slike cveća ili pauka, u vrlo brzom izmenjivanju.
Ideja je da ljudi ne mogu prepoznati slike koje su im prikazane svesno, već da utiču na njihovu podsvest. Kada su nakon svega ponovno prolazili test o strahu od pauka, nefobična grupa je imala koristi, više se nisu tako puno bojali.
zanimljivostidana
