DA, nema dana.
Postoje Dan žrtava fašizma, Dan žrtava holokausta, Dan žrtava totalitarnih režima, Dan žrtava Domovinskog rata i mnogi drugi, ali Dan žrtava Katoličke crkve ne postoji.
Ne zato što žrtve ne postoje, već zato što su zgurane pod tepih. Gurano u ormane. Sakrivanje iza tzv. Izvinjenja.
Ne radi se o 4, 5 godina rata, ne o deceniji zlih ideologija, već o nekoliko vekova sistematskog progona, krštenja, mučenja i ubijanja ljudi.
Iako ne postoji službeni Dan sećanja na žrtve Katoličke crkve, 17.2, smatram da je prikladno za takav spomen.
Tog dana Giordano Bruno je spaljen u Rimu zbog svojih “heretičkih” tvrdnji u Rimu 1600. godine.
Naučnik, pisac i pesnik. Govorio je o tome kako su sve zvezde sunce i da postoji realna mogućnost za još ovakvih svetova. Nakon što je proveo godine u zatvoru, 1600. godine, živo je spaljen na lomači.
Pošto je bio neraskidiv duh, a poslednje što im je rekao na suđenju je:
“Možda vi, moje sudije, ovu presudu izgovarate protiv mene sa većim strahom nego što je ja primam.”
Znajući njegovu prirodu, naređeno mu je da zabija jezik u nepce kako ne bi morao da sluša njegovu “krivoverstvo”.
Dva dana pre, 15. februara, obeležava rođendan Galilea Galilea, koji je, pod pretnjom i istragom Crkve, odlučio da odbaci svoje stavove o kretanju Zemlje kao heretičke, čime je spasio brutalne smrti, ali do kraja života bio je zatvoren neko vreme.
Ovim rečima Galileo se morao pokajati klečeći na kolenima (kratka verzija):
“Ja, Galileo, u sedamdeset godina svog života, kao zarobljenik i na kolenima, pred tvojim preosveštenstvom i uvaženim lordom kardinalima, inkvizitorima protiv heretičke izopačenosti, pred očima imam Pisma koja se dotičem svojom rukom, odričem se i psovke i gnusne greške i hereze kretanja Zemlje. “
Naravno, oni su samo najpoznatiji. Istorija zločina je daleko veća. A ovo je samo rezime (u saradnji sa naukom i Biblijom).
KRSTAŠKI RATOVI
Kako je sve počelo
Papa Urban ll, u strastvenom, propagandnom govoru pred hiljadama okupljenih vernika u Klermontu, Francuska, 11/27/10, poziva sve istinske hrišćane da oslobode Svetu zemlju od muslimanskih nevernika koji su je osvojili pre više vekova i sada optužuju hodočasnike da uđu. Hiljade naivnih vitezova, kmetova, pa čak i nekoliko kraljeva stavio je veliki crveni krst na svoje tunike i krenuo u 200-godišnji rat da oslobodi navodnu Isusovu grobnicu. Začinjen pretnjom pakla i obećanjem nagrade (konkretno, Papa je delio “izlazak iz čistilišta za sve učesnike direktno u raj” – poznato?), Poziv je stigao sa neočekivanim odgovorom. Oni koji su u Bibliji čitali o nasilju znaju da i krstaški ratovi i inkvizicija i progon Jevreja i drugih “pogana” tamo nalaze svoje potpuno opravdanje.
- Prvi krstaški rat pokrenut je (1096 – 1099) borbenim vapajem “Deus Vult” (Bog to želi), pozivom na uništenje nevernika u “Svetoj zemlji”. Križari su se u Nemačkoj bavili prvo „nevernicima među nama“, Jevrejima u dolini Rajne. Hiljade su izvučene iz svojih domova ili mesta gde su se skrivale i bile posečene ili žive spaljene (“čista vatra”). Tada su verske legije pljačkale i ubile sve do Jerusalima. Sveštenik Raimond Aguilers napisao je: “U Salomonovom hramu (u Jerusalimu) smo gazili kolena u krvi, pa čak i uzde konja, u pravednom i čudesnom Božjem sudu.” Oko 40.000 muslimana, zajedno sa Jevrejima, ubijeno je u ta dva dana, pa je Jerusalim „očišćen od neverne ruke“. Takođe se izveštava da su spalili jednu sinagogu punu Jevreja. Nakon masakra svi su se okupili oko navodne Hristove grobnice na misi zahvalnosti. Grad je ostao u njihovim rukama oko 100 godina.
2. Na drugi krstaški rat Papa Eugene III priziva drugi krstaški rat (1147. – 1149.) (umro 1153.). Kao što je izjavio “svetac” Bernard, monah iz Clairvauka, “hrišćani slave smrt pogana jer se Hristos na taj način slavi.” Završava se potpunim porazom nemačko-francuske vojske od Turaka 1187. godine.
3. U Trećem krstaškom ratu (koji je pokrenuo papa Grgur VIII), nakon što je Ričard Lavovo srce zauzeo grad Acre 1191. godine, 3.000 zatvorenika – od kojih su mnoge bile žene i deca – je naređeno da se izvedu iz grada i pobiju. Neki su rastrgani da pronađu progutane dragulje. Biskupi su blagoslivljali. “Neverovatni životi nemaju vrednost.” Hroničarka Ambroise sa oduševljenjem piše: „Svi odredi su ubijeni. Neka je Stvoritelj blagoslovljen zbog toga! ” Nakon što se Friedrich Barbarossa utopio prelazeći reku, nemački križari su se povukli i izgubili položaje. Mudri muslimanski vođa Saladin daje besplatan pristup hrišćanskim hodočasnicima.
4. Papa Aleksandar III. posećuje hrvatski grad Zadar 1177. godine. Trideset pet godina kasnije, križari su osvojili, pljačkali i srušili Zadar 1202. U gradu se dogodio masakr. Prije odlaska iz Zadra srušili su zidove i uništili sam grad. Kuće i crkve su srušene do temelja. Oštetili su i katedralu sv. Stošije. Preostalo stanovništvo iseljeno je iz Zadra (uglavnom Nin), dok su grad naseljavali Mlečani. Jedan deo flote ostao je stacioniran na Ugljanu kao obezbeđenje za doseljene Mlečane u gradu. Kako bi se izvinio građanima (preostalim Ninim doseljenicima), Emerik je 1203. godine gradu Nina dao status slobodnog kraljevskog grada (kao jedinog dalmatinskog grada).
Dečiji krstaški rat 1212.
„Budući da nas Bog vidi grešnike, kao i mi, neće nam pružiti svoju moćnu ruku i pomoći da razbijemo nevernike. Zbog toga ćemo nevu decu poslati u rat. Dobri Bog, sa Svetim Duhom, milostivim Isusom i njegovom bezgrešnom Majkom i drugim sveticima, smilovat će se ovoj deci i, kao u stara dobra biblijska vremena, učiniće čudo i pobedi mržnje zlih. ” Deca su se ukrcala na 7 brodova i poslala na oslobađanje Svete zemlje. Većina ih nije ni stigla, utopili su se, a ostali su pali u tursko ropstvo.
Četvrti krstaški rat (1201 – 1204)
Povod Četvrtog krstaškog rata bio je poziv pape Inocenta II. da okonča okupaciju Hristove grobnice, posebno sada kada je nakon Saladinove smrti 1193. njegovo carstvo palo u 17 država. Papin poziv naišao je na brojne poteškoće s vladarima zapadne Evrope koji se svađaju jedni s drugima, a plemstvo i vitezovi koji traže bogatstvo i slavu odazivaju se (veliko francusko plemstvo zainteresovano za međusobno deljenje osvojene Svete zemlje i uspostavljanje hrišćanskog kraljevstva).
Pohod na Carigrad.
Prvo osvajanje grada koji je bio u hrišćanskim rukama (17. jula 1203.) i pokolj i pljačka njegovih stanovnika – hrišćana. Čak su i sestre bile silovane. Križar ustoličuje prostitutku na presto patrijarha. Papa Innocent III. (1160 – 1216) daleko od negodovanja zbog zločina koji su počinili, raduje se pobedi nad Istočnom crkvom, koja je do tada odbijala da prizna svoju superiornost. Zločin je naredio i genocid nad Albigencima u Francuskoj.
5. – 8. Niz poraza, sve do osmog krstaškog rata 1291. godine, kada su i hrišćani izgubili Akon, poslednji ostatak krstaškog rata. Epilog bi mogao biti krstaški rat koji je započeo podstrekivanjem pape Urbana V. 1395. Tada je sa Rodosa organizovana ekspedicija u Egipat. Fanatici križarskih ratova okupirali su Aleksandriju. “Klanje ne samo muslimana, već i hrišćana i Jevreja bilo je surovo Jeruzalemu 1099. i Carigradu 1204.
9. Edvard I pokrenuo je 9. krstaški rat (Edvard ‘Longshanks’). Ovo je onaj protiv koga se vladar Villiam Vallace (poznat javnosti iz filma Braveheart) bori protiv.
Krstaški ratovi na Baltiku
Poznati smo kao Severni krstaški ratovi. Pokrenuo ih je papa Celestine III. 1193. godine. Oni su želeli da preobrate u hrišćanstvo Estone, Litvane, Šveđane, Fince, Pruske, Saksone itd. Teutonski vojni red uspostavljen je u Palestini, Akri u 12. veku. Sačinjavali su je katolici nemačkog porekla. Oni su proterani sa Bliskog Istoka negde u prvoj polovini 12. veka, a zatim su krenuli ka severu; do Transilvanije, Poljske i Baltika. Oni su direktno dobijali naređenja od pape. Oni su vodili prilično agresivnu politiku.
Jedan od njihovih ciljeva bio je i pretvaranje pravoslavne Rusije u katoličanstvo. Međutim, Rusi su ih pobedili u bitci kod Peipuskog jezera (negde ponovo u prvoj polovini 12. veka), koja se postepeno odrekla gore pomenute ideje. Ali zato su krajem 14. veka mogli da doprinesu preobražaju Litvanije u hrišćanstvo. Tada je postojao poljsko-litvanski savez (litvanski vladar – mislim da su imali vojvodu ili nadvojvodu – oženio se poljskom princezom).
Međutim, takođe treba napomenuti da je ovde glavni cilj bila teritorijalna ekspanzija, uz širenje političkog uticaja, dok je prelazak u hrišćanstvo bio prateći cilj. Spomenuti poganski narodi dugo su se odupirali, međutim, na kraju su se prepustili pritisku i prihvatili hrišćanstvo kao religiju i feudalizam kao poredak.
Iako su krstaški ratovi formalno završili 1291. godine, konačnim gubitkom Svete zemlje, Jevreji su ponovo podvrgnuti genocidu. Skoro 40.000 mladih “ratnika krsta” pljačkalo je, ubijalo i palilo na putu ka jugu Evrope i iskoreniralo oko 150 jevrejskih zajednica.
“Sveti” hrišćanski ratovi
Kada je hrišćanska mafija 391. godine spalila Aleksandrijsku biblioteku (tada najveću na svetu), šteta napretka čovečanstva bila je neshvatljiva. Pored biblioteke bio je univerzitet sa hiljadama studenata koji su mogli besplatno da studiraju i studiraju, a za siromašnije je skupljao novac. Ogromno dvorište bilo je neka vrsta foruma, a noću je svako mogao da spava na podu. Sve se moglo naučiti. Ni danas nemamo nešto slično. Materijal je sakupljen i preveden 625 godina, a resursi su mu bili ogromni (tada je bilo nezamislivih 750 000 knjiga).
Mob je tužio hrišćanski župnik Teofil. Još gore, stravične scene dogodile su se 21 godinu kasnije, kada je patrijarh svetog Ćirila ohrabrio ‘hrišćansku’ gomilu da ubije najvećeg naučnika svih vremena – matematičara i filozofa – Hipatiju, 412. platonističke filozofije, uhvaćen je na putu do posla, iako je bio svestan opasnosti, a ljuta rulja je odvukla do oltara crkve Teofila, mlatarajući kožu do kostiju školjkama. Ćirilov glavni pokretač nagrada i mirne savesti proglašen je svecem, a prema hrišćanskom nauku Hipatija je otišla u pakao.
U 4. veku je car Konstantin, prvi rimski car koji je postao hrišćanin, ubio više od 3.000 hrišćana, jer se njihovo tumačenje Svetoga pisma nije slaglo sa njegovim (zamislite, oni se nisu previše slagali sa crkvom i državom). To je mnogo više od bračnih parova hrišćana koji su stradali u poznatom „bacanju lava“ hrišćana u 1. veku. Drugi “progoni” hrišćana (Japan, Kina, Sudan, itd.) Pojavili su se kao pobuna protiv pokušaja Crkve da nametne svoju dogmu na mala vrata pod krinkom “humanitarnog rada” i tako prevaziđe domorodačke religije.
Karla Veliki, 777, pobožni branitelj rimske crkve, posle poraza saksonskih pobunjenika, dao im je izbor između krštenja i pogubljenja. Kad su odbili da se krsti, dao im je odrubljivanje glave – 4500 u jednom danu.
1209. Sveti papa Innocent III. pokrenuli oružani marš protiv Hrišćana Albigenza na jugu Francuske.
Diskvalifikacija Katara počela je u 12. veku – baš kad su se u Evropi počeli pojavljivati religiozni pokreti Valdenaz i Albigenaz (ili Katar), a naročito kada je Katar uticaj poprimio takve razmere da je počeo da predstavlja pretnju samoj Crkvi i njenom bogatstvu. Ne zato što su se zalagali za asketizam i prihvatali žene kao sveštenike, već zbog odricanja od sveštenstva i tada potpuno degradiranog pape. Katar se najbolje može uporediti sa današnjim naprednim liberalnim pogledima. Da bi se odbranila od takvih pokreta, koji su bili sve rašireniji, Crkva ih je proglasila jeretičkim i izrekla smrtnu kaznu i mučenje osumnjičenima za krivoverstvo. Posledica je bio prvi unutrašnji krstaški rat protiv Katara (1209-1229) na jugu Francuske (iako su bili mirni).
1208. Papa Innocent III. Pozvao je na krstaški rat protiv katarskih gnostičkih vjernika, koji se kolektivno nazivaju onima koji su prihvatanjem gnosticizma ili direktnim spoznajama Boga odbacili posredničku ulogu pape i klera (a bez te uloge, KC će izgubiti i politički uticaj).
Katari su, dakle, izazivali gnev odbijanjem papinstva i katoličke crkve – njihova jeres u njihovim dogmatskim okruženjima bila je ista kao kod manihejaca. Ljutnja Crkve bila je naročito nasilna na Bezirima, u kojima su ovi papski križari počinili strahovito krvoproliće, za šta nam ostaje pismo pape Legata Arnolda, monarha Citeauka, koji se hvalio papom Innocentom o ishodu masakra:
„Ne štedimo ni zalihe, ni pol, ni starost; oko 20.000 ljudi je palo sa oštrice mača. Posle masakra grad je opustošen i spaljen i tako je divljala Božja osveta. ” Postoji priča da je tokom pada Beziera papin legat takođe izgovorio ove monstruozne reči: “Ubijte ih sve, Bog će znati šta su njegove.” Crkveni apologeti se zaklinju da on to nije rekao, ali dok se okretao, Crkva je za sva vremena oskvrnula ruke do laktova u krvi.
Tada su gradovi Perignan, Narbonne, Carcassone, Toulouse bili bukvalno istrebljeni. Genocid je trajao 40 godina.
Mnogi su najpre oslepeni, osakaćeni, vučeni konji i korišćeni kao mete za pucanje. Rat su vodile razne vojske, uključujući i Vatikan. Ono što nisu uspeli ni da istrebe, dovršena je “sveta” inkvizicija u naredna dva veka. Srušili su apsolutno svaki njihov trag, tako da danas o njima nema gotovo nikakvog dokumenta, osim katoličke anti propagande.
Sveta inkvizicija
U 12. i 13. veku rođena je inkvizicija. Njegov začetnik je 1231. Papa Grgur IKS.
Inkvizitori imaju neograničeno pravo da primene svaka moguća sredstva nanošenje patnje i užasa na lažno optužene žrtve. Izumljeno je preko sto uređaja za mučenje. Žrtve se sagorevaju masnoće i polako se peku. Peć nacista za ubijanje ljudi prva je koristila hrišćanska inkvizicija. Strašno je opisati okrutno mučenje stotina hiljada nehrišćana. Stotine hiljada “heretika” su pogubljene.
„Evolucija inkvizicije“:
-1542. Sveta služba univerzalne Inkvizicije
– 1908. Sveta služba
– 1965. Kongregacija za nauk vjere.
Engleski katolici pogubljeni su pod protestantskim režimima. Američki istoričar Villiam T. Valsh piše: „U Britaniji 30.000 odlazi na otpad zbog veštica; u protestantskoj Nemačkoj cifra je oko 100.000 ”(str. 275).
“Zloglasna je činjenica da je vjerovanje u pravednost kažnjavanja heretika bilo tako uobičajeno među vjerskim reformatorima iz 16. vijeka, poput Luthera, Zvinglija, Calvina, i njihovih pristalica da smo mogli vidjeti kako njihova tolerancija počinje opadati s njihovom političkom moći.” (C.E., s.v., „Inkvizicija“, 8:35).
Izveštava se da su čak četiri velika inkvizitora proglasila Crkva: Petar Mučenik (u.1252.), John Capistran (u.1456.), Peter Arbues (u.1485.) I Pio V. (u.1572.), St. Dominik (u.1221).
Inkvizicija – organizovana za borbu protiv katarskih vernika. 1197. Petar II. Aragon je proglasio katarske neprijatelje države i naredio da se spaljuju. Innocent III. inkorporirao je postupak inkvizicije u crkveni zakon. 1208 Papa Innocent naređuje krstaški rat protiv francuskih katara. Preko 100.000 Arnaudovih vojnika je ubijeno u Beziru. 1231. imenovani su papski inkvizitori. Već 1224. godine objavljen je zakon protiv jeresi u Lombardiji. 1252. Nevin IV. ovlastio je inkvizitore da priznaju mučenje.
Crkva je strogo zabranila bilo kakva medicinska istraživanja, seciranje mrtvih itd., I podstakla neznanje i zapostavljanje bilo čega fizičkog (higijena, vežbanje, poboljšanje svetskih životnih uslova, obrazovanje), jer to nije bilo važno. Važno je pokajati se za greh za večno spasenje. Životni vek je bio 25 – 30 godina. Nije čudo da su najveće epidemije tifusa i kuge bjesnile u mračnom kršćanskom srednjem vijeku kada je Crkva bila na vrhuncu svoje moći.
Sveti Bernard Clairvauk (1090 – 1153), najuticajniji hrišćanin svog vremena, izrazio je duboko nepoverenje u intelekt i ponovio „da je sticanje znanja, ako ne u svrhu svete misije, poganski čin i samim tim zlo“.
Prema biblijskom citatu, „Svetska praznina se odmiče: oni će sve više koračati prema bezbožnosti i njihova reč poput rane će se ugristi“ (Timotej, 2:16).
Kao doprinos Crkve širenju nauke i pisane reči, spomenuo bih i listu zabranjenih knjiga, Indek Librorum Prohibitorum, koju je Katolička crkva proglasila opasnom za crkvu i veru svojih članova. Prva puna verzija Indeksa pojavila se za vreme pape Pavla IV. 1557. god. Nepotrebno je reći da je Sveta inkvizicija bila “autor” te liste. Lista zabranjenih knjiga održava se do danas i redovno se ažurira do 1948. godine, a ovo 32. izdanje sadržavalo je preko 4000 zabranjenih i cenzurisanih knjiga. Na primer, u ovom izdanju ne postoji “Mein Kampf” (kao nijedan drugi fašistički autor koji je bio katolik).
Lista predstavlja samo zabranjena dela katoličkih pisaca, jer druga (na primer ateisti) nisu ni predstavljena na njoj, definicijom da su jeretička dela “ipso facto” zabranjena. “Jeretičko” se odnosi na dela koja na bilo koji način kritikuju bilo koji element katoličke vere.
Tokom izbijanja kuge 1348 – 1349, proširile su se glasine da su Jevreji trovali bunare. Uslijedili su masakri ogromnih razmjera. Npr. Papučci ili hrišćanski pokajnici koji su se javno ispratili u znak pokajanja protiv greha, upali su u jevrejsku komunu u Frankfurtu i naljutili svoj gnev.
Protestanti Huguenota različito su gledali na katoličke dogme i osudili tadašnje ponašanje Crkve. U noći svetog Bartolomeja 1572. godine, počinjen masakr u trajanju od 6 nedelja i 10.000 Huguenota je ubijeno. Jedna grupa ovih “heretika” je pobegla na Floridu, ali je 1565. španska brigada otkrila njihovu koloniju i sve ih pobila nakon što su se predali. Blagoslov pape Grgura KSIII: “Radujemo se što ćemo vas osloboditi od ovih bednih heretika.”
Od 1550. do 1650. godine u Evropi je spaljeno oko 100 000 “veštica” kao rezultat hrišćanskog fundamentalizma (Pogledajte Bibliju: Ne dozvolite da veštica živi! Spalite devojku!). Istoričari procenjuju da je ukupan broj žrtava bio daleko veći – uglavnom žene.
Konkvistadori
“Martin Fernandez de Enciso, geograf koji je bio među osnivačima kolonije Darijen, tvrdio je da je teritorija Zapadne Indije predata Špancima …” baš kao što je teritorija Kana Galilejska predata Izraelcima. Španci su, dakle, naglasio je, prema Indijancima mogli da postupaju na isti način kao što je Joshua tretirao stanovnike Jerihona (totalni genocid). “[55]
Pizarro (Francisco Pizarro, 1471. – 1541.) i njegova braća vodili su osvajačku vojsku koja je uništila zemlju Inka i osvojila Peru napadajući Panamu 1531. Kada su stigli u Peru, naišli su na rat oko prestola između Atahualpa i njegove brat Huaskara.
Španci su 1532. godine mirno ušli u Kusko i pozvali Atahualpa u njegov logor, na gozbu u njegovu čast, gde je došao sa pratnjom od nekoliko hiljada muškaraca, ali nenaoružan. Španski misionar u pratnji Cortesa tražio je od Atahualpa da prihvati hrišćansku veru i da prizna vrhovni autoritet španskog kralja Karla V, što je Atahualpa odbio. Na dati znak, Španci su ispalili topove, zatim požurili ka Atahualpinoj varoši i ubili one koji su preživeli topovsku vatru i zarobili ga.
Španci su tražili otkupninu za Atahualpa – kako bi ih napunio zlatom i srebrom u odaji u koju je bio zarobljen. Inkama je trebalo nekoliko mjeseci da sakupe otkupninu u zlatu i srebru. Pretvaranjem statua i nakita u zlatne i srebrne poluge sakupili su oko 24 tone dragocenog metala – otkupnina koja je procenjena na oko 4,6 miliona dukata. U međuvremenu, Pizaru su se pridružile nove snage pod komandom Almagra, tražeći ulog u pljački. Kada je prikupljen ceo otkup, konkvistadori su naredili da se Atahualpa spalji (prema nekima je to bilo 1533, a prema drugima 1534).
Kad je Atahualpa bio na lomači, misionar je ponudio da ga obesi umesto da ga spali ako prihvati hrišćansku veru (to je bio maksimum hrišćanske milosti). Atahualpa je prihvatio i zato su ga obesili. Nakon ovog i mnogih drugih dela, nije ni čudo što su Indijanci došli do zaključka da su hrišćani mnogo gori ljudi od njih i da su njihova religija i Bog u stvari religija zla i Bog zla).
Jedan od ciničnih detalja ovog pogleda na istoriju jeste da je nemilosrdno ubijanje domorodaca ublaženo propisom nazvanim “reluerimiento”, koji je nametao sledeće: pre nego što je nasilje počelo, Indijancima će se čitati naredba da se pokore osvajaču jer je papa Aleksandar VI – Bordžija je svojoj zemlji (!?) Dao ovozemaljsku snagu, tj. Špansku krunu, kojoj stoga duguju poslušnost. Verovatno su se Indijanci (ako je dekret uopšte preveden) pitali – kako neko iz daleke zemlje može dati svoju zemlju nekom drugom (iz slične daleke zemlje), čija je ispružena ruka sa mačem sada spremna da ih ubije u neskladu . Ali cinizam istorije nije bio samo tada i ovde na delu.
Između ostalog, opravdanju osvajanja dodana je i argumentacija koja je Indijance trebalo prikazati u negativnom svetlu, poput rituala prinošenja ljudskih žrtava svojim bogovima (koji su, naravno, smatrani demonima). Azteci su ubili oko stotinu ljudi godišnje u svojim verskim žrtvama. Nakon uspostavljanja konjičke vladavine, ovo je prestalo, ali sada je mnogo veći danak hrišćanskom Bogu – oko 400 hiljada Indijanaca svake godine, odnosno oko 40 miliona tokom stotinu godina !!! Sva jedna civilizacija je bila izkorenjena.
Biskup Gdanjski u Poljskoj zahteva da svi Jevreji budu proterani iz grada. Gradsko veće je to negiralo, ali vladikov strastveni govor zapalio je masu koja je prodrla u geto i pretukla sve njegove stanovnike do smrti.
„Kada je Napoleon 1808. osvojio Španiju, poljski narednik Lemanouski izvestio je da su se dominikanci [zaduženi za inkviziciju] nastanili u svom manastiru u Madridu. Kad su Lemanouski-ove trupe prisilno ušli, inkvizitori su negirali postojanje bilo kakvih ćelija za mučenje.
“Vojnici su pretražili manastir i našli ih ispod poda. Ćelije su bile pune zarobljenika, svi goli, mnogi ludi. Naviknuta na okrutnost i krv, francuska vojska nije mogla da podnese ono što je videla. Oni su ispraznili sve od ljudi, postavili barut i sve razneli ”(De Rosa, op. Cit., Str. 172).
Vatikan ne može izbeći svoj deo odgovornosti za nacistički holokaust, dobro poznat papi Piju KSII, ali njegova licemerna tišina je bila potpuna tokom rata na ovu najvažniju temu (npr. Guenter Levi, Katolička crkva i nacistička Nemačka, McGrav -Hill, 1964, str. 300-04). Sada je u toku njegova beatifikacija.
“1936. – vladika Berning iz Osnabrucha razgovarao je s Fuhrerom više od sat vremena, Hitler je uvjeravao svoju svetost da nema značajnih razlika između nacionalsocijalizma i katoličke crkve. “Nije li Crkva,” rekao je, “na Jevreje gledajući kao na parazite i zatvarajući ih u getima?”
“Ja to samo radim”, hvalio se, “čineći Crkvu hiljadu i pet stotina godina, ali mnogo efikasniju.” Budući da je katolik, rekao je vladiki Berningu: “Divim im se i želim promovisati katolicizam” (De Rosa, op. Cit., Str. 5; Levi, op. Cit., Str. 111).
Sramotni broj progona i ubistava od kada je hrišćanstvo prvi put došao na vlast, jedno je od najgorih u istoriji. Ukupan broj Manihejaca, Arijaca, Priscilijanaca, palikanaca, Bogumila, Katara, Valdencijanaca, Albigenaca, ‘vještica’, Lolarda, Husita, Jevreja i protestanata ubijenih zbog pobune protiv Rima ili drugih denominacija prelazi nekoliko miliona; a pored stvarnih pogubljenja, daleko više ih muči, zatvara i osakaćuje.
Tek se nedavno otkrilo seksualno iskorištavanje koje je počinilo i počinilo sveštenstvo. S druge strane, vekovima je nameštao vernicima krivicu za sve moguće „grehe načina“ i tako ispunio njihove ispovesti.
Ovde nisu navedene sve žrtve seksualnih zločina, toliko da je Crkvi bilo potrebno da izda dokument koji reguliše protokol suđenja i tajnost glavnih aktera seksualnog zlostavljanja žena, muškaraca, dece i životinja.
Očigledno je da ljudi koji se drže religije zbog sile dobrog pogleda samo na Dr. Jekill, g. Hida. Oni ne vide sujeverno divljaštvo koje prožima ljudsku istoriju. Naivni ne vide licemerje i licemerje onih koji bi to najmanje očekivali.
Na kraju, u znak sećanja na sve žrtve hrišćanskog režima i zločine Katoličke crkve, želeo bih još jednom da pomenem Giordana Bruna, čoveka s vizijom, jednog od brutalno ubijenih zbog svojih verovanja i u ime zamišljenih neupadljivih likova.
I danas, na spomen rimskog trga, u Campo de Fiori stoji spomenik tamo gde je zapaljen na lomači pre nešto više od 400 godina.
