Kada dete ne uspeva da sa uspehom obavi neke zadatke roditelji se uglavnom osećaju bespomoćno, budu ljuti i tužni. Brinu se kako će neuspeh uticati na samopouzdanje deteta, na njegov odnos sa vršnjacima, pa sve do toga šta će s njim biti u budućnosti.
Kada dođu u savetovalište roditelji najčešće navode da se plaše kako će im dete biti potpuno neuspešno u životu, a kada treba da odgovore čega se konkretno plaše, to obično bude vezano za školski uspeh, navodi Džejms Liman.
Plaše se da će njihovo dete pasti razred ili dobiti loše ocene. Ubeđeni su da ako im dete nije uspešno u školi da će zaostati za svojim vršnjacima i da to neće moći da nadoknadi.
Mnogim roditeljima ovo predstavlja strašan problem.
Kada je problem ujedno i prilika
Kineski simbol za problem je kombinacija simbola za opasnost i priliku. Kada su uplašeni, roditelji veoma jasno vide opasnost, ali često ne vide i deo mogućnosti. Ne vide da njihovo dete ima priliku da nauči važnu lekciju.
Pouka bi mogla biti to što će uvideti koja je cena hvatanja prečica. Šta se dešava kada ne daju sve od sebe u nečemu ili o stvarnim posledicama neproduktivnosti.
Ove situacije bi takođe bile šansa za dete da nauči koja je cena laganja i obmanjivanja roditelja o tome koliko je stvarno učilo ili koje ocene je dobilo.
Ne izigravajte žrtvu
Mnogi roditelji na razne načine pokušavaju da dete zaštite od neuspeha. Zato, umesto da ga puste da dibije lošu ocenu, oni pokušavaju da utiču na nastavnike da mu poprave ili rade školske zadatke umesto njih.
Ali nažalost, ono što uče dete je da ne mora da preuzme odgovornost za svoje neefikasno ponašanje, već da će neko drugi da se bori umesto njih.
Ovi roditelji preuzimaju ulogu roditelja žrtve.
Preterano brinu kada njihova deca dožive bilo kakvu nelagodu ili uznemirenost. A kako bi se izborili sa sopstvenom anksioznošću, roditelji žrtve su spremni da učine bilo šta da izvuku dete iz problema. Tako oduzimaju deci priliku da steknu veštinu suočavanja sa preprekama.
Ne štitite dete od prirodnih posledica
Ako dete odluči da ne uči dovoljno i dobije lošu ocenu, to je prirodna posledica njegovog ponašanja. I zato bi trebalo da iskusi nelagodnost koja proističe iz njegovog ponašanja.
Kada roditelji pokušavaju da utiču na postupke ljudi iz detetovog okruženja u nameri da zaštite dete od prirodnih posledica njegovih postupaka, uče ga pogrešnu lekciju.
Dete uči da će mama i tata rešiti probleme ako mnogo zabrlja, uči da će mama i tata uticati na nastavnika, umesto njega.
I, da stvar bude gora, neće naučiti matematiku ili hemiju, ili bilo koji drugi predmet iz koga je dobilo lošu ocenu.
Opasnosti korišćenja moći za rešavanje problema
Kada mama i tata nateraju nastavnika da promeni ocenu, dete uči da sila i moć mogu da reše sve njegove probleme. Uči da moć može biti zamena za odgovornost i da je moć važnija od odgovornosti. To svakako nije dobra lekcija.
U stvari, ono uči da je moć manipulisanja i pretnji uspešnije sredstvo od toga da bude odgovorno i kompetentno obavlja svoj posao.
Ali u stvarnom svetu – u svetu odraslih – prava moć proističe iz preuzimanja odgovornosti za svoje postupke, a ne od izbegavanja.
„Ali škola je nepravedna”
Mnogi roditelji imaju opravdane razloge da stanu u odbranu deteta. Mogu se pozvati na nepravednost školskog sistema, poteškoće u učenju svog deteta, postupke direktora ili na prethodnu istoriju školskog uspeha deteta.
Ne učite dete da će mu mama i tata rešiti sve probleme
Tu verovatno ima veoma opravdanih razloga, ali treba razmisliti da li je možda, prosto lakše izboriti se sa nastavnikom nego sa svojim detetom. Možda je lakše promeniti nastavnika, ili čak i školska pravila, nego naterati dete da se promeni.
Ali ako dete nije uradilo domaći zadatak, ignorisalo projekat koji je trebalo da završi, ili je lagalo i obmanulo roditenje ili nastavnika, ostaje činjenica da je na njemu odgovornost da iskusi prirodne posledice svojih postupaka. A šta je najveća posledica? Neuspeh.
Neuspeh nije kraj sveta
Neuspeh nije kraj sveta. To je lekcija. To je pokazatelj njegovog uloženog truda koji treba da mu pomogne da uvidi zašto je dobilo lošu ocenu. Ako nešto nije uspelo, mora naći načina da reši problem.
Obratite pažnju na laganje
Ako vas dete laže da je obavilo školske obaveze, trebalo bi da se zapitate za šta vas još laže.
Ako je trebalo da završi sa učenjem posle škole, a nije, šta je zapravo radilo sve to vreme? Otvara se važno pitanje, ako vas laže za to, da li vas laže i za ostale stvari. Zato bi trebalo pažljivo razmotriti da li se nešto drugo dešava u njegovom životu.
Rešavajte suštinu problema
Ako je dete dobilo negativnu ocenu iz nekog predmeta ili čak palo godinu, ako se budete bavili ovim problemom, znači da počinjete da ga rešavate.
Neuspeh je prilika da naterate dete da sagleda svoje postupke i napravi neke promene.
Roditelji su posebno osetljivi na detetov neuspeh jer ga uglavnom doživljavaju kao vlastitu grešku i pitaju se „Šta još mogu da uradim?“.
Ali to je pogrešno pitanje, smatra Liman. Pitanje bi trebalo da glasi: „Šta moje dete još može da uradi?“.
Jednom kada predstavite problem u tim terminima, možete početi da stvarate efektivnu promenu.
Osećaj nelagodnosti je u redu
Kada se govori o neuspehu i šta dete može da nauči iz njega, u stvari se govori o prednostima toga da dete doživi neprijatnost, odnosno da brine, da se uplaši, da se razočara i iskusi posledice svojih postupaka.
Većina roditelja uglavnom ne želi da se njihova deca osećaju neprijatno zbog bilo čega, čak i kada znaju da je ponekad korisno za njihovo dete da plati ceh za svoje odluke. I tako onda kreću u obračun sa školom, sa drugim roditeljima, sa bilo kim ili bilo čim, samo da se dete nikada ne oseća neprijatno.
Nekako se poslednjih decenija uvrežio stav da je dobar roditelj onaj koji štiti dete od bilo kakve neprijatnosti, bola ili razočarenja. Kao da ako dete doživi neku neprijatnost ili ima uobičajene tegobe koje prate odrastanje, onda nešto ne radimo dobro kao roditelji ili da je dete nekakva žrtva.
Liman smatra da je to opasna zamka u koju roditelji upadaju. Naravno, ne treba da provociraju situacije u kojima će se dete osećati neprijatno, ali ako mu je neprijatno zbog prirodnih posledica njegovih postupaka, roditelj ne bi trebalo da se meša.
Kada se dete oseća uznemireno, frustrirano, kada je ljuto ili tužno, ono je u poziciji da razvije neke važne veštine.
Na primer, uči kako da spreči da se neka situacija ponovi. Dakle, ako nije uradilo domaći i doživelo je neprijatnost na času, onda bi trebalo da nauči da sledeći put uradi domaći kako bi izbeglo sramotu. Jer, nije problem u tome što se dete osećalo loše, već je problem to što nije uradilo domaći.
Deca treba da izgrade toleranciju na nelagodnost
Deca treba da izgrade toleranciju na nelagodnost, prosto rečeno da očvrsnu. Izgradnja ove tolerancije na nelagodnost je važna jer je nelagodnost veliki deo života. Moramo da naučimo da čekamo u redu, da izgubimo utakmicu ili da nas mimoiđe unapređenje ili povećanje plate. Život je prirodno pun neuspeha, čak i za najuspešnije ljude.
Zato dete mora da bude u prilici da nauči kako da upravlja ovim situacijama kako bi razvilo toleranciju prema njima. Što je još važnije, ako ne nauči da toleriše nelagodnost, biće veoma frustriran adolescent i odrasla osoba.
Zato bi roditelji trebalo da puste dete da čeka u redu, a ne da pokušavaju da ga ubace preko reda. Kada se unervozi i postane frustrirano, prosto mu treba skrenuti pažnju i objasniti da tako mora.
Kada zaštitite svoje dete od neprijatnosti, ono uči da nikada ne bi trebalo da oseti ništa neprijatno u životu. Kao rezultat toga, razvija lažni osećaj da ima pravo na to.
Kako razgovarati sa svojim detetom o neuspehu
Kao roditelji, želimo da naučimo dete da se bolje nosi sa posledicama i neuspehom. Smirena i promišljena reakcija roditelja, kao što rade sportski treneri kada uče tim kako da konstruktivno reaguje na poraz kako bi imao veće šanse za pobedu sledeći put.
Kada se strasti smire, Džejms Liman predlaže da razgovaramo sa detetom i da nastojimo da se razgovor vodi oko tri ključna pitanja: (1) „Kakva je njegova uloga u celoj situaciji?“; (2) „Šta namerava da uradi drugačije sledećeg puta?“; i (3) „Šta je naučilo iz ovoga?“.
