Konkretno u ovom slučaju, Francuska nastoji da popularizuje vodonik kao ekološko rešenje.
Trenutno, što se razvoja u 2021. tiče, električna vozila velikih svetskih proizvođača su praktičnija i održivija nego ikada ranije. Ono što treba da se postigne je paritet u cenama između EV i SUS modela, što umnogome olakšava prelazak vozača na baterijske opcije.
Mada je automobilski sektor važan, on nije jedini u okviru kojeg emisija ugljenika predstavlja problem. Motocikli se takođe suočavaju sa sopstvenim izazovima kada je reč o čistom, efikasnom i priuštivom pogonu. Isto važi i za građevinske mašine, teške kamione i vozove, primera radi.
Dvotočkaši su jedna od oblasti u kojima EU nastoji da promoviše korišćenje vodonika. Za one koji još uvek nisu upoznati kako vodonik funkcioniše u vozilima, treba reći da se on skladišti pod pritiskom, a zatim prolazi kroz proces razdvajanja elektrona i jona u gorivnim ćelijama, radi stvaranja električne energije. Jedini nusproizvod u ovom procesu je voda, što jasno ukazuje na to zašto je vodonik poželjan izvor energije.
Naravno, tu postoji „kvaka“: dok je tehnički moguće generisati „zeleni“ vodonik, on je trenutno najskuplji za proizvodnju. U idealnim uslovima, taj ekološki podoban proces bi koristio isključivo višak obnovljive energije dobijene iz sunca i vetra, što znači da bi se inače izgubljena energija skladištila u samom vodoniku.
Međutim, postoji više načina za dobijanje vodonika. Trenutno, svi ostali metodi rezultiraju izvesnom emisijom ugljenika, ali su u isto vreme jeftinija opcija. S tim u vezi, ako je primarni cilj neutralisanje emisije ugljenika, samo zeleni vodonik predstavlja validnu opciju.
Da se vratimo na motocikle i njihov alternativni pristup u Francuskoj. Dok su električni motocikli postali aktuelni širom Evrope, budući da su propisi o emisiji štetnih gasova postali stroži, Francuska je takođe motivisala razvoj hibrida na vodonik, kao što je Mob-Ion TGT. Zapravo, 2020. godine, kao deo plana oporavka nakon pandemije, Vlada Francuske je objavila planove u vezi s investicijom od dve milijarde evra u razvoj vodoničnog sektora samo u naredne dve godine, odnosno ukupno sedam milijardi evra do 2030.
Jasno je da se ne radi samo o skuterima i motociklima na francuskim putevima. Planovi ove zemlje se odnose na širi potencijal smanjenja emisije gasova s efektom staklene bašte, ne samo što se oblasti motornih vozila tiče. Planovi da se istraži energija vodonika za različite industrijske primene, poput proizvodnje čelika i betona, takođe su u igri. Verovatno iz tog razloga Francuska forsira vodonik kao potencijalni izvor energije za pokretanje dvotočkaša, između ostalog, jer je to još jedna oblast koja može ubrzati uvođenje vodonika u veće industrijske sektore.
Kao što je slučaj i s EV debatom i osetljivim temama, kao što su štetni procesi vađenja i iskopavanja neophodnih elemenata (da ne spominjemo efikasno recikliranje i rekultivaciju na kraju životnog veka baterije i vozila), potencijalna ugljenična neutralnost vodonika suočava se sa sopstvenom garniturom potencijalnih problema. Naime, ako Francuska, ili bilo koja druga zemlja koja želi da koristi energiju vodonika u velikom obimu, može da se posveti proizvodnji zelenog vodonika, to će ujedno doneti veliku blagodet po pitanju ostvarenja ekološke agende. Međutim, ovde imamo posla s jednim velikim „ako“, i tek treba da uvidimo da li taj izazov uopšte može biti prevaziđen.
Vrele Gume
