Nije da se prilika nije ukazala s obzirom na to da su ga u leto 1995. Sakremento Kingsi draftovali kao 51. pika u drugoj rundi.
“Postoji nekoliko zanimljivih situacija što se tiče toga. Kad su me 1995. skautirali Kingsi i kad su me potom izabrali na draftu, ja sam tada još bio pod ugovorom s Milanom. Bogdan Tanjević je kao moj tadašnji trener rekao da me neće pustiti i da imam još jednu godinu ugovora. Tek kad odradim ugovor do kraja, onda odlazak u NBA može doći u obzir. Tada smo osvojili prvenstvo, a ja sam razmišljao da, pre nego što odem u NBA, želim da ostavim neki trag u Evropi. Igrali smo za pobedu, igrali smo za titule. Nakon toga je došlo osvajanje Evrobasketa s reprezentacijom 1995, pa odlazak na Igre i osvajanje medalje u Atlanti. Bila mi je želja da osvojim Evroligu, odradim svaku stepenicu na pravi način, pa da kao dokazan igrač odem u Ameriku. Međutim, karijera mi je otišla u sasvim drugom smeru, imao sam sreću da igram u velikim klubovima i da se borim se za trofeje”, izjavio je Bodiroga u intervjuu za Index.
Prilika se ukazala i kasnije.
“Nakon Panatinaikosa, kad sam već imao 29, 30 godina, dobio sam ponudu Rudija Tomjanoviča da pređem u Hjuston. Bilo je još ponuda nekih izuzetnih NBA klubova i priznaću da me to kopkalo, ali mislio sam da sam već u nekim godinama i da bi možda bilo kasno da se odlučim na taj korak. Trebalo je možda ranije da odem. Zatim sam dobio ponudu Barselone koja nikad nije bila prvak Evrope i to mi je bio novi izazov. S Panatinaikosom sam osvojio sve, podigli smo klub i pojavila se želja da s Barselonom pokušam da napravim nešto što taj klub nije nikad napravio. Sama Jugoplastika ju je tri godine zaredom pobeđivala na Fajnal-foru i bile su to velike traume za Barselonu. Vukla me želja da osvojim s njom nešto i, kad sad razmislim o karijeri, ne žalim ni za čim niti bih promenio i jedan zarez u svom CV-ju”, dodao je Bodiroga.
Kako kaže, retko prati današnji NBA.
“Radije ću pogledati neku stariju utakmicu, ovo danas me nimalo ne drži. Volim da pogledam kako su odigrali Jokić, Dončić, Bojan i Bogdan. Njih pratim”, zaključio je Bodiroga.
Šta se dogodilo 2005?
U okviru istog intervjua Dejan Bodiroga je govorio i o dešavanjima tokom Evrobasketa 2005. kojem je domaćin bio Beograd.
“Taj Beograd mi je najteži poraz, tada je bol najduže ostala. Ja sam se nakon Indianapolisa praktički oprostio od reprezentacije, ali pred Beograd me Željko Obradović opet pozvao. Žoc je najtrofejniji trener svih vremena, fantastično smo sarađivali i u klubovima i u reprezentaciji. Nisam mogao da se ne odazovem kad me je pozvao. U redu, igramo kod kuće, bilo bi lepo nešto osvojiti. Zato sam se vratio, ali jednostavno nije bilo potrebne hemije. Igrački je to bila kvalitetna ekipa, tu su bila velika imena, ali atmosfera ni izbliza nije bila onakva kakva je bila kad smo osvajali titule. Neke stvari koje su se dogodile će zauvek ostati između nas igrača i mislim da je to najpoštenije”, izjavio je Bodiroga aludirajući na navode o sukobima među saigračima u reprezentaciji kao što je bio onaj između Igora Rakovčevića i Marka Jarića.
Ono što je bilo primetno i pred to Evropsko prvenstvo jeste smena generacija i izostanak rezultata naše reprezentacije.
“Od 1995. do 2002. imali smo neverovatan period dominacije. Pad je logičan. Pojavile su se druge reprezentacije koje su igrale sjajnu košarku, poput Španije, Francuske, Grčke i Litvanije, a mi smo imali smenu generacija. Nije se dogodilo ništa neočekivano”, zaključio je Bodiroga.
Bivši srpski košarkaš Dejan Bodiroga pojasnio je zašto nije došao u Partizan u vreme najvećeg uspeha srpskog kluba.
On je sa samo 16 godina iz rodnog Zrenjanina otišao put Zadra na insistiranje Krešimira Ćosića.
Međutim, ubrzo je izbio rat u Hrvatskoj, te je Bodiroga bio primoran da pronađe novu sredinu.
Logičan izbor je bio Partizan koji je sa klupe predvodio Željko Obradović, a koji će 1992. u Istanbulu postati prvak Evrope.
Umesto Partizana obreo se u Trstu čiji je tim dobio naziv po finansijeru kompaniji “Stefanelu”, a u kom su radili Bogdan Tanjević i Aleksandar Nikolić.
“Prva ideja je bila da idem kod Krešimira Ćosića u AEK. Međutim, kad su se Krešo i Bogdan Tanjević čuli, to je bilo to. Boša me je uverio da je to najbolja odluka za mene, Krešo je tu takođe puno pomogao. Kad već sa 16 godina nisam prešao u Partizan, a znamo što se tada sve događalo u bivšoj Jugoslaviji, odlučio sam da je najbolje za mene da odem u Trst kod Tanjevića. Pokazalo se da je izbor bio ispravan, Boša je imao hrabrosti da me u tako jakoj ligi sa 16 godina stavi u prvi sastav, da mi da svu odgovornost. To je posebno značajno ako znamo da su u to vreme u Italiji mogla igrati samo dva stranca. Jedan od ta dva stranca u Stefanelu sam bio ja.To je bio jedinstven potez tada u košarci, ali Boša je verovao. Poput Ćosića, imao je viziju kako se stvara tim. S Bosnom je bio prvak Evrope, s reprezentacijom Italije takođe. U Stefanelu je stao iza mene i bilo je to doba kad sam doslovno odrastao preko noći”, kaže Bodiroga u intervjuu za Index.
Bodiroga je tokom prve sezone u proseku beležio 21,2 poena po meču.
“Nije mogao Boša nikome objašnjavati da ja imam samo 18 godina i da mi se mora dati vreme da sazrim. Bio sam stranac i, bez obzira na godine, morao sam da pravim razliku. Odmah sam u ruke dobio veliku odgovornost i mislim da me to odredilo kao igrača, kao čoveka i kasnije je puno uticalo na sve što sam postigao. Boša je u isto vreme bio sjajan trener, ali i veliki pedagog. Znao je stati kad treba, znao je dati mi slobodu, ali opet, da ne naruši disciplinu. Bio je to vreme kad si se iz utakmice u utakmicu stalno morao dokazivati i, kad sam kasnije pričao s igračima iz starijih generacija, shvatio sam da smo prošli isti košarkaški put. Kad sam slušao Kiću, Moku, Praju, pa Mirzu kad je došao u Trst prvi put nakon izlaska iz Sarajeva, vidio sam da su se morali stalno dokazivati, kroz pobede i trofeje. U moje doba je vredelo da, ako ne osvojiš titulu prvaka Evrope, nemaš šta da pričaš. Status kod trenera, navijača, ali i saigrača mogao si dobiti jedino na parketu. Takva su tada bila pravila. Danas mi se čini da igrači više pričaju sa svojim agentima nego s trenerima. Kad sam bio kod Boše, ja nisam ni imao menadžera. Agenta sam dobio tek kad sam prešao u Real. S njim sam imao odličan odnos, ali čuli bismo se jednom ili dva puta godišnje. Danas je sve drugačije. Sve se promenilo”, rekao je Bodiroga.
Upitan je da li je činjenica da je mahom voljen među navijačima rezultat upravo toga što nikada nije igrao za jednog od “večitih” rivala.
“Ne znam, ali, eto, ja sam deklarisani navijač Partizana. Ali, da, možda ima u tome nešto. U svakodnevnom kontaktu s ljudima osetim poštovanje i to je divan osećaj. Mislim da je to samo zahvalnost zbog odnosa koji sam imao i prema košarci i prema reprezentaciji”, zaključio je Bodiroga.
