Na Zapadu tradicionalne sahrane postaju privilegija bogatih. Poslednjih godina samo u SAD, Kancelarija za sahrane podigla je cene za 2,5 puta. Slično je i u Evropskoj uniji. Zbog štednje sve više Amerikanaca i Evropljana bira najjeftiniju varijantu – kremaciju, što znači, između ostalog, da pepeo pokojnika predaju uzgajivačima gljiva ili cveća radi obogaćivanja zemlje, odnosno stvaranja humusa. Zbog toga se brojni Amerikanci i Evropljani, ne samo religiozni ljudi i sveštenici, pitaju da li ova tendencija ne ruši dostojanstvo i živih i preminulih?
Zvanični podaci o inflaciji u SAD deluju veoma prihvatljivo, pa i izazivaju zavist u brojnim državama s nestabilnim valutama. Međutim, ako se bolje analizira realna inflacija, po najvažnijim pokazateljima, videćemo da se oni umnogome razlikuju od zvaničnih brojki. Na talasu stagnirajućih plata u SAD tokom poslednje dve decenije hleb i peciva su poskupela 2,5 puta, a alkoholna pića 3,5 puta. U većim gradovima i popularnim regionima za život, cene stanarina su povećane nekoliko puta, a poskupele su i nekretnine. Lider u inflatornim procesima su i pogrebne usluge, jer su, kako piše „Biznis insajder“, cene porasle tokom poslednjih 30 godina za 2,5 puta, što je daleko iznad priznate inflacije.
Objašnjenje ove pojave nije složeno. Naprotiv. Pogrebne usluge su neophodne, kao hrana i krov nad glavom. Zbog toga pogrebne agencije postojano podižu cene, shvatajući da rođaci preminulih, u tim teškim trenucima, moraju nešto da urade s pokojnikom, pri čemu prihvataju cene sahrane kao neupitne. Vlasnici pogrebnih agencija prema rodbini pokojnika nemaju milosti i finansijski „deru“ ožalošćene.
Kada je počela da umire generacija „vunder kinda“ (iz 1960-ih godina), očekivalo se da će se konkurencija među pogrebnicima povećati i cene pasti. Međutim, tako nešto se nije dogodilo. Trenutno prosečna sahrana u SAD košta 8.000 dolara, u šta nije uračunata cena grobnog mesta. To je prosečna cena za SAD, ali u pojedinim gradovima je daleko veća. Na primer, u Njujorku, Vašingtonu i San Francisku najjeftinija sahrana (ili kako pogrebnici kažu „paket pogrebnih usluga“) iznosi 10.000 dolara.
Slično je i u Engleskoj. Poslednjih 10 godina cena sahrana je porasla za 80 odsto, tako da prosečna cena tradicionalne sahrane iznosi od 3.500 do 5.500 funti, što je za većinu stanovnika Britanije cena koju ne mogu da plate.
Ipak, pogrebne usluge kao biznis doživljavaju procvat zahvaljujući višoj srednjoj klasi. Prošle, 2018. godine pogrebne agencije u SAD su obrnule oko 17 milijardi dolara, u Francuskoj 2,5 milijarde, a isto toliko i u Velikoj Britaniji. Pogrebne usluge su procvetale i u Španiji, zbog ulaganja jednog Penzionog fonda iz Kanade.
Sve više cveta i biznis prodaje grobnih mesta i raskošnih nadgrobnih spomenika. Međutim, ljudi s prosečnim zaradama prinuđeni su da traže načine da samostalno sahrane pokojnika, kako bi izbegli visoke troškove pogrebnih agencija.
PROBLEM „LjUDSKOG SMEĆA“ U tom smislu siromašni su prvo počeli da pribegavaju kremaciji, jer je poslednju deceniju bila dva puta jeftinija od klasične sahrane. Trenutno više od polovine Amerikanaca i više od trećine Britanaca bira kremaciju pokojnika. Ipak, cene kremacije su počele da rastu i 2018. izjednačile su se sa cenom tradicionalne sahrane. Istovremeno pojavili su se i novi načini „rešavanja posmrtnih ostataka pokojnika“.
Naime, stanovništvo umesto da od Vlade traži da reguliše cene pogrebnih usluga počelo je da samo pronalazi najčudnije načine sahrane. Najpopularnije je trenutno „sejanje praha pokojnika“ na društvenom zemljištu (što je zakonski moguće, ukoliko ne šteti ekologiji). Umesto da rođaci preminulog potroše hiljade dolara na spomenik, grobno mesto i sahranu, preduzeće sa simboličnim imenom „Zbogom“ (Vale), za svega 545 dolara, nudi „specijalnu ekološku sahranu pokojnika tako što ih predaje brzom razlaganju u zemlji“. Šta to znači – nije teško odgonetnuti.
Dej Rim Li, moderna umetnica, kako se reklamira, u tom cilju predlaže da se na telima pokojnika uzgajaju gljive. Razvila je tehnologiju kojom gljive izrastu kroz telo čime obezbeđuju brzo i ekološki čisto razlaganje pokojnika. „Umetnica“ sa zadovoljstvom zainteresovanim ljudima i medijima demonstrira kako stvara pokrov od gljiva, čak i na svom telu, tako što gljive hrani odrezanom kosom i odsečenim noktima.
Holandska firma „Kovčeg u kutiji“ počela je prodaje „kovčege“ na rasklapanje u koje se stavljaju ostaci pokojnika, a kad se sklope kod kuće, liče na neki komad Ikea nameštaja. Prema želji i u skladu s maštom korisnika, ovi „kovčezi“ se mogu i ukrašavati, pri čemu je pepeo pokojnika s vama u kući.
Katarina Spajd sa Univerziteta Masačusets patentirala je specijalni uređaj poput onih koji su se ranije koristili na farmama za rešavanje ostataka uginulih životinja. Uređaj je napunjen opiljcima i azotom i u njega se smešta telo pokojnika, i kada se uključi, telo se razloži „na sastavne delove“, tačnije dobije se prah sličan onom iz krematorijuma.
Trenutno je u Vašingtonu u proceduri zakon koji bi omogućio stanovnicima ove američke savezne države da koriste uređaj Katarine Spajd, kako bi se rešili posmrtnih ostataka pokojnika. Dobijeni prah, prema nacrtu zakona, srodnici pokojnika mogu da koriste po volji, da prepuste vetru na nekoj livadi ili da njime pođubre cveće u bašti. Projekat zakona u narodu je već dobio i svoje ime – „zakon o ljudskom smeću“.
ULTRAMODERNA TEMA „Gardijan“ navodi da je smrt inspiracija brojnim umetnicima, koji sve češće objavljuju svoje ideje o novim i jeftinim načinima sahrana pokojnika. „Smrt je danas postala ultramoderna tema“, a glavno opravdavanje netradicionalnih sahrana je postala ekologija. Groblja se proglašavaju staromodnim i nehigijenskim, iako kupovina grobnog mesta i tradicionalna sahrana pokojnika postaju dostupni samo bogatim ljudima.
Manje egzotičnim putem idu u Engleskoj. Tamo se teži tzv. minimalizmu. Privatne firme stvaraju fondove za sahrane za svoje zaposlene. Naime, svi zainteresovani radnici mogu da deo svoje zarade odvoje u Fond za sahrane, pa će imati obezbeđenu odgovarajuću sahranu (prema novcu koju su uložili). Ovaj paket pogrebnih usluga britanskih Fondova za sahrane nazivaju „direktnom kremacijom“ ili „budžetska sahrana“, a on podrazumeva transport tela, kremaciju i stavljanje praha u urnu. Nema obreda, opraštanja od pokojnika, govora, cveća… Ova „budžetska sahrana“ košta od 970 do 1.000 funti sterlinga.
Nedavna smrt pevača i muzičara Dejvida Bouvija privukla je pažnju stanovnika Britanije na „budžetsku sahranu“, jer je muzičar ostavio oporuku da ga sahrane što jeftinije, bez obreda, govora i slično. Rodbina je izabrala „direktnu kremaciju“.
Teorijski, primaoci socijalne pomoći u Velikoj Britaniji imaju pravo na nadoknadu za sahranu pokojnika od 700 funti. Međutim, da bi rođaci preminulog dokazali pravo na ovu pomoć, potrebno je brdo papira, te rođaci najčešće odustaju od borbe s birokratijom, a postoji i stav da nadoknada za sahranu ne pripada rođacima ako je pokojniku ostalo novca na računu.
Najjeftinija sahrana u Engleskoj je sahranjivanje pokojnika na teritoriji svog vrta ili zemlje. Ova varijanta je zakonski dozvoljena i vrlo je jeftina, pošto isključuje kupovinu grobnog mesta, a često se događa da se pokojnici sahranjuju i bez kovčega, nego se umotaju u belo platno i zakopaju, bez ceremonije i angažovanja sveštenika. Često rođaci pokojnika sahranjenog u bašti grobno mesto tako urede da se i ne prepoznaje da je tu neko sahranjen. Zemlja se izravna i poseje trava… Vreme učini ostalo. Na grobno mesto se ne izlazi, ne pale se sveće…
Zbog toga se na engleskom tržištu nekretnina daju i egzotični predlozi. Na primer, na jugozapadu Londona prodavala se kuća s prirodnom zemljanom terasom. Početna cena je bila 650.000 funti. Među ostalim informacijama pisalo je da su na tom delu terase sahranjeni bivši vlasnici, a njihova ekshumacija kupca košta dodatnih 7.000 funti. Ova činjenica nije odvratila kupce. Naprotiv kuća je dostigla cenu od 730.000 funti.
Pokušaji ustrojavanja ekonomije na ekološkim osnovama, odnosno uz uvažavanje ekološke odgovornosti jeste savremeno, tj. moderno razmišljanje, a postalo je i stil ponašanja. Međutim, nije moguće izbeći osećanje da novi trendovi u sahranjivanju pokojnika ponižavaju ljude – i mrtve i žive.
Sahrane ateista na Zapadu
U svetu ateističke, kao i besplatne sahrane stiču sve veću popularnost, jer ljudi mahom odbacuju tradicionalne religije. „Gardijan“ piše da je 2017. u Velikoj Britaniji, a prema sociološkom istraživanju javnog mnenja, broj ateista od 1983. povećan sa 35 na 53 odsto 2017. godine. Imajući ovu statistiku u vidu, može se zaključiti da je sve više tzv. ateističkih sahrana.
Suština ateističkih sahrana je da umesto opela imamo govornika koji prisutnima govori o životu i dostignućima pokojnika, a neretko se čitaju sastavi ili se odsvira određena pesma koju je pokojnik voleo.
Sahrana ateiste često sadrži i minut ćutanja u znak odavanja pošte pokojniku.
Sahrane u Evropi
U Nemačkoj se tradicionalnom sahranom smatra pogreb pokojnika u zemlju. Međutim, danas mnogi kremiraju tela preminulih rođaka, jer je tradicionalna sahrana skupa – oko 3.000 evra. Pri tome mesta na grobljima nema, a grobno mesto se kupuje na 20 godina, sa pravom produžetka zakupa grobnog mesta i sahrane drugog pokojnika. Sahrane plaćaju rođaci preminulog. U novije vreme Nemci ne žele da sinove i kćeri opterećuju troškom za sahrane, pa praktikuju da otvore posebni bankovni račun na kome se čuva novac za sahranu.
Sahranama se bave pogrebne agencije, čije su usluge skupe. Zbog birokratskih zavrzlama od smrti do sahrane često prođe od četiri do osam nedelja.
U Francuskoj sahrane obavljaju isključivo kancelarije za sahrane (od početka do kraja). To znači da imaju opremu i prostor za zamrzavanje tela, balsamovanje i odevanje. Postoje i posebne sale za opraštanje od pokojnika do sahrane. Za vreme sahrane svaki prisutni kida ružu i baca u grob kao poslednji poklon. Grobna mesta se zakupljuju na 20 do 30 godina. U Francuskoj je moguća i kremacija pokojnika, ali se zakonom zabranjuje sejanje praha pokojnika na određenim mestima (gradskim parkovima, potocima, rekama i sl.).
Italijani pokojnika, za razliku od Nemaca, sahranjuju odmah, a najduže posle dva-tri dana. Za pokojnika se vrši misa u crkvi, a pogrebna povorka ide od crkve do grobnog mesta. U Italiji je takođe evidentan nedostatak grobnih mesta, te je sve popularnija kremacija umrlih, a urne s pepelom pokojnika se čuvaju u tzv. „pogrebnim ormarima“, u svakoj fioci stoji jedna urna i natpis s imenom pokojnika.
U Finskoj se plaća tzv. crkveni porez od 1,75 odsto dohotka. Zbog toga je opelo besplatno kao i grobno mesto, koje obezbeđuje crkva (uslov je da je čovek bio koliko-toliko aktivni vernik). Ukoliko je pokojnik bio ateista, mora se plati grobno mesto. Finska je jedinstvena država u Evropi gde se sahrana obavlja za novac pokojnika ili na račun državnog budžeta. Naime, ukoliko je pokojnik bio siromašan, država daje novac za sahranu.
Kod naših komšija Rumuna standard je prilično nizak, pa tzv. evropsku sahranu može da obezbedi tek poneka porodica. Zbog toga se pokojnici sahranjuju u dvorištima ili imanju pod kakvim starim drvetom.
Nedostatak grobnih mesta u gradovima Rumunije uspostavio je praksu da se u grobnicama vrše sahrane po principu „spratnosti“. To znači da se u jednu grobnicu sahranjuju svi srodnici „jedan na drugog“. Rumunija je jedinstvena i po tome što u ovoj državi postoji tzv. veselo groblje. Tu su spomenici išarani crtežima-freskama i epitafima u šaljivoj formi, gde se pre svega opisuje život pokojnika. Ranije je „veselo groblje“ bilo seosko, a sada je ono prestižno mesto za sahrane, te mnogi bogatiji Rumuni ostavljaju amanet (i novac) da budu tamo sahranjeni.
Pohlepa kleptokratije…