Pozivi na mešanje u ruske izbore odavno su zvanična politika SAD i EU, pa se treba zapitati – da li je tamo ostao iko realan? Razumeju li oni da tolika količina cinizma ne može dovesti ni do čega dobrog?
Nacrt izveštaja Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta o Rusiji trebalo bi uskoro da se nađe pred evroposlanicima na razmatranju i eventualnom dopunjavanju amandmanima. Ako je suditi po predočenom nacrtu, rezolucija će se zasnivati na „pet principa“, odnosno preporuka Evropskoj komisiji kako da u budućnosti zasniva odnose sa najvećom državom sveta. I, ako bude usvojen u obliku kakav je zacrtan u Komitetu, biće to put za dalje pogoršanje odnosa između dve, od tri, najveće sile na Evroazijskom kontinentu. Suštinski, od tih odnosa neće ostati kamen na kamenu, na šta je još pre nekoliko meseci upozoravao ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, kada je ocenio da je „Moskva spremna za prekid odnosa sa EU.“
„PONAVLjAČI“ I PAKET MERA I PRINCIPA Da li je to zaista u interesu Evrope i čime je Rusija toliko ugrozila Brisel pa prema njoj treba primeniti tako oštre mere, svakako će biti predmet budućih analiza. Ono što je sada jasno iz izveštaja ruskih medija, jeste da kontinentu preti „ledena budućnost“. Sa opasnim perspektivama da se „konflikt odmrzne“ i pretvori u paklenu buktinju. Ako nas je 20. vek nečemu naučio, onda je to da se evropska politika i bezbednost ne može graditi bez učešća i saglasnosti Rusije. A još manje – protiv nje. Da li su ove istorijske lekcije tako teške i komplikovane, ili evropsku politiku vode isključivo „ponavljači đaci“ ili, pak, neko zaista veruje da „ova Rusija“ nije „ona“ koju su nekada sa strahopoštovanjem slušali – na kraju krajeva, možda je i ne previše bitno. Važno je, međutim, biti stalno svestan da sve nas ovi „nedruželjubivi akti“ uvlače u spiralu sukoba, iz koje u nekom trenutku više neće biti izlaza.
Osnovnih pet „principa“ za buduće odnose EU sa Moskvom, jesu: borba protiv ruskog mešanja u poslove EU, suprotstavljanje bezbednosnoj pretnji, uvođenje sankcija, finansijska kontrola i pokretanje međunarodnih istraga. Drugim rečima, kada nekoga želite da uništite onda mu organizujete ovakav „paket mera i principa“. A onda duboko udahnete i nadate se da će taj mirno sedeti i, pomiren sa sudbinom, pevati setnu pesmu o sibirskim brezama i čekati da mu namaknete omču oko vrata. To je najveća zabluda i „pogrešna računica“ koju autori dokumenta ne žele da uzmu u obzir. Relativno mirno i pomirljivo ponašanje Rusije i njen uglavnom konstruktivan stav prema Evropi u poslednjih skoro osam decenija uzima se kao nešto zauvek dato i nepromenljivo, a sve češće i kao odraz slabosti.
Naravno da u Kremlju imaju digitron i umeju da zbroje da je ukupan vojni budžet NATO zemalja, zvanično, 18 puta veći od ruskog, a da je odnos – opet zvanično – sličan i kada je reč o ekonomskoj snazi, ali svi ozbiljni izveštaji i analize pokazuju da Rusi time nisu ni najmanje fascinirani. Što, naravno, ne znači da planiraju neku agresiju. Struktura i prioriteti države, oružanih snaga i privrede Rusije drugačije su postavljeni, nego u zemljama Zapada. Ovi odnosi ne mogu se direktno upoređivati brojevima i takvi pokušaji predstavljaju još jednu, veoma opasnu zabludu. Sadašnji paritet podstiče Moskvu da se aktivnije suprotstavlja pritiscima – valjda smatrajući da su proporcije sile i moći tek sada za njih postale adekvatne i podsticajne za buđenje iz „zimskog sna“. Ko ovo ne razume u vezi Rusije, ne razume ništa. A posebno ne razume onaj ko zaboravlja da uvek kontinentalna Evropa bude žrtva antiruskih invazija. To je, većinom, teritorija koju danas obuhvata EU, ili smatra svojom zonom interesa.
POVRATAK „GVOZDENE ZAVESE”? Sada komitet EP zahteva da se spreči „rusko mešanje“ u poslove EU, kroz „podršku prodemokratskom društvu“ u Rusiji i suprotstavljanjem „ruskojezičnoj propagandi“ putem sopstvenog televizijskog kanala sa celodnevnim izveštavanjem. A to, ako je verovati evroparlamentarcima, ne bi bila propaganda, već borba za istinu. Kao što finansijska i druga podrška „demokratskim snagama“ u Rusiji nije mešanje u unutrašnje stvari – već je za dobrobit neprosvećenog ruskog naroda koji nije sposoban sam da izabere rukovodstvo, pa su mu neophodni tutori. Koliko bi tek antiruskih rezolucija bilo izglasano da je, recimo, ruska Duma usvojila dokument kojim poziva „slobodarske snage“ u Evropi da se podignu protiv Brisela, a uz to ih i finansirajući kroz posebne, zakonom utvrđene, programe pomoći. Optužbe da se Moskva „meša“ plasiraju se godinama, ali uvek bez pravih dokaza, a još manje se takav trag može pronaći u ruskim državnim aktima.
Sa druge strane, pozivi na direktno mešanje u ruske izbore odavno su deo zvanične politike SAD i zemalja EU, pa se treba zapitati – da li je tamo ostao iko realan? Da li oni razumeju da tolika količina cinizma u političkim odnosima ne može dovesti ni do čega dobrog? Tu se krije i ključ za razumevanje sudbine bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, koji se nije do kraja uklapao u ove zamisli. Da li su toga svesni „evropski saveznici“ i njihovi građani, na koje pada – i tek će pasti – najveći teret i posledice ovakvog ponašanja? Da li oni misle da se takozvana gvozdena zavesa svojevremeno spustila na Evropu slučajno, ili kao mehanizam za prevenciju novog sukoba širokih razmera?
Jer, čim je ona uklonjena, Rusija i njeni prijatelji našli su se na meti sankcija, revolucija, intervencija, lokalnih i regionalnih sukoba. Da li pojedine članice EU, prihvatajući takvu politiku, zapravo prizivaju da u budućnosti ponovo budu „iza zavese“, umesto da svim silama svoj položaj koriste da bi, u svom najboljem interesu, stvarale mostove prijateljstva između Istoka i Zapada? Da li razumeju da su dijalog i razvoj uvek bolji od sankcija i propadanja, a saradnja od sukoba? Ili su konflikt i urušavanje odnosa sa Rusijom sami sebi cilj? Ali, gde su onda tu demokratija i ljudska prava, na koje se pozivaju autori nacrta izveštaja? Da li će sankcije i sukobi doneti više prava i sloboda stanovnicima kontinenta, ili je bolje insistirati na kompromisima kojima bi se ustanovila dugoročna i svima prihvatljiva pravila u celoj Evroaziji, a posebno u njenom evropskom delu? To, međutim, isključuje pojavu bilo čijeg „ekskluziviteta“ i „izuzetnosti“.
Osim podrške opoziciji i osnivanja „demokratske televizije“, poseban oblik mešanja u unutrašnje stvari Rusije, jeste i predlog komiteta EK – da Brisel ne prizna legitimnost rezultata parlamentarnih izbora koji treba da budu održani na jesen. To je novi vid pritiska koji se sprema Kremlju. „EU treba da bude spremna da ne prizna parlament RF i zatraži uklanjanje Rusije iz međunarodnih organizacija sa parlamentarnim skupštinama, u slučaju da ruski parlamentarni izbori budu ocenjeni kao lažirani“, navodi se u dokumentu u koji je RT imao uvid. Sa druge strane, predlažu da se Rusiji ukaže na „prednosti“ koje može dobiti u slučaju „demokratskih reformi“. Tako, „demokratska Rusija“ može dobiti vizne olakšice EU, investicione programe za slobodnu trgovinu i modernizaciju i strateško partnerstvo. Sve ono što je od Zapada „dobila“ Ukrajina.
A u slučaju da „demokratske reforme“ (pod čime se podrazumeva odlazak sa vlasti Vladimira Putina i njegovog tima) u Rusiji izostanu, EU treba da se objedini sa SAD u „odbrani demokratije u celom svetu“, što uključuje sankcije, podršku aktivistima za ljudska prava, „smanjenje zavisnosti“ od ruskih energenata, kao i izbacivanje Moskve iz (zapadnog) međunarodnog sistema plaćanja SVIFT. Kako je navedeno, prvi na udaru treba da se nađe rusko-nemački gasovod „Severni tok 2“. Time dolazimo do suštine, odnosno još jednog poziva na ukidanje „Severnog toka“, imajući u vidu da država koja drži do sebe ne bi ispunila ni deo tako ultimativno sročenog izveštaja. Posebno gde se kaže da NATO i njegovi partneri treba da izvrše pritisak da Rusija vrati „okupirane teritorije istočnih država – suseda EU“. Time je jasno da prostora za dijalog nema, jer ne postoji pritisak pod kojim bi Moskva „vratila“, recimo, Krim – kao ustavni deo svoje teritorije.
BEZ POZNAVANjA MATERIJE Kako evropske birokrate razmišljaju i glasaju bez poznavanja materije, vidi se i po tome što kao mamac Rusima postavljaju saradnju u programu „Istočno partnerstvo“ EU, koje obuhvata: Ukrajinu (dve obojene revolucije i sedmogodišnji građanski rat), Gruziju (obojena revolucija, građanski rat i rat protiv Rusije), Moldaviju (revolucija i građanski rat), Jermeniju (revolucija i dva rata protiv Azerbejdžana), Belorusiju (27 godina pokušaja revolucije) i Azerbejdžan (pokušaj obojene revolucije i dva rata sa Jermenijom). Sve one, osim Belorusije, prošle su kroz ratove i prevrate, imaju (polu)otcepljene teritorije i probleme sa kršenjem prava manjina. Ali ih ipak EP predstavlja kao svetao primer „demokratije i blagostanja“ koje čeka i Ruse, čim u Kremlju više ne bude Putina i njegove politike. Tada će i njih čekati „lepa“ sudbina evropskih „partnera“ kao što su Moldavci i Ukrajinci, kuda će ih povesti, recimo, bloger Aleksej Navaljni. Nije Rusija idealna, treba da se menja za dobrobit svojih građana, ali čitajući izveštaj poslanika EP, stiče se utisak da je u njihovim redovima neophodno sprovesti i „više od reforme“. Kao da ne shvataju da zamrznuti konflikt sa Rusijom nije dobro rešenje, jer „neko“ sa strane uvek može da ga – odmrzne.
