Zlata Numanagić posle 30 godina skupila snage da govori o pokojnom mužu
Glumica sa blistavom karijerom, koju publika decenijama pamti po upečatljivim ulogama i snažnoj harizmi, retko govori o svom privatnom životu. Upravo zato je ispovest Zlate Numanagić, u kojoj je otvorila dušu i govorila o najvećoj ljubavi svog života i bolu koji ni vreme nije uspelo da izleči, izazvala posebnu pažnju i duboke emocije.
Govoreći o svom pokojnom suprugu Đorđu Tokinu, Zlata je iskreno priznala da ni posle toliko godina ne prestaje da misli na njega, dok uspomene na njihovu ljubav i danas žive jednako snažno kao nekada.
U emisiji „Emotivno sa Drinom“, ispovest Zlate Numanagić donela je priču o ljubavi koja je nadživela vreme, o gubicima koji ostavljaju neizbrisiv trag i o snazi žene koja je, uprkos svemu, uspela da nastavi dalje.
S posebnom emocijom govorila je o svom drugom suprugu Đorđu Tokinu, čoveku koji je, kako sama kaže, bio njena najveća ljubav.
– Razboleo se i nažalost nas napustio. Često sam razmišljala posle njegovog odlaska zašto se tako brzo završilo – započela je Zlata emotivno.
Njihova priča počela je još u mladosti, kada su se upoznali gotovo slučajno, ali ih je život ubrzo razdvojio. Ipak, sudbina je imala drugačije planove.
– Bili smo mladi. Ja sam upisala akademiju, on je bio četvrta godina jer je pre toga studirao arhitekturu u Ženevi, ali je došao i bio tu i bio od Saše Petrovića na klasi. Tada smo bili mnogo mlagi nije moglo to … Ja sam imala 19, on 25.
Đorđe Tokin osamdesetih godina otišao je da živi u Kanadu, ali su, uprkos udaljenosti, ostali povezani preko zajedničkih prijatelja. Kako je glumica priznala, simpatije među njima nikada nisu potpuno nestale.
– Onda smo se rastali, ali viđali smo se jer je on bio u Beogradu, posle je otišao za Kanadu krajem 80. i kad bi dolazio mi bismo se viđali jer imali smo zajedničko društvo, ali to su bili samo izlasci I neke male simpatije koje nikada nisu prestale, nekako šašavo smo se i rastali i samo se razdvojili. Ali on je zaista bio moja vrlo važna veza bez obzira što ni godinu dana nismo sastavili u tom prvom zabavljanju.
Godinama kasnije, dok je snimala seriju „Srećni ljudi“, dogodio se njihov neočekivani susret koji je promenio sve.
– I onda se on pojavio iz Amerike baš kada sam ja snimala „Srećne ljude“ i kaže: “Prva si mi na spisku beogradskih telefona”. Zvao me je da se vidimo, prošlo je otada 7, 8 godina da se uopšte nismo videli. I mi izađemo, on kaže „Jao što lepo izgledaš“ i mic po mic mi krenemo ponovo u vezu.
To je bio njihov novi početak, Zlata je otišla u Ameriku gde je Đorđe radio doktorat, sve je kako kaže, bilo sjajno, a iz Kanade je dolazila i njegova ćerka iz prethodnog braka na školovanje.
Ispovest Zlate Numanagić o gubitku koji nikada nije prebolela
Zlata je pre Đorđa takođe imala jedan brak iz kojeg je dobila sina Fedora, sa kojim se kasnije preselila u Ameriku. Upravo zbog ljubavi prema Đorđu započela je potpuno novi život preko okeana, verujući da je pronašla svoju sreću. Međutim, baš kada su bili najispunjeniji, stigle su teške vesti.
Đorđe se razboleo i samo godinu i po dana nakon što su izgovorili sudbonosno „da“, preminuo je u Americi, ostavljajući za sobom prazninu koju glumica ni danas ne uspeva da popuni.
– Eto tako se to završilo. Ja sam stvarno jako dugo to pokušavala da završim sa sobom. Mi imamo veliku predrasudu prema psihijatrima, ja sam išla i kod psihijatra, namenski. Rekla sam: “Ja sam došla kod vas da mi pomognete da uspostavim odbrambeni mehanizam protiv bola koji ne prolazi”. Praktično sam joj dala dijagnozu svoju, rekla sam da ne želim da pričamo o tome kad sam bila mala i kad sam prvi put osetila jer to nije nešto što me opstruira u životu nego ovaj bol koji me parališe.
– Tako sam sa njom popričala 5, 6 seansi i ta divna doktorka mi je rekla jednu ključnu reč i to je jako važno da kažem, ona mi je dala zrnce koje mi je trebalo. Rekla mi je: „Svi mi imamo neke traume i neke događaje koji nas obeleže i koji nam smetaju da nastavimo život kolko tolko normalno. Mi moramo da se potkrpimo nekako.” Taj izraz potkrpiti, kao da zakrpite nešto, to je činjenica, ja sam zakrpila ustvari svoju dušu.
– Uspela sam snagom volje i time što sam po karakteru optimista i tako uspem svakog dana, radujem se što sam se probudila. Uspela sam uticanjem na sebe da to spakujem, naravno ima hiljadu recidiva kada čujem neku pesmu, kad doživim nešto lepo, volela bih da to podelim sa njim jer je jako voleo život i umeo je da živi – sa setom u glasu ispričala je Zlata.
Da bi o svemu tome mogla ovako otvoreno da govori, bilo je potrebno da prođe čak trideset godina, a ispovest Zlate Numanagić pokazuje da neke ljubavi ne prestaju, čak ni kada osoba koju volimo više nije tu.
– Nema dana, a da ne pomislim na mog pokojnog supruga. Imam razne podsetnike, od fotografija po kući do neke muzike koju čujem na radiju ili u nekom restoranu kada izađem s društvom – kaže Zlata.
Uprkos svim životnim lomovima i velikim gubicima, ispovest Zlate Numanagić govori da ona danas nosi mir žene koja je naučila da živi sa uspomenama, ali i da pronađe radost u svakom novom danu. Emotivna i dostojanstvena, dramska umetnica još jednom je pokazala koliko snage u sebi nosi.
