Zagrljaj vladike Teodosija

Šta smo o budućnosti srpske borbe za naše Kosovo i Metohiju saznali posle razgovora članova Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem

Da je ovo vreme u kome živimo iole normalno, susret dvojice političkih vođa Srba s obe strane Drine, predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika, sa članovima Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve s njenim patrijarhom Irinejom na čelu, jedino bi mogao da bude shvaćen kao demonstrativni iskaz jedinstva političkih i duhovnih predvodnika našeg naroda u zajedničkoj borbi za Kosovo i Metohiju. Ovo na potpuni užas svih koji u našem nejedinstvu vide svoju nadu, nadu da će nam ipak učiniti ono što ne želimo već i zato što od toga ne bismo mogli da se oporavimo.

Ali vreme u kome nam je dato da živimo nije sasvim normalno. Pa zato i mi i oni, posle sastanka u zgradi Patrijaršije u Beogradu, imamo razloga i za nadu i za strepnju, s tim što je naša strepnja pre svega izazvana ulogom koji je u pitanju, on pak ne može da bude veći, a njihova već i činom koji je u Patrijaršiji upriličen ovog ponedeljka, jer bi iz njega moglo da se izrodi ono naše jedinstvo koje nam priželjkuju taman koliko i o(p)stanak Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.
NACIONALNI KONVENTI Samoj činjenici da je organizovan susret državnog i duhovnog vođstva Srba, elem, nema se šta prigovoriti; uostalom, ima li ičega prirodnijeg nego da o ključnom nacionalnom i državnom pitanju sednu i porazgovaraju oni koji su za to i najpozvaniji? Jedni zato što ih je narod za to izabrao, a drugi zato što nam je crkva starija od države i uz to je i proistekla iz naroda kao i sama država.

Pa ni drugosrbijanci, da su principijelni kao što naravno nisu, ne bi ovom susretu smeli ništa da prigovore. Jer Srbija je sekularna država a crkva je, kažu, samo nevladina organizacija, te ako je već tako, a kako i neke druge nevladine organizacije učestvuju u upravljanju državom kroz Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, zašto bi se ovo pravo uskraćivalo crkvi? Tim pre što Srpska pravoslavna crkva u srpskom narodu, ipak, ima nešto dublje utemeljenje nego što ga ima spomenuti Nacionalni konvent o Evropskoj uniji…

SENKA SUMNjE Ali da ne okolišamo jer smo ionako svi sasvim svesni šta je zapravo posredi – nacionalno, političko-duhovno jedinstvo u vezi s jedinim pitanjem oko koga ne smemo da budemo nejedinstveni, i osnove na kojima je to jedinstvo postignuto.

Hajdemo, najpre, o toj osnovi, jer tu, u izjavi koju je posle sastanka medijima dao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ima izvesnih senki koje obespokojavaju sve koji i inače nisu baš spokojni zbog činjenice da nam aktuelna vlast – iz taktičkih razloga ili zato što ima ozbiljnijih razloga da krije – nikada nije jasno saopštila gde su tačno crvene linije priželjkivanog kompromisa s kosmetskim Albancima i njihovim inspiratorima iza kojih ne možemo i nećemo da idemo, sve iako su one, te crvene linije, nedvosmisleno već povučene i u Ustavu Srbije i u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Šta nam je, dakle, poručio Aleksandar Vučić kada je rekao „ali neko mora da donese i ne tako lake ovozemaljske odluke. Jedan od vladika je rekao: ’Šta god da uradiš, Vučiću, bićeš svima kriv’“? I kada je rekao da je „važno da razumemo naše različitosti“? I: „Upozoravao sam i na to da nekada nismo bili u saglasju sa realnošću i da nas je to skupo koštalo.“ I povrh toga: „Nisam od onih koji će da kažu da SPC nema pravo na svoje mišljenje. Ono ne mora da bude uvek isto kao stav države.“

Ova šifrovana poruka Aleksandra Vučića – šifrovana utoliko što on nije objasnio na šta konkretno misli kada kaže da stavovi države i crkve ne moraju da budu isti, a možda i nije mislio ni na šta konkretno – izaziva zabrinutost zato što je, kada je o Kosovu i Metohiji reč, stav naše crkve određen tačno onoliko koliko i ne može da bude nimalo drugačiji.

Izrazio ga je ponovo prošlog meseca, prilikom obilaska naše južne pokrajine, patrijarh Irinej: „Ono što čujemo o nekoj podeli, o nekom kompromisu, to srpski narod nikada neće moći da prihvati, a pogotovu srpski narod na Kosovu i Metohiji. Ono što bi bilo najgore, najpogubnije, da se mi odreknemo Kosova, da ga nekome poklonimo – pametan čovek ne poklanja nikome svoj dom, svoju kuću, a ovo je kuća srpskog naroda.“ Štaviše: „Danas se ovde spominje, polaze od nekih ljudi, kako Kosovo treba ili podeliti, ili nekim kompromisom rešiti, ili, na kraju, ima i takvih, nažalost, koji kažu da Kosovo treba da skinemo kao neki jaram s leđa. To ne govore pametni ljudi, to ne govore Srbi, to govore oni koji samo nose ime srpsko a daleko su od svega onoga što je srpsko… Istina je da ono što se da i pokloni, to je za sva vremena izgubljeno. Okupacija ne traje večno, nađe se drugo rešenje. To je stav crkve naše, ne odstupamo, tu smo sa vama. Na svaki mogući način, dopuštenim sredstvima, borićemo se i ubeđivati one koji tako lako i štedro dele i daruju drugima ono što nije njihovo, da promene mišljenje…“

REAKCIJA SABORA Može li stav države, to jest državnih rukovodilaca koji su svoju zakletvu podneli nad Ustavom Srbije, da bude drugačiji od ovoga što je rekao patrijarh Irinej? Šta je zapravo Aleksandar Vučić hteo da nam kaže onim rečima koje smo citirali? I šta je – a to je zapravo i najbitnije – u pogledu svojih namera na Kosovu i Metohiji iza zatvorenih vrata on otkrio poglavarima Srpske pravoslavne crkve?

Na ova pitanja može se odgovoriti i kontrapitanjem – šta je, uopšte, Vučić želeo da postigne ovim sastankom s arhijerejima srpske crkve? Da ih nagovori da promene stav ili da ga, makar, svojim stavovima ne ometaju? Ili im je, nasuprot tome, svima stav identičan, a sastanak je organizovan baš da bi se to razjasnilo, i da zbog nerazumevanja, ili nedovoljnog razumevanja, ne bi dolazilo do javnog nesaglasja između predstavnika crkve i države?

S tim u vezi, u sećanje prizivamo javni sukob vladike raško-prizrenskog Teodosija i predsednika Vučića iz jula prošle godine, kada je episkop izrazio duboku zabrinutost „zbog sve češćih, politički i moralno neodgovornih izjava političara sa obe strane koji govore o ’konačnom rešenju’ u kontekstu ’teritorijalne podele’ i ’razgraničenja Srba i Albanaca’“, a predsednik mu na to odgovorio „ne razumem tu ’logiku’ da je bolje da nemamo ništa nego da dobijemo nešto“.

Da bi se nakon okončanja ovonedeljnog sastanka, prenele su „Večernje novosti“, „šef države i vladika Teodosije – izgrlili pred svima“.

A simbolički značaj ovog gesta dodatno pojačava ocena patrijarha srpskog Irineja da se „predsednik junački bori i za Srbiju i za Kosovo i za sve što je vezano za srpsko ime. Ne sumnjamo u njegove dobre namere i trud. To nije samo moj lični stav već i stav Sabora naše crkve“.

U ove reči patrijarha srpskog ne smemo da sumnjamo zato što on, svojim izborom životnog poziva, ima još manje prava od ostalih ljudi da izgovori neistinu. Te je ovo, to saznanje da patrijarh i Sabor SPC veruju u predsednikove dobre namere, u ovom trenutku možda najbolja garancija da Kosovo i Metohiju nećemo izgubiti. Jer „ti, Hašime, zavisiš od nas“, poručio je – savršeno tačno, inače – predsednik Vučić svom prištinskom kolegi Tačiju, i time i sam priznao da bez Kosova i Metohije možemo da ostanemo jedino ako ga se sami odreknemo. A takav scenario podrazumeva odsustvo bilo kakvih dobrih namera i junačke borbe.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs