Skoro 40 godina Ken Smit je izbegavao konvencionalni život – živeo je bez struje ili tekuće vode u ručno napravljenoj brvnari na obalama udaljenog jezera u škotskoj visoravni.
“Lep je ovo život”, kaže Ken.
“Svi kažu da bi voleli tako da žive, ali skoro niko to i ne uradi”.
Ne bi se svi saglasili da je Kenov izolovani, povučeni način života, stalno u potrazi za hranom, pecanju, kao i sakupljanje drva za ogrev i pranje odeće u starom kupatilu na otvorenom idealan.
A još manje da neko tako živi u 74. godini.
Njegova brvnara je udaljena dva sata hoda od najbližeg puta na ivici Ranoh Mura, pored jezera Loh Trejg.
“Poznato je kao usamljeno jezero”, kaže on.
“Ovde nema puta, ali bilo je ljudi ovde pre nego što su izgradili branu.
Gledajući dole na jezero sa brda, on kaže: “Ostale su samo ruševine. I još nešto – ja”.
Rediteljka Lizi Mekenzi prvi put je stupila u kontakt sa Kenom pre devet godina, a u poslednje dve godine snimila ga je za dokumentarac BBC-ja Samotnjak iz Trejga.
Ken, koji je poreklom iz Derbišira, priča u programu kako je počeo da radi sa 15 godina, gradeći vatrogasne stanice.
Ali njegov život se promenio kada je imao 26 godina – pretukla ga je grupa nasilnika posle noćnog provoda.
Doživeo je krvarenje u mozgu i bio je bez svesti 23 dana.
“Rekli su da se nikada neću oporaviti. Rekli su da više nikada neću govoriti”, kaže on.
“Rekli su da više nikada neću hodati, ali jesam.
“Tada sam odlučio da nikada neću živeti ni pod čijim uslovima osim po svojim”, kaže on.
Ken je počeo da putuje i zainteresovao se za ideju o divljini.
U Jukonu, kanadskoj teritoriji koja se graniči sa Aljaskom, pitao se šta bi se dogodilo da samo skrene sa autoputa i “ode u… nigde”.
Tako je i uradio, rekavši da je prepešačio više od 35.000 kilometara pre nego što se vratio kući.
Dok je bio odsutan, umrli su mu roditelji, a to je saznao tek kada se vratio kući.
“Trebalo je dosta vremena da me dotakne”, kaže on.
“Nisam osećao ništa”.
Ken je prepešačio Britaniju i bio u Ranohu u škotskoj visoravni kada je iznenada pomislio na roditelje i počeo da plače.
“Plakao sam sve vreme dok sam hodao”, kaže on.
“Pomislio sam gde je najizolovanije mesto u Britaniji?”, govori Ken u dokumentarnom filmu.
“Tumarao sam svuda i gledao svaki zaliv gde nije izgrađena kuća.
“Stotine i stotine kilometara ničega. Pogledao sam preko jezera i video ovu šumu.”
Znao je da je našao mesto gde je želeo da ostane.
Ken kaže da je to bila tačka kada je prestao da plače i prekinuo stalno lutanje.
Počeo je da gradi brvnaru.
Četiri decenije kasnije, u brvnari gori vatra, ali nema struje, gasa ili tekuće vode – i definitivno nema signala za mobilni telefon.
Ogrevno drvo se mora iscepati u šumi i odneti nazad u udaljeno sklonište.
Uzgaja povrće i bobičasto voće, ali njegov glavni izvor hrane dolazi iz jezera.
“Ako želite da naučite kako da živite samostalan život, ono što morate da uradite jeste da naučite da pecate”, kaže on.
Deset dana pošto je rediteljka Lizi napustila brvnaru, u februaru 2019, opasnosti Kenovog izolovanog života su se pokazale u najgorem izdanju kada je doživeo moždani udar.
Koristio je GPS lični lokator koji je dobio nekoliko dana ranije da pokrene SOS, koji je automatski poslat u centar u Hjustonu u Teksasu.
Obaveštena je obalska straža u Velikoj Britaniji i Ken je prebačen u bolnicu u Fort Vilijamu gde se oporavljao sedam nedelja.
Medicinski radnici su učinili sve što su mogli kako bi ga oporavili da se vrati samostalnom životu.
Lekari su pokušali da ga nateraju da se vrati u civilizaciju gde bi imao stan i nekoga da se brine o njemu.
Ali Ken je samo hteo da se vrati u svoju brvnaru.
Međutim, posledice moždanog udara i gubitak pamćenja značili su da je Ken morao da prihvati više pomoći nego što je ranije imao.
Glavni nadzornik područja, koji se brine o šumi u kojoj Ken živi, svakih par nedelja mu donosi hranu koju plaća iz penzije.
“Ljudi su ovih dana bili veoma dobri prema meni”, kaže Ken.
Godinu dana posle njegovog prvog spasavanja, Ken je morao ponovo da bude prevezen avionom pošto je povređen kada se na njega srušila gomila trupaca.
Ali kaže da nije zabrinut za budućnost.
“Nismo ostavljeni na Zemlji da živimo doveka”, kaže Ken.
“Ostaću ovde dok ne dođu moji poslednji dani.”
“Imao sam mnogo incidenata, ali sam ih sve preživeo.
“Sigurno ću jednom ponovo da se razbolim. Desiće mi se nešto što će me jednog dana odvesti kao i sve ostale.
“Ali nadam se da ću dobaciti do 102. godine”.
Izvor: BBC News na srpskom©
