Vuk Kostić: Radost igre i mašta prave dobrog glumca - BIGportal.ba
Ex Yu

Vuk Kostić: Radost igre i mašta prave dobrog glumca

Privatno, prilično vuk samotnjak, zaljubljen u prirodu koliko i u umetnost, uspeo je da ostvari svoje snove. Za naš portal Vuk Kostić iskreno govori o karijeri i svom, kako kaže, „šarenom životu“ koji živi punim plućima

Iako je uspeh serije „Ubice mog oca“ karijeru Vuka Kostića u poslednje vreme dobrim delom usmerio na ulogu inspektora Aleksandra Jakovljevića koja je već postala kultna, opus ovog glumca je i te kako inspirativan i bogat da bi se vezivao samo za jedan projekat. Odrastajući na staroj glumačkoj školi, među velikanima, uz oca umetnika, stasao je u glumca koji se nije plašio uspeha, ali je znao da talenat ne sme da uzima zdravo za gotovo. Zato je, još kao vrlo mlad, prepoznat za uloge koje se pamte. Privatno, prilično vuk samotnjak, zaljubljen u prirodu koliko i u umetnost, uspeo je da ostvari svoje snove. Za naš portal iskreno govori o karijeri i svom, kako kaže, „šarenom životu“ koji živi punim plućima, nedozvoljavajući detetu u njemu da odraste.

* Serija “Ubice mog oca” je najdugotrajniji televizijski projekat u vašoj karijeri. Na koji način ste, iz sezone u sezonu, nadograđivali lik Aleksandra?

– Nataša Drakulić najviše radi na tome da se lik, kao i čovek u životu, neprestano menja i samim tim je i meni, kao glumcu, zanimljivo da budem drugačiji, zato što ponavljanje, statičnost uloge i toka radnje ne bi ni izdržali pune četiri godine. Svojim mišljenjem, koliko mogu, skromno doprinosim pisanju, i uvek se u svemu složimo, zato što navijamo za to da se lik menja, jer je tako i u realnosti. Čovek uči, saznaje, razočara se, padne, ustane, suočava se sa problemima i samim sobom, i mislim da je kroz sve te faze Aleksandar prošao.

Možda ste primetili da u ovoj, četvrtoj sezoni, više nema onog skoro pa antologijskog pitanja: „Koji tačno deo ne razumeš?“, zato što on gubi i strpljenje i živce, jer istraga ne sme da tapka u mestu, i više nema vremena ni za kakva pitanja, već direktno prelazi na stvar.

* Serija se nesmanjenim intezitetom gleda već godinama. Šta je, iz perspektive vodećeg glumca, osnov njene dugotrajnosti, uspeha i visoke lestvice kvaliteta?

– Mislim da su obrti glavni razlog, zato što je sve drugačije od onoga kako gledalac misli ili, možda, očekuje. Pisac i reditelj navode priču tako da ti misliš jedno, a u stvari je drugo.

Ne želim nikoga da uvredim ali kod nas, u većini slučajeva, kako počne film odmah možeš da pretpostaviš kako će da se završi, a ovde je sve samo ne tako. Ništa nije kako izgleda i mi se trudimo da se gledalac stalno iznenađuje, jer to iščekivanje raspleta drži njegovu pažnju.

* Koja sezona vam je bila najizazovnija, a koja najteža?

– Kada sam pročitao scenario prve sezone za mene je to bio šok, ali mi nije bila najteža, već najzanimljivija, jer se već po tekstu videlo da će „Ubice“ biti veliki hit.

* Sa kojim kolegom ste, u inače odličnoj podeli, razmenili ono što svaki glumac priželjkuje – partnerstvo koje vam pomaže da date svoj maksimum?

– Pre svega sa Markom Janketićem i ja to nazivam kosmičkom pravdom zato što su naši očevi bili veliki prijatelji, tako da mi nastavljamo tu tradiciju i drugarstvo.

* O svom ocu uvek govorite sa izrazitim pijetetom. Šta je najdragocenije što vam je pružio i kao glumac i kao roditelj, a odredilo vas je u životu i karijeri?

– Srce! On je bio čovek koji je mislio srcem, sve radio iz srca i mislim da smo brat i ja to povukli na njega. To je iskren životni i profesionalni put, hrišćanski na kraju krajeva. Možda to, u današnjem vremenu, nije preterano poželjno ili lukavo, ali mi i ne želimo da budemo takvi, već iskreni i pošteni ljudi.

* Kad smo kod profesionalnog puta, od detinjstva ste na sceni i pred kamerama i čini se da imate privilegiju da vodite svoju karijeru, a ne ona vas, u smislu mogućnosti izbora. Šta je najviše doprinelo tome?

– Imao sam veliku sreću da igram u filmu Srdana Golubovića „Apsolutnih sto“ koji je postigao ozbiljan internacionalni uspeh. Posle toga je usledila „Mala noćna muzika“, jedina komedija koju sam radio, a već treći ili četvrti film je bio Kusturica. I sve to do moje dvadeset druge godine. Zatim „Velika drama“ Siniše Kovačevića u Narodnom pozorištu, za koju sam dobio Sterijinu nagradu.

Veliki reditelji su me angažovali i nekako sam se već tada, kao veoma mlad, sebi dokazao, pošto verujem da čovek treba pre svega sebi da se dokazuje, da se bori i poredi sam sa sobom, a ne sa drugima. I to mi je postalo normalno. Možda tada nisam ni shvatao težinu tog uspeha, ali mi danas donosi veliko zadovoljstvo.

* Delujete kao čovek koji tu težinu uspeha i sada, u zrelim godinama, nosi bez opterećenja. Šta je uslovilo da ostanete sa obe noge na zemlji?

– Kod Mike Aleksića sam bio od šeste godine i on me je, uslovno rečeno, trenirao i spemao da, kad odrastem, sve prihvatim normalno i stabilno. I moj otac je u tome odigrao veliku ulogu, tako da nisam imao neki šok. To sam priželjkivao, sanjao o tome, i nisam se plašio. Nikada neću zaboraviti kada mi je Mika rekao: „Moraš da gajiš dete u sebi.“ Ta radost igre i mašta su veoma bitne za glumca, jer je čovek koji gaji maštu bolji glumac. S druge strane, s godinama stičeš iskustvo koje se taloži. To je ono što dobijaš, a dete u sebi moraš da braniš.

Ali, i na tom iskustvu mora da se radi, na sakupljanju životnih priča, doživljaja, emocija, na sagledavanju sveta. To glumac nesvesno upija i sve zanimljive likove koje sreće tokom svog šarenog života, nosi u sebi, „krade“ od njih i tako obogaćuje svoje umetničko biće. Što više zanimljivih ljudi privatno zna, veći je dijapazon koji može da odigra.

* Pored „Ubica“ igrali ste i u „Južnom vetru“ koji je postigao ogroman uspeh. Kakva iskustva nosite sa snimanja i kako komentarišete fenomen ove serije?

– Sjajne serije kao što su „Ubice mog oca“, „Južni vetar“, „Senke nad Balkanom“ i mnoge druge su tokom poslednjih godina pokrenule i promenile dosta toga u našoj televizijskoj produkciji i to je za svako poštovanje. Drago mi je što su me zvali da igram u „Južnom vetru“ jer su i serija i film postigli neosporan uspeh.

To je fenomenalna glumačka ekipa mladih ljudi, željnih da se dokažu sami sebi i daju svoj maksimum u projektu koji je, evidentno, sada u trendu. Uz to, i moji dobri prijatelji sa kojima sam uživao radeći, tako da nosim sjajna iskustva sa snimanja.

Prvi put u karijeri mi se desilo da istovremeno radim dva velika projekta, iako mi to nije praksa, jer sam vrlo posvećen čovek i trudim se da se fokusiram na jednu stvar, ali bi mi zaista bilo žao da nisam učestvovao. Sparta nije velika uloga, ali je zanimljiva.

Napravili smo dobar raspored, i na snimanja sam odlazio pevajući. Jednom se čak desilo da noću snimam jednu, sutradan drugu, pa naredne noći opet prvu seriju. Ali, napor nije bio uzaludan jer su obe ostvarile veliki uspeh.

* Osim filmskih i televizijskih, značajne pozorišne uloge imate u svom opusu. Koji komad, za sada, izdvajate kao najznačajniji?

– Sigurno je to „Velika drama“, mada sam voleo i „Jastučka“ u BDP-u. To je jedan potpuno „lud“ komad i uvek sam doživljavao veliko uzbuđenje dok igram. Tu je i „Boing Boing“, u Zvezdari, koji je po žanru vodvilj, a ja obožavam komediju. Ipak, najveći trag u meni lično je ostavila predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Dušana Kovačevića, u režiji sjajnog Mucija Draškića, koju sam 1986. godine igrao sa velikim glumcima kao što su Pera Kralj, Đuza Stojiljković, Gaga Nikolić i mnogi drugi. Obožavam taj komad, tu tematiku i vreme Prvog svetskog rata.

* Kakve uspomene nosite na te bardove našeg glumišta?

– Oni su obeležili moj život. Odrastao sam na njihovom krilu. Dok su oni sedeli u bifeima pozorišta, ja sam se igrao autićima pored njihovih nogu. Bio sam dečkić, klinac koga su iskreno voleli, pazili i čuvali i to je nešto što nikada neću zaboraviti. I privatno, ne samo na sceni.

Provodili smo dosta vremena kod Gage i Milene u Rosama, u Crnoj Gori. On nas je vodio u podvodni ribolov, a bilo je tu još mnogo avantura, divnih priča i iskustava koje ću uvek pamtiti.

* Kažete da ste retko igrali u komedijama. Zbog čega je ta strana vašeg talenta, za sada, u senci?

– Meni je podjednako zanimljivo da radim i jedno i drugo, ali su me reditelji više videli u drami i pružili velike šanse, iako mislim da sam podjednako dobar, ako ne i bolji, u komediji. Sudbina je valjda tako htela, ali radiću na tome i boriću se da se to promeni, da dam sebi priliku da se pokažem i u tom svetlu, zato što generalno volim da se šalim i smejem.

Mislim da je smeh najbolji lek, ali je teško i dramom dotaći čoveka. Komedija, ako nije dobra, to se vidi jer nije smešna, dok drama, ako te ne dotiče, gubi svoju suštinu, težinu i emociju.

* Šta vas može da dotakne emotivno i koliko ste, privatno, otvoren čovek?

– Samo prema odabranim ljudima, kumovima i najbližim prijateljima. Nisam preterano otvoren prema strancima i generalno sam introvertna ličnost. Nikada me nećete čuti da glasno pričam, recimo, u kafani ili da na bilo koji način animiram nepoznate ljude. Možda bi trebalo da budem otvoreniji, ali ne valja ni to, jer si onda ranjiv. Puno mi treba da nekog pustim u moju malu tvrđavu u kojoj su prijatelji koje znam dugo. Nepoverljiv sam prema strancima, ali nemam problem zbog toga jer se tako štitim.

* Čini se da vam je sloboda veoma važna u životu. Izjavili ste da prirodu volite zbog tišine. Da li ste na momente vuk samotnjak i šta to govori o vama?

– Priroda mi pruža spokoj, mir i šansu da se neke stvari same reše. Ne volim galamu. Pridajem mnogo značaja nekim svojim mestima, gde imam vremena da razmišljam o životu, o glumi, o svemu. U stvari, ja imam utisak da ne razmišljam, ali se to krčka u meni, kao i uloge. Ne možeš da kažeš danas popodne ću da sednem i da rešim ovu ulogu. To se samo od sebe rešava, ali nikada pod stresom i u jurnjavi. Moraš da imaš mir da bi mogao da kreiraš, stvaraš i razmišljaš o tome.

Mislim da je dar ono što je od Boga i da ja, recimo, mogu da učim da pevam ceo život, iako znam da nikada neću pevati kao Toše Proeski. Ali, na meni je da se borim i da trudom i radom usavršavam nataloženi materijal u sebi. Priroda mi u tome pomaže.

* Gde su ta „vaša mesta“ o kojima govorite, a koja vas toliko inspirišu?

– Najviše sam vezan za Grbalj u Crnoj Gori, od Mamule do Budve. Tu sam odrastao, kao mali sam tuda trčkarao i tamo moram da idem da bih bio normalan. Ima još mnogo mesta koja volim, u kojima me ljudi poznaju od detinjstva i ne prave nikakvu famu, u smislu da sam ja tu sad neki popularni glumac. S druge strane, ima raznih, čudnih ljudi koji pokušavaju da te zasene time koliko su navodno pametni i zanimljivi, kao i onih koji imaju potpuno suprotne stavove od tvojih i uporno žele da ti ih nametnu.

Takve izbegavam. Na primer, u Bigovu je letos jedan ribar na molu krpio mrežu, a neki Beograđani su se tu nešto kao našli u čudu i pitali ga: „Jao, jel’ ono prošao Vuk Kostić!?“ Rekao im je: „A proći će i sjutra, ako Bog da.“ Ti ljudi su me prihvatili kao svog, jer ja jesam deo njih. I tog mora, i tog mola i tog malog mesta. Tu sam svoj na svome i tu pronalazim unutrašnji mir.

* Da li je svet u ovom trenutku suočen sa velikom opomenom prirode i smatrate li da ćemo nešto naučiti iz svega ovoga što nam se dešava?

– Ovo jeste opomena, ali mene to nije mnogo iznenadilo i nažalost, bez ikakve želje da budem prorok, mislim da će, kad se stvari smire, ljudi opet da zaborave na prirodu i nastave po starom, jer ne mogu da shvate da ne može da se živi kako oni misle, niti da se prema planeti odnose toliko nemarno. Ne može ribar udicom da ošteti riblju populaciju, to može samo industrija. Sveli smo se na daj mnogo, daj sve, daj da se zaradi, i sve to će da nam se obije o glavu. Ne može zauvek tako!

Neki Indijanac je jednom rekao da će ljudi, kad ulove poslednju ribu, shvatiti da ne mogu da jedu novac. Ali, potrebno je da spiritualno budeš povezan sa prirodom da bi to shvatio. Moja veza je upravo takva. To mi je urođeno jer sam imao veliku sreću da su svi, i sa očeve i sa majčine strane, bili prirodnjaci, lovci, ribari koji su voleli i čuvali prirodu.

Balans jednostavno mora da postoji, ali ljudi to ne razumeju jer ni generalno više ništa ne razumeju. Današnji čovek zna nešto malo, a misli da zna puno zato što se oslanja na „Gugl“. To su, što bi rekla Ivana Cici Dimić, manekeni mišljenja. Oni nešto čuju ovde, nešto tamo i onda kao imaju mišljenje, filozofije i teorije, a u stvari ne znaju ništa do kraja. To nas je i dovelo dovde.

novosti.rs

Danas objavljeno

Marinko Rokvić teško bolestan

Vanja A

Nepoznati detalji o Jeleni Rozgi: Ovog je popularnog pjevača ljubila u mladosti, a na jednom nastupu je pala u nesvijest

Vanja A

Nikola Rokvić pokazao čime se bavi i kako izgleda posle NAPORNOG TRENINGA!

Zeljka

Ostavite komentar