Samim tim, on ima potencijal da obezbedi čistu energiju u neograničenim količinama. Već sada se koristi u naftnim rafinerijama, kao i u industrijski veštačkih đubriva. Međutim, uprkos naporima i velikoj pažnji javnosti, nikada nije ušao u kategoriju regularnih goriva. To bi moglo uskoro da se promeni, jer se čovečanstvo nalazi pred ozbiljnim izazovom u vezi sa zaustavljanjem klimatskih promena.
Analitičari se slažu u tome da veći deo globalne ekonomije može biti dekarbonizovan na kratkoročnom planu kroz proces elektrifikacije. U to su uključeni automobili, grejna infrastruktura i korišćenje obnovljivih izvora u svrhu dobijanja električne energije. Međutim, nešto drugo će biti neophodno da se „očiste“ sektori koji intenzivno doprinose emisiji ugljenika, kao što su avio-saobraćaj, brodski saobraćaj, kamionski transport i teška industrija (proizvodnja betona i čelika). Što se vodonika tiče, on ne emituje ugljenik kada sagoreva, tako da ga mnogi smatraju idealnom zamenom za fosilna goriva u navedenim problematičnim sektorima.
Uprkos tome što vodonika ima u izobilju, njegovi atomi ne egzistiraju samostalno. Neophodno je razdvojiti ih od ostalih elemenata s kojima kreiraju jedinjenja, da bi ovaj gas mogao da se koristi za isporuku energije. Ovo može biti odrađeno na različite načine, koji se jednostavno označavaju različitim koloritom, u odnosu na ekološku podobnost.
Na „prljavijoj“ strani skale je smeđi vodonik, koji se dobija iz uglja. Sivi se izdvaja iz prirodnog gasa, i to kroz proces koji i dalje ima mnogo ugljeničnog „otpada“. Čistija plava varijanta se takođe dobija iz prirodnog gasa, ali uz korišćenje tehnologije izolacije i skladištenja ugljenika (CO2).
Zeleni vodonik je naravno ekološki najpodobniji. Proizvodi se uz pomoć elektrolize vode, uz korišćenje obnovljive energije. Električna struja dobijena iz solarnih farmi i vetroparkova razdvaja molekule u vodonik i kiseonik. Zeleni vodonik sve više privlači pažnju investitora i političkih struktura, kako svet sve više teži da redukuje emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Međutim, tu postoji jedan „problem“.
Troškovi proizvodnje zelenog vodonika su još uvek visoki, i iznose oko pet dolara po kilogramu. Da bi vodonik bio konkurentan fosilnim gorivima, ta brojka treba da padne ispod jednog dolara. Analitičari kažu da bi to moglo da se desi u narednih par decenija, a vrlo verovatno i ranije, jer iza istraživanja i razvoja stoje moćne institucije, kao što je Američki departman za energiju.
Ukoliko sve bude teklo kako treba, procenjuje se da bi ekonomija bazirana na vodoniku mogla 2050. da bude vredna 2,5 biliona dolara.
Izvor: Decarbonization Center
Pavle Barta
