Sasvim logično, jedna od glavnih stavki na tom planu je veštačka inteligencija.
Prisetimo se sedamdesetih godina kada su neki od nas bili deca (a mnogi se još nisu ni rodili), veštačka inteligencija je bila rezervisana za domen naučne fantastike. Prosto smo obožavali R2D2-a i C3PO-a iz “Ratova zvezda”, Datu iz “Zvezdanih staza”, kao i neke druge „droide“. Ako premotamo dešavanja tridesetak godina unapred, videćemo da je veštačka inteligencija počela da poprima formu, s tim što je uspeh naučnika bio daleko od impresivnog.
Sredinom sada već pretprošle decenije, došlo je do značajnih proboja u ovoj oblasti, što je koncept „dubokog učenja“ učinilo ostvarivim, a on je svojevrstan „veliki prasak“ kada je o veštačkoj inteligenciji reč. Danas imamo brojne neuronske mreže, koje nam pomažu da procesuiramo digitalne informacije, poput pretraživanja, prevođenja tekstova, pa čak i fotografija koje pravimo uz pomoć smartfona.
Postoji jedna oblast u kojoj veštačka inteligencija obećava otvaranje novih mogućnosti. Naravno, reč je o automobilskoj industriji. Na koji način napredna tehnologija može da promeni budućnost automobila?
Prvi primer koji se nameće je autonomna vožnja, jer prosto, najveći broj informacija u medijima se odnosi upravo na nju, tako da se stvorio ambijent kao da je to jedino što nas zanima, a istina je daleko od toga. Dok se automobili koji pokušavaju da ponude privilegije tog tipa aktivno razvijaju u proteklih deset godina, i to uz značajan napredak, krajnji rezultat je ruku na srce, daleko od savršenog. To i nije tako loše za nas koji volimo automobile, koji prosto uživamo u činjenici da u narednih pet do deset godina (i tu govorimo o najrazvijenijim zemljama) veštačka inteligencija neće biti kadra da nas zameni za volanom, ili pak bude validna alternativa iskusnom vozaču u nekoj nešto daljoj budućnosti.
Ipak, vlada popularno verovanje da je pokušaj da se veštačka inteligencija stavi u ravan s ljudskom uzaludan i da neće uroditi plodom, te da bi bilo korisnije razvijati druge aplikacije i tehnologije umesto pokušavanja da se stvori „unapređena“ veštačka kopija ljudske inteligencije. S ovim se u načelu slažemo.
Da citiramo Pitera Norviga, autora „Veštačka inteligencija: Moderan Pristup“ – „Mi znamo kako da kreiramo istinsku inteligenciju, moja supruga i ja smo to uradili dvaput. Mi ne treba da dupliramo ljude. To je razlog zašto sam fokusiran na alate koji mogu da nam pomognu a ne na repliciranje onoga što već znamo da uradimo. Mi želimo partnerski odnos između ljudi i mašina, da radimo nešto što one ne mogu da rade samostalno.“
Ovaj proces bi kreirao novu vrstu, hajde da je nazovemo „veštački vozač“, gde bi veštačka inteligencija u automobilu ne samo konstatovala da vozite prebrzo, parkirala automobil ili zaustavila vozilo na raskrsnici, već bi bila sposobna da reši etička pitanja brže od nas samih.
Dobar primer, doduše pomalo morbidan, je slučaj kada je incident neizbežan, a veštačka inteligencija treba da se odluči između dve loše opcije.
Čisto demonstracije radi, zamislite da vozite automobil i odjednom, kočnice otkazuju. Ispred vas su dve osobe koje prelaze ulicu. Možete da promenite smer, ali i tamo vam se na putu nalazi jedna osoba. To je situacija u kojoj biste mogli nenamerno da pregazite dve osobe, odnosno da jednu pregazite namerno. Zvuči bizarno, naravno.
Ova moralna dilema je poznata kao Trolley Problem, a u navedenom scenariju je samo teorijski predstavljeno kako bi AI mogla da napravi izbor u situaciji u kojoj bi čovek bio „paralizovan“ ili u teškoj panici. Nema definitivnih odgovora na ovakva pitanja, a verovatno ćemo morati da pričekamo na neki napredniji sistem koji bi mogao da ih pruži.
Ipak, MIT je preuzeo inicijativu i kreirao internet stranicu koja svakome nudi mogućnost da reši takve moralne dileme u cilju dobrobiti razvoja veštačke inteligencije u automobilskom sektoru. Krajnji rezultat bi došao u formi prikupljenih podataka od velikog broja ljudi, što bi programerima pomoglo da „nauče“ veštačku inteligenciju da donosi etičke odluke, naravno vođene ljudskim smernicama, ali uz mnogo veću brzinu reagovanja.
Ukoliko u obzir uzmemo postojeće tehnologije veštačke inteligencije, možemo uvideti da su one blisko povezane s idejom reprodukovanja ljudske svesti u digitalnoj formi. Neuronske mreže se imenuju i razvijaju na osnovu strukture ljudskog mozga, a mašinsko učenje je bazirano na iskustvu i ponavljanju, u velikoj meri kao što je slučaj i s ljudima.
Da bismo pružili uvid u širu sliku, spomenućemo nemačkog naučnika koji je izumeo elektroencefalogram (EEG), i koji je zapravo želeo da razvije telepatsku mašinu. Umesto toga, dobili smo najvažniji alat za proučavanje ljudskog mozga.
S tim u vezi, automobilska veštačka inteligencija ne treba da bude fokusirana isključivo na autonomnu vožnju, a ukoliko to bude slučaj, moguće je da ćemo završiti sa svojevrsnim mostom za kreiranje sinergije između čoveka i mašine, koji će bolje rešavati složene situacije koje se mogu javiti u saobraćaju.
Pavle Barta
Vrelegume.
