Vjerovali ili ne, upornost se ne isplati, sreća je u odustajanju - BIGportal.ba
Magazin Zanimljivo

Vjerovali ili ne, upornost se ne isplati, sreća je u odustajanju

Sklonost ka veličanju istrajnosti karakteristična je u kulturama širom planete. Ipak, naučnici tvrde da to nije vrlina već manjkavost mozga koja pojedince neretko dovodi na ivicu ponora. Trik je u tome da znamo kada treba da odustanemo od cilja, ma kako sjajan bio.

Šivon O’Kif jedna od desetina hiljada učesnika Londonskog maratona 2019. godine, primetila je da je skočni zglob počeo da je boli nakon pređenih 6,5 kilometara. Kako su preneli mediji u to vreme, takmičarka je nastavila da trči uprkos sve većem bolu. Nakon još šest kilometara, njena fibula, kost potkolenice, je pukla.


Šivon O’Kif jedna od desetina hiljada učesnika Londonskog maratona 2019. godine, primetila je da je skočni zglob počeo da je boli nakon pređenih 6,5 kilometara. Kako su preneli mediji u to vreme, takmičarka je nastavila da trči uprkos sve većem bolu. Nakon još šest kilometara, njena fibula, kost potkolenice, je pukla

Lekari su joj previli nogu i savetovali da ne nastavlja trku, ali je O’Kifova to odbila. Na kraju je istrčala maraton trpeći skoro nepodnošljiv bol i rizikujući trajne povrede tokom preostalih 30 kilometara.

Da neko trči sa slomljenom nogom i to 30 kilometara, zvuči nestvarno. To je primetio čak i njen ortopedski hirurg. Ipak, ono što je još neverovatnije je da ova priča nije tako neuobičajena. Istog dana, nakon pređene iste deonice, drugi trkač, Stiven Kvejl slomio je stopalo. I on je nastavio da trči i to uz toliko jake bolove da je tokom poslednjih 15 kilometara morao nekoliko puta da se zaustavlja radi medicinske pomoći. Ali kao i O’Kifova, završio je trku.

U profesionalnom pokeru znati kada treba odustati je veština preživljavanja koja odvaja elitne igrače od ostatka „čopora“.

U većini oblasti života ljudska bića imaju tendenciju da veličaju istrajnost, toliko da brza pretraga na „Guglu“ otkriva mnoge druge priče o trkačima širom sveta koji ne odustaju iako trpe užasne povrede zadobijene usred trke.

Gledajući ove vrste priča mnogi pomisle da bi voleli da imaju takvu istrajnost. Ali da li je takozvani grit, to jest upornost na svoju štetu, vrlina kada ostanemo predugo u lošim vezama, na lošim poslovima i u lošim karijerama?

Zašto podržavamo uporne iako možda greše? 

Reklo bi se da je veliki broj komentara o trendu otkaza nezadovoljnih zaposlenih (Great Resignation) u drugoj pandemijskoj godini, bio negativan i da su kritikovani ljudi koji su masovno napuštali svoje firme.

Kao da je vladalo mišljenje da su milioni ljudi gubitnici jer su, tokom globalne zdravstvene krize, otišli ​​sa poslova koje nisu želeli da rade.

U međuvremenu, zaposleni koji „tiho daju otkaz“, to jest, ostaju na poslu koji im se više ne sviđa ali uz minimalan trud, čisto da bi zadržali poziciju, dobijaju podršku i saosećanje sa svih strana.

Ni čelnici NBA timova nisu imuni na kognitivne pristrasnosti

Oni koji donose odluke u profesionalnom sportu stalno dobijaju mnogo brzih i jasnih povratnih informacija o produktivnosti igrača. Postoje objektivne mere uspešnosti igrača, a podaci se stalno ažuriraju. Trener i menadžment tima su veoma motivisani, kako finansijskom nagradom tako i sopstvenom takmičarskom željom, da angažuju najbolje igrače kako bi pobedili. Ipak, čak i vlasnici i treneri NBA lige drže se svojih loših odluka.

Socijalni psiholozi Bari M. Stou i Ha Hoang, 1995. godine, analizirali su rezultate NBA draftova u periodu između 1980. i 1986. godine. Postavili su jednostavno pitanje: Da li redosled košarkaša pri odabiru, nezavisno od njihovog kasnijeg učinka na terenu, utiče na vreme koje su proveli na terenu, na verovatnoću da će biti zamenjeni i na dužinu karijere?

Stou i Hoang su zaključili da su „timovi davali više vremena za igru svojim igračima koji su bili najbolji na draftu i zadržavali ih duže, čak i nakon što se isključi učinak igrača na terenu, povrede, status razmene i pozicija na kojoj igra“.

Kao strategija, ovo nema nikakvog smisla. Igrač koji je tokom drafta odabran rano a ne igra ništa bolje od nekoga koga je klub kupio pri sredini prelaznog perioda, ne zaslužuje više vremena na terenu.

Ovde se može jasno videti efekat kognitivnih grešaka poput zablude o napravljenom trošku. Ako odaberete odmah igrača, ulažete u vredan, ograničen resurs. Držanje takvog igrača na klupi, njegova zamena ili raskidanje ugovora sa njim, uprkos tome što podaci o učinku to opravdavaju, čini se kao trošenje tog resursa, tako da ti igrači dobijaju mnogo više šansi od igrača koji su kasnije odabrani, a igraju isto tako dobro ili čak bolje.

Želja da se istraje, čak i kada je ona u najboljem slučaju polovična, nije ograničena na pojedince. Preduzeća drže zaposlene sa dobrom biografijom koji ne rade dovoljno ili nastavljaju da nude proizvode koji očigledno nisu uspešni. Nacije provode godine, ponekad i decenije, bacajući novac i ljudske živote na ratove u kojima ne mogu da pobede.

Ovo je loša strana upornosti. Iako vas ona može navesti da se držite stvari koje su bitne, preterana istrajnost vas takođe može navesti da ne odustajete od stvari koje nisu vredne truda, kao što je završavanje maratona nakon što vam fibula pukne na desetom, jedanaestom kilometru.

Koautor bestselera Freakonomics, ekonomista Stiven Levit, 2013. godine je postavio veb-lokaciju za bacanje virtuelnog novčića. Reklo bi se da nema previše onih koji bi koristili takav alat da bi doneli bilo kakvu odluku, ali kako je vreme odmicalo, ispostavilo se da je više od 20.000 ljudi to uradilo, uključujući oko 6.000 onih koji su se dvoumili oko ozbiljne odluke, kao što je napuštanje posla, penzionisanje ili raskidanje emotivne veze.

Levit je zaključio da, ako su to zaista bile takve odluke da se oslanjanje na bacanje novčića činilo kao dobra opcija, ljudi koji bi se odlučili da zadrže stanje kakvo jeste, trebalo bi da su srećni isto onoliko koliko i oni koji su napustili posao ili svog partnera.

Ali kada je dva i šest meseci kasnije kontaktirao one koji su bacali novčić, otkrio je da su oni koji su odustali u proseku srećniji od onih koji su istrajali. Iako su odluke možda delovale kao da je podjednako razloga za i protiv, one zapravo uopšte nisu bile takve.

Sudeći po sreći učesnika, odustajanje je bilo očigledno bolji izbor. To je značilo da su do odluke došli prekasno, mnogo posle momenta kada su opcije imale skoro istu vrednost.

Zabluda o napravljenom trošku 

Tokom skoro pola veka naučnog istraživanja, identifikovano je mnoštvo kognitivnih sila koje nas teraju da odložimo odustajanje od nečega. Najpoznatija je zabluda o napravljenom trošku, koju je prvi put identifikovao kao opšti fenomen ekonomista Ričard Taler 1980. godine.

U pitanju je kognitivna greška u kojoj ljudi uzimaju u obzir novac, vreme, trud ili bilo koje druge resurse koje su prethodno uložili u poduhvat, prilikom donošenja odluke o tome da li da se nastavi sa trošenjem.

Strah od toga da ćemo se odreći, to jest izgubiti ono što smo već uložili, dovodi do toga da i dalje ulažemo u cilj koji više nije vredan truda. Taler je kasnije dobio Nobelovu nagradu za svoja istraživanja na polju bihevioralne ekonomije.

Otpor ka promenama 

Još jedna opšte poznata greška koja sprečava ljude da odustanu je otpor ka promenama (pristrasnost status kvo, to jest tendencija da ne menjamo stvari na koje smo navikli), koju su 1988. uveli ekonomisti Ričard Zekhauzer i Vilijam Samjuelson. Kada se uporede dve opcije, i pojedinci i kompanije se u velikoj meri drže one koja predstavlja status kvo, čak i kada je očigledno inferiorna u odnosu na opciju koja predstavlja promenu.

Veća je verovatnoća da će poslodavac zadržati zaposlenog osrednjih sposobnosti nego rizikovati da angažuje lošiju zamenu. Isto tako, zaposleni će ostati na bednom poslu jer je to status kvo, umesto da dâ otkaz i pronađe bolje zaposlenje. Ukratko – više volimo đavola kojeg poznajemo.Koliko god se izbor činio ujednačenim, on to nije, a odustajanje je možda bolja opcija

Ako čak i profesionalni sportski timovi, sa svojim armijama analitičara i stalnim pritiskom da pobede, ponavljaju sopstvene pogrešne procene, šta se dešava u našim svakodnevnim životima? U kojim vezama ostajemo predugo? Zašto trkači završavaju trku sa slomljenom nogom? Zašto zaposleni „tiho daju otkaz“ umesto da jednostavno daju otkaz?

Bojimo se da kada odustanemo priznajemo neuspeh, priznajemo da smo potrošili energiju. Ali moramo početi da razmišljamo o gubitku kao o problemu koji gleda u budućnost, a ne onom koji gleda unazad.

To znači da treba da shvatimo da je trošenje još jednog minuta ili još jednog evra na nešto što više ne vredi, daleko veći gubitak od onoga što smo već uložili.

Nasuprot uvreženom mišljenju, pobednici mnogo odustaju. U stvari, tako pobeđuju.

Danas objavljeno

Džim Morison: Poročni pjesnik, genije među rokerima, zaljubljen u šamane i smrt

Vanja A

Rasprodata oba novogodišnja koncerta Beogradske filharmonije

Vanja A

Pretvara se u živu statuu

Vanja A

Ostavite komentar