“Deluje kao prava kao večnost, od kako nas svakodnevno putem sredstava javnog informisanja informišu o novostima u vezi sa korona pandemijom. Dobijamo informacije o broju novozaraženih kovidom 19, kao i o broju umrlih od posledica korone” – ovako počinje svoj tekst Kristina Rejman za Dojče Vele.
Pročitajte i nastavak.
Čitamo o rizičnim područjima, upozorenjima o putovanjima, lokdaunu, delimičnom lokdaunu, aerosolima, brojkama incidencije, sve manjem broju kreveta na odeljenjima za intenzivnu negu, dugotrajnim posledicama korone, mogućim vakcinama, protivnicima vakcina i nošenju maski.
Prilično je mnogo stvari koje nas već mesecima zasipaju, ponekad uznemiruju, a ponekad ostavljaju bez reči. Ponekad mi je svega toga previše. Tada su mi potrebne pauze od vesti i odlazak u drugi svet. Obrazovan građanin govori o eskapizmu. Ja jednostavno kažem: odoh na igranje.
Ne moram da idem u šumu kao mnogi drugi u vreme lokdauna, zbog čega su šume i zaštićena područja prirode na mnogim mestima trenutno prilično pretrpani ljudima iz grada u obući i odeći za planinarenje i pešačenje.
Dovedem peruansku džunglu kući, kao Lara Kroft istražujem napuštene pećine i ne moram da brinem zbog zaraze. Na svom konju “Horsi” sam bila i na Divljem zapadu, spuštala se niz piramide u drevnom Egiptu ili vozila snoubord niz Monblan. Njujork sam oslobodila od korumpiranih zlikovaca.
Sve je to moguće uraditi kao gejmer. Možete da vidite nešto od sveta bez napuštanja dnevnog boravka i ugrožavanja sebe ili drugih. Maska takođe može da ostane u džepu. Ne znam za ležerniju zabavu u vreme korone – osim literature, filmova ili serija.
Ali, to mogu da iskusim samo ako sam sama. Čitanje i slušanje istovremeno je nemoguće. Gledanje filma dok mi neko čavrlja sa strane je dosadno.
Igrati igru i čavrljati sa nekim – nema problema! Svako ko žudi za socijalnim kontaktom može da se sastane sa prijateljima na mreži i da zajedno lovi bandite, igra fudbal ili ih poseti na njihovom ostrvu.
Ustani, namesti krunu i nastavi
I još nešto mogu video-igre – pomažu nam da ne poludimo, posebno u kriznim vremenima: One podstiču toleranciju na frustraciju. Jer i najbolji igrači gube. Uvek iznova.
Neverovatno je frustrirajuće ne rešiti zagonetku dok igrate dečiju igru, ne popeti se na platformu tokom igre u kojoj skačete ili ako vas nadvlada horda protivnika. Digitalne igre prisiljavaju igrače da nakon pada ponovo ustanu, kroz njih učimo nove tehnike i isprobavamo nove puteve.
Veoma je motivišuće kada savladate odrešene prepreke, pobedite šefa, rešite zagonetku, pronađete vredan artefakt. Zadovoljavajuća nagrada za sav trud i efikasan trening za jačanje tolerancije na frustraciju.
Dakle, prihvatite se konzole. Svaki početak je težak, ali isplati se. Što više ljudi igra, to brže nestaje jadni igrački kliše navodno “smrdljivih štrebera”. A onaj ko može bolje da kontroliše bes, u stvarnom životu može opušteno da stoji u redu ispred supermarketa i na hladnoći čeka da uđe i kupi brašno ili toalet papir.
