NEUSPEH IMPIČMENTA
Gornji dom predstavničkog tela američke demokratije – Senat – u postupku impičmenta odlučio je da Donald Tramp nije kriv ni po jednoj tački optužbe, te da budući da predlog opoziva nije imao potrebnu dvotrećinsku većinu glasova, predsednik Donald Tramp može nastaviti s obavljanjem svoje dužnosti
Iako politički događaj prvorazredne kategorije, ne treba izgubiti iz vida da impičment pre svega ima prirodu i elemente pravne materije. Reč je o svojevrsnom suđenju koje sprovodi zakonodavni i predstavnički organ, u okviru svoje kontrolne funkcije, i koje za posledicu ima samo jednu vrstu sankcije – prestanak mandata lica o čijem postupku je impičment sprovođen. Donald Tramp je tako u proteklim mesecima bio optužen po dva osnova – za zloupotrebu vlasti i opstrukciju rada Kongresa. Sve je počelo kada je u javnost isplivao telefonski razgovor Donalda Trampa i predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog. Po optužbi, Tramp je u telefonskom razgovoru, čiji je način objavljivanja izazvao velike kontroverze, zapretio Zelenskom da će obustaviti već odobreni program vojne pomoći Ukrajini u iznosu od skoro 400.000.000 dolara ukoliko Zelenski ne izvrši pritisak na pravosudne organe Ukrajine da otvore istragu protiv Trampovog najozbiljnijeg političkog protivnika i najverovatnije rivala na predstojećim izborima Džozefa Bajdena i njegovog sina Hantera, u cilju razotkrivanja teze da su ukrajinski hakeri, a ne ruski, pod patronatom porodice Bajden bili umešani u predizbornu kampanju i izbore 2016. godine, kao i istraživanja poslovnih aranžmana Hantera Bajdena. Bela kuća je negirala da je na bilo koji način povezivala pomoć i tu istragu.
Drugi član optužbe kao osnove za opoziv proistekao je direktno iz postupka istrage koju je Kongres započeo. S obzirom na to da je Kongres u nekoliko navrata zahtevao od zvaničnika Bele kuće i najbližih Trampovih savetnika da dostave relevantnu dokumentaciju u vezi s operacijom vođenja negativne kampanje protiv Bajdena, što su oni odbijali, ali i zbog odbijanja da svedoče pred nadležnim komitetima Kongresa, čime su onemogućavali adekvatnu istragu.
PRAVNO-POLITIČKI SPEKTAKL Iako je proces opoziva zaista bio izrazito politički obojen, pa je tako advokatski tim demokrata u svojim analizama tvrdio da „predsednik mora biti osuđen i uklonjen s funkcije kako bi se izbegle ozbiljne i dugoročne štete po američke demokratske vrednosti i nacionalnu bezbednost“, sam postupak ponovo je aktivirao diskusije američkih uglednih pravnika. Tako se mesecima diskutovalo o tome da li su najviši zvaničnici američke republike dužni da svedoče i da pružaju procesnu pomoć „istrazi“ koju sprovodi Kongres, posebno imajući u vidu političku prirodu postupka opoziva. Na takvom talasu, Trampovi pravni zastupnici su, takođe, ponovo otvorili pitanje legaliteta postupka opoziva i otpočetka ga okarakterisali kao politički proces, koji je ništa drugo do pokušaj obračuna demokratske „duboke države“ s predsednikom i njegovim ljudima, navodeći da je u pitanju „opasan napad na demokratiju“. U pogledu shvatanja i karakterizacije postupka „opoziva“ svojstven je i pravno-politički pristup dve suprotstavljene strane. Pa tako dok je „optužba“ bila sastavljena na sto strana i potkrepljena detaljnim ukazivanjem na činjenice i dokaze, ustavnu praksu američke republike itd., odgovor predsednika Trampa i njegovog tima stao je na svega sedam strana, računajući i naslovnicu.
Suočen s jednom, bezmalo doktorskom disertacijom kada je reč o optužbi (samo fusnote imaju više od 300 navoda), Tramp je u svoju odbranu ponudio politički pamflet, optužujući inicijatore postupka opoziva za „ozbiljan napad na pravo američkog naroda da slobodno bira predsednika“ i optužujući demokratski deo političkog spektra za revanšizam zbog izgubljenih izbora 2016. i pokušaj da se pre početka izborne kampanje utiče na izbore koji se održavaju ove godine. Kao zaključak, predsednikov pravni tim naveo je da je postupak opoziva protivustavan, te da na flagrantan način onemogućavaju predsednika Trampa da obavlja svoje predsedničke dužnosti, pozivajući se na član 2 američkog ustava koji definiše ovlašćenja predsednika da vodi spoljnu politiku i koji je u američkoj javnosti već prozvan „Trampov član“.
Institucija opoziva je u prošlosti izazivala podeljena mišljenja u okviru pravne nauke i onoga što se naziva common law sistem, u pogledu pravne valjanosti opoziva i uopšte razloga, odnosno osnova koji mogu izazvati pokretanje mehanizma impičmenta. Džerald Ford je s pozicije kongresmena svojevremeno tvrdio da je zakonski osnov za opoziv upravo ono što utvrdi prosta većina predstavnika Donjeg doma. S druge strane takozvana „republikanska pravno-teorijska škola“ zastupala je stav da osnov za opoziv mora ležati u činjenju nekog dela koje ima elemente krivičnog, što je u prošlosti bio presudan stav u prilog obustavljanja, odnosno neotpočinjanja procesa opoziva protiv Ričarda Niksona. U svakom slučaju, Trampov opoziv ponovo je na svetlost pravnog foruma iz arhiva sudskih biblioteka izneo pregršt pozivanja na precedentne slučajeve kao moguće pravce razmišljanja i smernica za odlučivanje u Trampovom slučaju.
Dok je celokupna saga u vezi s Trampovim opozivom trajala mesecima, samo suđenje odigralo se veoma brzo i tako je još jednom demonstrirana efikasnost američkog pravosuđa, makar ono bilo ogrnuto političkim plaštom. Prvo je u decembru Donji dom predstavničke demokratije izglasao da je Tramp kriv po obe tačke optužnice, tako što ga je po optužbi za zloupotrebu položaja krivim oglasilo 230 kongresmena, a po optužbi za opstrukciju Kongresa krivim oglasilo njih 229, što je bilo dovoljno da se postupak uputi dalje na glasanje u Gornji dom – Senat. Pripremajući postupak u Senatu, postajalo je jasno da su vrlo male šanse da Tramp definitivno bude opozvan s mesta predsednika, s obzirom na republikansku većinu u tom telu, što se na kraju i pokazalo tačnim. Na još jednom istorijskom zasedanju Senata, 52 od 100 senatora glasalo je da Tramp nije kriv po prvoj tački optužnice, dok je njih 53 smatralo da nije bilo opstrukcije rada Kongresa, što je značilo oslobađajuću presudu i završetak pravno-političkog spektakla koji je mesecima okupirao vodeća medijska glasila širom sveta.
NAJNEVAŽNIJA SPOREDNA STVAR Koliko je i da li je postupak opoziva bio sporedna stvar na agendi političkog života Donalda Trampa, možda najbolje govori činjenica da se Tramp u svom redovnom godišnjem govoru naciji (State of Union speech) nijednom rečju nije osvrnuo na postupak koji je trebalo da ima kulminaciju u Senatu nekoliko sati nakon predsednikovog izlaganja. Kao odraz političke nadmoći i apsolutne uverenosti u dominaciju svojih republikanskih senatora, izabrao je apsolutno ignorisanje predstojećeg glasanja u Senatu, a koje je moglo da na neslavan, ali i istorijski, način okonča njegov prvi mandat predsednika SAD. Ovakav njegov postupak toliko je isprovocirao Nensi Pelosi, demokratskog predstavnika među kongresmenima i „zastupnika optužbe“ u procesu opoziva pred Gornjim domom, da je prilikom slavodobitnog završetka Trampovog izlaganja i apsolutno neočekivanog ignorisanja pitanja o kojem je mesecima brujala politička čaršija, u naletu onoga što psiholozi nazivaju „pasivnom agresijom“, pocepala njegov govor i tako na nekoliko sati zasenila glavnu zvezdu tog dana – Donalda Trampa.
Iščekujući „presudu“ senatora, Tramp je u govoru pažnju usmerio na rezultate ostvarene za vreme njegovog dosadašnjeg mandata. Govor je obilovao tvrdnjama da je američka ekonomija u nikad boljem stanju, da je američka vojska povratila svoj uticaj širom žarišnih regiona sveta i neizostavnim pozivanjem na američku izuzetnost. Ipak, okosnica izlaganja bila je sentenca o „velikom američkom povratku“, koja je trebalo da objasni američkoj populaciji, ali i da upozori američke takmace na globalnom planu – da se Amerika vratila i da se vraća na svetsku pozornicu. „Pre tri godine mi smo pokrenuli veliki američki povratak. Američki neprijatelji su sada u bekstvu, američka bogatstva rastu i američka budućnost sija sjajnom svetlošću“, izjavio je Tramp, ni najmanje se ne osvrćući na procesni Damoklov mač koji je visio u tom trenutku nad njegovom karijerom.
RAT ZA BELU KUĆU Američka javnost polako stavlja ad akta priču o opozivu i polako se priprema za nov pokušaj bočnog udara na predsednika. Pažnja američkih korporativnih medija se trenutkom izglasavanja odbijanja opoziva već okrenula istrazi koja se sprovodi u vezi s finansijskim poslovanjem Trampove kompanije „Trampova organizacija“. Kako navode američka glasila, ova istraga koju sprovodi javni pravobranilac Menhetna „predstavlja najveću pravnu pretnju za Trampovu kompaniju“. Istraga se sprovodi zbog sumnje da je Tramp kao prvi čovek SAD ili „Trampova organizacija“ prekršio/prekršila zakone tako što je plaćala novčane kompenzacije ženama koje su imale navodne afere s predsednikom, u zamenu za njihovo ćutanje. Ročišta u ovom slučaju su već zakazana za mart, a konačna odluka se očekuje u junu, igrom slučaja tempirana da zauzmu fokus birača u jeku kampanje.
U svakom slučaju, Trampov pokušaj da, zajedno sa svojom administracijom, održi SAD na mestu najmoćnije sile sveta jeste zasigurno mnogo značajniji od pokušaja njegovog opoziva i rata koji se vodi za Belu kuću. S tim u vezi treba imati u vidu da američka spoljna politika ima zacrtan vektor koji nije podložan promenama u zavisnosti da li u Kongresu ili Senatu ili iz Bele kuće duvaju republikanski ili demokratski vetrovi. Način projektovanja spoljnopolitičke moći definiše se u institucijama popularnog naziva think tank, odnosno u okviru „trustova mozgova“ i to od pojedinaca koji pre svega pripadaju elitnim krugovima američkog društva, pa tek onda demokratskoj ili republikanskoj strani iste medalje.
Tako treba posmatrati i impičment, kao prolaznu sekvencu s elementima drame i trilera, u duhu najvećih kinematografskih blokbastera. Sukob u krugu šire familije između republikanskih i demokratskih srodnika jeste samo borba za prevlast u okviru Bele kuće i ima za cilj da popuni stupce dnevne analitičke štampe, dok se iza kulisa nesmanjenom žestinom nastavlja s ispunjavanjem već determinisanih pravaca američkog orijentisanja u 21. veku. U ovoj rundi kao pobednik je izašao Donald Tramp, televizijski magnat, rijaliti zvezda i milijarder, koji je u svom govoru naciji i tezom o „velikom američkom povratku“ ujedno poslao i sopstvenu poruku – da se vratio i da će po svaku cenu pokušati da upravlja najmoćnijom silom sveta i u narednom mandatu.
