Da bi se s Marinom Tucaković obavio razgovor, treba imati sreće, a to znači uleteti u neki međuprostor kad nije na snimanju, kada ne vodi poslovne razgovore i kada nije okupirana negovanjem brojnih mačaka.
Stiže tačno na zakazan sastanak, krajnje neobavezna, raščupana, sva svoja… I žena i rokerka. Nervozno pali cigaru za cigarom i kao da ne može da se koncentrše. Kako bi započeli razgovor, postavljamo joj krajnje neobavezno pitanje:
Kako se osećaš kao žena, mislim, žena koja je uspela u magičnom svetu šoubiznisa?
Pa, znaš me, ja živim sasvim običnim životom, družim se i dalje sa svojim starim društvom. Moj posao je nešto za sebe i volim ga. A žene volim, družim se s njima. Ne osećam ih kao suparnice. Uostalom, živim sasvim obično.
Stvarno misliš da si sasvim obična, tako ekstravagantno odevena i, za neke ustoličene životne standarde, živiš dosta čudnim načinom života?
Mislim da sam ja samo malo energičnija od drugih žena, zato i volim žene koje su slične meni. Volim da flertujem, sada ne više kao pre. (Udala se nedavno.) Volim da radim ono što u trenu osećam i mislim… Oduvek sam bila u svom nekom fazonu.
Samo bavljenje ovom profesijom govori o tebi. Znam da si pre dosta godina (ha, ha, ha…) počela da pišeš za grupu Dag. Kako je to kasnije išlo?
Kao devojčica imala sam veliku želju da pevam u horu, ali su me izbacili s etiketom “nema sluha”. Kasnije, valjda iz inata, a možda i zbog talenta, počela sam nešto slično i tako su nastali tekstovi za pesme “Samo nebo zna”, “Ti samo budi dovoljno daleko”, “Sitnije”, “Cile, sitnije”, “Au, Au”, “Što mi radiš”, “Dodirni mi kolena”, “Nestašni dečaci i mnoge, mnoge druge”. Krenulo je naglo, kao igra, kao izazov, kao afirmacija, a sada već postaje zamor. Ponestaje mi ideja… šta li?
A muškarci, zar ti oni nisu ideja po sebi? LIčno sam čula da njih vrlo motiviše tvoje prezime.
Šališ se. Ja sam super prijateljica s mnogima. Divno sarađujemo i mnogo ih sve volim. Bogdana, Futu, Bracu, Olivera i naravno mog Necu.
Udala si se nedavno za Nenada Stamatovića, gitarista grupe Bulevar. Što ti brak znači?
Neca je moj “majstor za poljupce”, “tako mi dobro radi sve”. On je moj najbolji lek za sve nemirne sne.
Kako izgleda jedan rokerski brak?
Kao i svi drugi. Recimo ja počnem: “Kikiriki slan, dragi dobar dan.” A on meni: “Tačna kao sat, coki me u vrat, orasi i med, a u srcu led, samo jedan sat, coki me u vrat. I vrlo brzo ja sam shvatio da si obična i prazna.”
Reče da je teško svakodnevno stvarati tekstove, pa kako izlaziš na kraj sa svim silnim “narudžbama” koje dobijaš?
Pa vidiš, nije lako. Istina, inspiracija se može naći svuda u svakodnevnom kontaktu sa životom.
(Nekih pet mačaka se mota oko nas i umiljava).
Jako volim životinje. Posebno mačke.
(Ja se mrštim jer se grozno linjaju. Marina ih s puno ljubavi miluje. Tepa im.)
Ideje ne treba tražiti. Njih treba samo prepoznati i prilagoditi u tro ili četvero-četvrtinskom taktu.
Znam pouzdano da pomažeš mladim neafirmisanim pevačima bez ikakve materijalne naknade. Jel to razvijen osećaj solidarnosti ili imaš dobar nos za posao?
Zaista je tako. Volim da pomognem i to je ljudski, ali smešno bi bilo kad bih negirala da se u ovaj posao ne razumem. Dugo sam u njemu i uglavnom znam šta će proći, a šta ne.
Status vas slobodnjaka nije regulisan. Kako se ti snalaziš?
Vrlo sam, kao i ostale moje kolege, nezadovoljna svojim položajem. Nemam socijalno, penziono, sami moramo da uplaćujemo, lova stiže s vremena na vreme, ne možeš da je dobiješ kao kod redovnih poslova, stalno juriš za svojim zarađenim parama. Jako sam nezadovoljna…
Koliko ti zarađuješ i šta novac za tebe predstavlja?
Novac je za mene sredstvo da sebi omogućim lična zadovoljstva. Ne znam zarađujem li malo ili mnogo, ali znam da apsolutno sve potrošim. Sad bi mi trebalo jedno 300.000.000.(???) Ne gledaj me tako izbezumljeno. Da kupim garsonjeru. Valjda bi toliko para bilo dovoljno. Imam divne roditelje, ali bih volela da imam neki svoj kutak, da zaista živim onako kako ja hoću.
Muzika je deo tebe. Što slušaš kad ne stvaraš?
Mnogo radim, ali mi muzika nikada ne smeta. Volim žene u muzici – Kim Vajld, Kim Carnes, Bebi Dol – super mačku, ludo peva, trenutno najbolja pevačica u Jugi – pa Olivera Mandića, naravno… Nemam jasno opredeljen stav. Sve što mi leži, slušam. Muzika je deo mene i ne mogu bez nje.
Puno radiš, tražena si. Tvoj tekst je uslov za bolju komercijalnu prodaju. Što sada spremaš?
Dosta sam radila i dosta je stvari već izašlo. Zdravkov album (Šta mi radiš, Cherie, Cherie), Mirzino jato (Bambina), Zanin novi album i nešto što me jako zagrejalo, a to je jedna nova grupa u koju ja mnogo verujem, a čiji su članovi moji strašni, predivni prijatelji – grupa Zamba. To je grupa koja će napraviti haos. Strašni su, fenomenalni. Hoćeš da ih čuješ? (Stavlja kasetu i zaista zvuči dopadljivo.)
“Kao šašav sam se trudio dok te nisam zgotivio i mada sam te ludo voleo, brzo sam se zasitio.”
Kao senzacija je odjeknula vest da si propevala. Zašto nikad nisi pokušala samostalnu karijeru, jel istina da ćeš pevati sa Zanom?
Ma gluposti. Nisam nikada imala želju da pevam. Slučajno sam propevala na Mirzinom novom albumu jer nismo imali dovoljno visok vokal. To da ću pevati sa Zanom su samo priče. Ja ću i dalje sarađivati s njima, ali samo kao tekstopisac i prijatelj.
Šta još da te pitam, odnosno kaži na kraju nešto važno.
Sve je s tobom bilo privlačno, zatim krajnje dosadno i da sam te duže trpela, sigurno bih poludela.
Ti si glupe stvari pričala, moje nerve grickala. Dugo, dugo si me mučila dok se nisi odlučila da završimo.
Ćao, nema više…
Razgovarala: Marina Novičić (Halo u poverenju, 1983.)
