|
U prošlosti su to činili samo u vanrednim situacijama, kada nisu imali drugog izbora. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija, stvari su počele da se menjaju.
“Ono što je važno da znamo o podzemnom svetu jeste to da mu ne pripadamo. Biološki, fiziološki, naša tela jednostavno nisu napravljena za život ispod zemlje. To nas ipak nije sprečilo da tamo zalazimo”, ističe Vil Hant, autor knjige “Podzemlje: Istorija čovečanstva pod našim nogama”.
Ljudi su tokom istorije živeli pod zemljom iz nekoliko razloga. Neki su usled nedostatka materijala za izgradnju kuća, ukopavali svoj dom u zemlju.
Na mestima sa surovim klimatskim uslovima zalazili su ispod zemljine površine tokom leta da bi se rashladili, a tokom zime – da se ugreju.
Podzemlje je često služilo kao skrovište od neprijatelja. Čuveni gradovi Kapadokije, u današnjoj Turskoj, izgrađeni su kako bi se tamošnji drevni ljudi zaštitili od klime i od rata.
Jedan od najvećih podzemnih gradova u Kapadokiji je Derinkuju. Sagrađen je u 7. ili 8. veku i imao je oko 20.000 stanovnika. U njegovoj blizini je, prema “Nacionalnoj geografiji”, nedavno otkriven još jedan grad, za koji se pretpostavlja da je bio za trećinu veći.
Geofizičari smatraju da se taj grad prostirao na 460.000 kvadratnih metara i da je dopirao do dubine od 113 metara.
|
Podzemni gradovi Kapadokije su arhitektonsko čudo, ističe Hant. Bunari su ukopani duboko ispod nivoa podzemne vode; dugački tuneli služili su kao ventilacioni otvori; gradovi su imali više odbrambenih zidina i vidova zaštite, uključujući veliko kružno kamenje, koje se kotrljalo i zaklanjalo otvore.
Većina podzemnih skloništa bila je jednostavnija od onih u Kapadokiji. Mnogi ljudi su koristili prirodne pećine ili pravili veštačke tamo gde je bio pogodan sastav zemljišta – na primer, u brdima sačinjenim od tufa, mekane vulkanske stene, napominje Hant.
Mnoge marginalizovane grupe danas žive pod zemljom – u napuštenim infrastrukturama modernih gradova.
Danas u Njujorku ima manje “ljudi krtica” nego pre nekoliko decenija, ali se i dalje procenjuje da oko hiljadu beskućnika u tom gradu živi ispod zemlje, tvrdi Hant.
Među gradovima koji imaju “društva iz podzemlja”, Hant takođe nabraja Las Vegas i Bukurešt. Kako sve veći broj ljudi pristiže u gradove, tako se i sve više gradskih beskućnika seli u podzemlje.
U Singapuru se čak razmatraju mogućnosti podzemne stambene gradnje. Neophodnu tehnologiju za tako nešto već imamo, navodi Un Hi Li, asistentkinja fiziologije na Malezijskom kampusu Univerziteta u Notingemu, koja izučava fiziologiju života pod zemljom.
Istraživanja pokazuju da boravak ispod zemlje ne mora imati negativne fiziološke efekte ukoliko su obezbeđeni isti uslovi kao na površini – svetlost, veličina prostorije, visina plafona i slično, navodi Li.
|
Ljudi se mogu da se osećaju izolovano u odnosu na one na površini, ili mogu da osete nedostatak kontrole, ali i na to može da se utiče, kaže Li.
Uprkos tome, ljudima se i dalje uglavnom ne sviđa ideja življenja pod zemljom. Sviđalo se to nama, ili ne, Li smatra da će ljudi neminovno početi sve više da grade “nadole”. Primer naselja pod zemljom je naselje Reso u kanadskom gradu Montrealu, prenosi RTS.
Ovo podzemno naselje prostire se na više od 15 kilometara i sadrži tržne centre, kancelarije, hotele i škole.
“Izvesno je da ćemo uskoro početi da naseljavamo podzemlje. U narednih trideset godina imaćemo više podzemnih poslovnih jedinica i više mesta za zabavu”, tvrdi LI, dodajući da to nije samo ideja, jer se to već dešava.
Izvor: B92
