Piše: Miroslav Stojanović
Glasanje u kojem nije smelo biti iznenađenja: fijasko Ursule fon der Lajen, s čim se mnogo, ne samo medijski baratalo i spekulisalo, u jurišu na najvažniji evropski tron, šefa Evropske komisije, predstavljalo bi veliku blamažu nacionalnih lidera, čiji je ona bila jedini, iako iznuđeni, i privilegovani kandidat
Ursula fon der Lajen se provukla kroz „iglene uši“: sa samo devet glasova „viška“ postala je prva žena na najvažnijem evropskom položaju, i prvi predstavnik svoje zemlje na funkciji šefa evropske vlade posle više od pola veka. Iako je to ostvarila zahvaljujući tankom većinom, samo devet glasova iznad najnužnije potrebnog broja, mogla je biti (lično naglašeno) zadovoljna: pobeda je pobeda.
Ishod glasanja u Evropskom parlamentu bio je koliko neočekivan, toliko izvestan. Poslanici su, većinski, do poslednjeg časa bili protiv njenog imenovanja, ali je, očigledno, prevagnula, opet, tajna diplomatija iza scene: fijasko Ursule fon der Lajen predstavljao bi veliku blamažu lidera Evropske unije čiji je bila, izvan i mimo demokratske procedure, favorizovani kandidat.
Tajna diplomatija (opet) na delu
Činjenica da su telefoni lidera u predvečerje izbora (utorak, 16. jul) grozničavo radili, otkrivaju, između ostalog, poljski novinari i „Fajnenšel tajms“: iako se prilikom glasanja na samitu lidera (smišljeno i formalno) uzdržala, nemačka kancelarka je uspela (telefonski) da ubedi (najmanje) dvadeset i šest poslanika poljskih desničara da glasaju za njenu štićenicu. Uz jedan broj britanskih poslanika, čiji je mandat, inače ograničen do isteka roka za (definitivni) bregzit, kraj oktobra, bilo je dovoljno da ( u tom času još) nemačka ministarka odbrane nasledi (formalno i zvanično od početka novembra) Luksemburžanina Žan Kloda Junkera.
Ostalo je, međutim, (veliko) pitanje hoće li, i koliko, neuspešna (nemačka) ministarka odbrane uopšte moći da bude uspešna na evropskom kormilu. Ursula fon der Lajen je u najvažnijem (polučasovnom) govoru njene političke karijere pokušala da u to ubedi poslanike. U prioritete petogodišnjeg mandata izdvojila je, tematski smišljeno, ono što bi (najviše) zadovoljilo poslaničke grupacije različitih političkih profila i ideologija, ali nesporno proevropski orijentisanih stranaka, od narodnjaka (konzervativni), preko socijaldemokrata i liberala, do zelenih. I što bi joj donelo najviše glasova. Nije u tome sasvim uspela: narodnjaci, socijaldemokrate i liberali imaju ukupno 444 poslanika, a frau Lajen je ukupno dobila 383 glasa, činjenica koja govori o tome da veliki broj poslanika iz ove grupacije nije joj dao glasove.
Rezultati važniji od igre
Ti detalji od utorka više, osim za novinarske „cepidlake“ i analitičare, uopšte neće biti važni. Sportski rečeno: važan je rezultat a ne (kvalitet) igre. Energija koju je Ursula fon der Lajen uložila u minule „najintenzivnije dve sedmice njene političke karijere“, uzdigla se, dakako uz moćna politička pokroviteljstva izvan parlamenta.
Pre ovog, za nju sudbinskog, glasanja poslanika u Strazburu, Ursula fon der Lajen se, zaista, grozničavo pripremala na glavnoj sceni, u Briselu, drugom sedištu (pored Strazbura) Evropskog parlamenta. U grad svog bezbrižnog, i privilegovanog (tamo je njen otac bio visoki funkcioner tadašnje Evropske ekonomske zajednice) detinjstva, odlazila je (i definitivno će otići) s naglašenim ambicijama – da ubediti poslanike, u odvojenim posetama stranačkim frakcijama, kako je kvalifikovana da nasledi Žan Kloda Junkera – i neskrivenim brigama. Ishod njenog krunisanja na čelnu poziciju u Evropskoj uniji, bio je, uprkos blagoslovu lidera dvadesetosmorice (dobrim delom upravo zbog toga) krajnje neizvestan.
Izostala najavljivana pobuna
Iz različitih stranačkih grupacija u Evropskom parlamentu najavljivana je (pa izostala), naime, oštra i osvetnička pobuna. Možda manje zbog same Ursule fon der Lajen, čije ime je, u poslednji čas, lansirano posle iscrpljujućeg, maratonskog preganjanja i nadgovaranja na vanrednom samitu šefova država i vlada Unije, a više zbog načina na koji je to učinjeno.
Mnogi od poslanika tek konstituisanog parlamenta videli su u tom protivljenju poslednju šansu da se ovom nadnacionalnom zakonodavnom telu vrati oteti demokratski legitimitet. Oni su u izbornoj kampanji uveravali birače da će ovoga puta u Briselu „ stanovati demokratija“. I da će na čelne funkcije, posebno Evropskog parlamenta i Evropske komisije, doći ličnosti koje su predvodile (špicenkandidati) najjače i najuspešnije stranačke formacije.
Ubeđivali su birače, i javnost, da će se tako, definitivno i konačno, prekinuti s praksom (nedemokratskog) odlučivanja iza zatvorenih vrata, s grubim kršenjem poslaničkih prava i nadležnosti. U tome su videli i jedan od razloga, uz strah da bi prevlast ovoga puta mogli da odnesu „opasni“ nacionalisti i populisti, što je broj ljudi, u svim članicama Evropske unije, bio prvi put (relativno) visok.
Paničan strah od (novih) izbora
A žarište te pobune i nemirenja, da stvar bude, za nju samu, ali i za stranačke prvake partije iz koje potiče, Hrišćansko-demokratske unije (CDU), bilo je upravo u njenoj zemlji: oštro protivljenje najavljivali su socijaldemokrate i zeleni. S ovim prvima grdne nevolje u pokušaju da ih, kao koalicione partnere, odobrovolji, imala je kancelarka Angela Merkel.
Kad se videlo da bi izbor Ursule fon der Lajen mogao da pomiri nepomirljive interese nacionalnih lidera evropske familije, obavila je sijaset telefonskih razgovora s prvacima SPD. Bilo je uzalud. I ništa joj, u takvoj situaciji, nije preostalo osim da se prilikom glasanja udruži, kako ne bi izazvala dodatna varničenja u krhkoj koaliciji.
Veliku koaliciju u Berlinu održava, naime, samo gotovo paničan strah od prevremenih izbora (što se odrazilo i na glasanje u Evropskom parlamentu) i još jednog teškog poraza, u seriji, koalicionara, sve doskora, tradicionalno najjačih i najuticajnijih stranaka. Konzervativci i socijaldemokrate su i na izborima za Evropski parlament prošli loše. Osetno su izgubili u odnosu na prethodne izbore i nastavili izbornu golgotu s kojom se, nesustalo suočavaju u zemlji, na gotovo svim pokrajinskim izborima i onim najvažnijim, za Bundestag.
A nad ove dve stranke, koje su se decenijama smenjivale na vlasti, ili su to činile ortački, nadvijaju se još turobniji oblaci: na predstojećim izborima u tri istočnonemačke pokrajine, Brandenburgu, Tiringiji i Saksoniji, s jeseni, sve procene govore da bi obe stranke, CDU i SPD, mogle da dožive fatalne, „istorijske poraze“, s nepredvidivim posledicama.
Muke vladajuće koalicije
Da je situacija s obezbeđivanjem neophodnih glasova za Ursulu fon der Lajen, uprkos euforičnom naglašavanju u taboru konzervativaca da bi to bio „istorijski uspeh“ za Nemačku – prvi put bi na poziciju šefa evropske „vlade“ posle više od pola veka došao predstavnik ove zemlje i prvi put bi u istoriji Unije to bila žena – nije bila jednostavna i laka, priznala je koncem minule sedmice sama kancelarka. Tokom posete danske premijerke Mete Frederiksen Berlinu – scena kada dve premijerke, prkoseći protokolu, sede dok se sviraju himne, kako bi se izbegla još jedna javna blamaža s kancelarkinom drhtavicom – Angela Merkel je saopštila kako sve čini (i kako se sve čini) da gospođa Lajen bude izabrana, ali to, s obzirom na situaciju u koaliciji, „nije jednostavno“.
Generalni sekretar evropskih socijaldemokrata Ahim Post bio je kategoričan: za nas je neprihvatljiv izbor osobe za šefa Evropske komisije koja nije bila prva na izbornoj listi, to bi prdstavljalo nedopustivu prevaru birača…Uz nemačke socijaldemokrate, front protiv Ursule fon der Lajen činili su nemački zeleni i Levica. Zeleni su bili posebno nezadovoljni posle sastanka u njihovoj poslaničkoj formaciji, njenim ekološkim programom i ciljevima.
U danima uoči glasanja u Strazburu, baratalo se s činjenicom da bi Ursula fon der Lajen teško skupila neophodnih 376 od 751 poslaničkih glasova koliko broji sadašnji sastav parlamenta, od ideološki srodnih ili bar prihvatljivih stranaka, konzervativaca, socijaldemokrata, zelenih i liberala. Zavisila bi, u tom slučaju, od glasova desnice i populista, što bi moglo da joj, procenjivali su nemački analitičari, predstavlja opterećenje.
Mamutski zadaci
Ursula fon der Lajen se, i pre nego što su je iznenada „gurnuli“ u izbornu arenu kad su izbori uveliko već bili prošli predstavljala kao „velika Evropljanka“. Njen ideal su „Ujedinjene Evropske Države“, po uzoru, precizirala je, „federalnih država kao što su Švajcarska, Nemačka i Sjedinjene Američke Države“. Jedno vreme se, u svojstvu ministarke odbrane, srčano zalagala za stvaranje „evropske armije“. Osećajući otpore, s vremenom se nijensirano korigovala, sada govori o „armiji Evropljana“.
Nemački mediji su, inače, upozoravali da bi Ursula fon der Lajen, ako bude izabrana (kao što se to, eto, i dogodilo) za šefa Evropske komisije, stajala pred „mamutskim zadacima“ (Špigl). Dobar deo tih „mamutskih obaveza“ su „nasleđe“ iz ere Angele Merkel: posledice finansijske krize, raskol u evropskoj familiji (najviše) zbog kancelarkine (problematične, iako humanistički motivisane) migrantske politike, uz porast nacionalizma i populizma širom Starog kontinenta i – bregzit.
Zanimljivo da je u nemačkim medijima, svim zaredom, „pravo prvenstva“ dobila vest da će Ursulu fon der Lajen na položaju ministra odbrane naslediti Anegret Kramp Karenbauer – kancelarkino smišljeno „pružanje odskočne daske“ njenoj (za sada maleroznoj) naslednici na kormilu stranke – nego ishod „istorijskog glasanja“ koje je dovelo prvu ženu, uz to Nemicu, na najvažniji evropski tron.
