Na kraju treće godine Akademije je poslednja tura mojih ortaka otišla. Već je krenula „balvan revolucija“ i ja sam počeo da razmišljam o odlasku.
Prvo leto u kojem nismo išli u Hrvatsku na more bilo je 1991. To leto smo bili na Ibici i već smo tada razmišljali da tražimo američke vize u američkoj ambasadi u Barseloni, ali je bio praznik, ambasada je bila zatvorena, pa smo se vratili u Beograd.
I onda me je sačekala jedna od prvih filmskih ponuda – „Bulevar revolucije“, ispričao je u velikoj ispovesti za Nedeljnik glumac Uliks Fehmiu, prisećajući se kako je “u ono vreme” napustio zemlju.
U međuvremenu su se, kako je rekao, zatvorile granice, a on je ostao u Srbiji i krenuli su da mu stižu pozivi za vojsku i vojne vežbe.
“Otišli su iz Beograda Rade Šerbedžija i Haris Burina. Jedne noći sam se vraćao kući taksijem sa drugom i dve drugarice iz ‘Nane’. Kad sam rekao taksisti adresu, rekao je: ‘U bre što mrzim tu adresu!’ – ‘Zašto?’, pitao sam ga. ‘Pa tu živi onaj Šiptar, mamu mu jebem, valjda se već odselio na Kosovo.’ Ja mu kažem: ‘To mi je otac’, a on: ‘Au, eto sranja!’ Ali nije to u mom životu bilo ništa novo. Nisam zbog toga otišao. Nisam hteo da idem u vojsku, u bilo koju vojsku nisam hteo da idem. Moji drugovi su u Americi krenuli sa pekarom. Pitali su me za pomoć i Bekim mi je dao neku sitnu lovu da im pošaljem. Tako da sam postao deo te pekare dok sam još bio ovde”, ispričao je između ostalog Uliks Fehmiu.
