– Da li Vas pismo mlade glumice Milene Radulović podseća na nešto, razmišljate li o bilo čemu što je u vezi s tim, kako se osećate i kajete li se – zapitala je Hasija, i počela svoju ispovest.
– Pa, evo čega se sećam, a što je pismo mlade glumice vratilo u sećanje.
Ona kaže da je Dramski studio bio kloaka i leglo podmuklog i sofisticiranog seksualnog zlostavljanja učenica i učenika,: “Što bi rekli nadrealisti: Njegove metode su perfidnije, on te prvo ponudi cigarom, pa te onda razbije.”
– Mladi, najinteligentniji i najdarovitiji studenti bili su žrtve Vašeg mobinga, sve je zamotavano u oblandu velikih ljubavi. Na kraju su ti učenici bežali iz Sarajeva stotinama kilometara daleko, kad bi se iskradali iz perverznih ralja svojih „profesora“, da bi se tek godinama nakon toga vraćali u Sarajevo, ali još uvek u strahu od odmazde.
Hasija Borić je potom opisala užas kroz koji su mlade glumice prolazile u Dramskom studiju u Sarajevu, i kako su zataškavani incidenti koji su se dešavali.
– Njima je držana ruka na klitorisu za vreme individualne nastave i tumačeno“: iz p… se glumi, za to vas diram“. Šta smo mi, maloletne, tad znale o glumi? Verovale smo svom profesoru. Polako smo se počele buniti, jedna drugoj poveravati, ali smo uglavnom ćutale. Vi ste to znali, naši profesori. Jednom je jedna od naših najstarijih kolegica, M. počela vrištati, izletela na hodnik i urlala, u stanju strave i očaja, možda pomešanom sa histerijom, ko zna. Svi vi, naši profesori ste izleteli na hodnik, svi ste bili tu, a izleteli su i svi učenici. Stvar je brzo zataškana, nastava je nastavljena. Šta je bilo sa našom talentovanom koleginicom, ne znam. Da li ste je nemilosrdno srušili ili je sama odustala, to ne znam. Uglavnom, nakon toga se nikad nije bavila glumom – napisala je glumica u svojoj potresnoj ispovesti.
– Ja znam da sam se tako grčila na tim časovima, da nakon toga nisam mogla ni govoriti, pa se nisam čula ni u prvom redu Kamernog teatra. Sreća je bila da sam u to vreme bila u gimnaziji, išla sam u dve smene, a kako se nastava u Dramskom studiju odvijala popodne, imala sam alibi da ne dolazim na nastavu.
Ona kaže da je tek kasnije shvatila zašto su pojedine talentovane koleginice same napuštale Dramski studio ili nemilice rušene na ispitima.
– A, zašto Vi niste reagovali? Pitam Vas jer ste još jedini preživeli profesor! Pa zato što ste bili i gori od tih naših profesora, i zato što je taj naš nesretni profesor bio direktor Kamernog teatra 55. Čula sam da je taj profesor, Miroslav Avram, profesor scenskog govora, nastavio svoje čuvene edukativne metode na ASU. Vi ste trgovali našim dečijim telima. Vi ste ćutali, nastava se odvijala „normalno“, a Vi ste za uzvrat dobijali predstave u Kamernom teatru, postavljali tekstove koje ste hteli, birali reditelje koje ste hteli, naslovne uloge koje ste hteli i saradnike koje ste hteli. I, naravno, pošto je Vaš dever bio direktor MESS-a, štimali sebi žiri koji će Vam dodeliti Zlatni lovorov venac. Tako ste se okitili čak sa četiri zlatna lovorova venca, a sve to preko zlostavljanja, preko suza nas glumica i glumaca koji nisu mogli ni da kroče na stazu glume – napisala je Hasija Borić.
Glumica je potom objasnila zašto porodici nije govorila ništa o maltretiranju, ali i kakve je posledice imala njena “neposlušnost” kada je bila suočena sa zlostavljačima.
– Ja sam ukočeno stajala po strani. Šta sam mogla da učinim? Da prijavim ocu celu stvar? Kakav je bio, ko zna šta bi vam svima napravio. Ili sam se trebala udaljiti? Prekinula sam zbog Dramskog studija moje violinsko obrazovanje, to je bio jedini način da se i dalje bavim umetnošću. Uglavnom sam stajala po strani, propuštana na ispitima “uslovno“. Nisam Vam se mogla diviti, vašoj netalentovanosti, neduhovnosti, neduhovitosti. I, mada sam na drugoj godini igrala Petrunjelu u Narodnom pozorištu, čiji sam bila stipendista, što je san svake i starije glumice, morala sam kao netalentovana napustiti BiH, biti proterana iz svoje domovine, kao jedina u istoriji te perverzne kloake, tog Vašeg studija. Zapita li se iko zašto Sarajevo kao jedini centar bivše nam domovine, nije imalo Pozorišnu akademiju? Pa, da bi vi, nekompetentni imali svoje uhljebljenje i imali svoj perverzni Dramski studio.
– Čula sam da je taj profesor nastavio svoje čuvene edukativne metode i na ASU, ali to ne mogu tvrditi, neka o tome progovore studentkinje ASU, kao i moje koleginice sa Dramskog studija – napisala je Hasija Borić.
Ona kaže da se nakon blistave karijere mlade prvakinje hrvatskog glumišta vratila u svoje Narodno pozorište, ali su se i tada nastavile prljave igre protiv nje. Hasijine koleginice su bile pod pritiscima zbog druženja i ispijanja kafa sa glumicom.
– Nije bilo zamislivo da tada, pre 50 godina, mi mladi ispričamo ovaj užas. Tada biste sigurno, umesto što se i dan danas šepurite scenama sarajevskih pozorišta, bili osuđeni za mobing i seksualno zlostavljanje i bio bi Vam zabranjen dalji rad, bili biste udaljeni od poštenog sveta – napisala je glumica,
Ona kaže da su u doba svojih najvećih zločina “nosili krst oko vrata i krstili ste pre izlaska na scenu.”
– I, da znate. Nisam do sad šutila jer me bilo strah sredine. Nek misli ko šta hoće. I tako je od tada stasalo dovoljno samosvojnih mladih žena kao i ženskih organizacija koje bi me podržale. Šutila sam zbog vaših potomaka, jedina moja moralna dilema bila su vaša đeca koja su ni kriva ni dužna, a koja moraju istinu o svojim roditeljima doznati na ovakav način – napisala je, “s gnušanjem i mučninom”, Hasija Borić.
