Uprkos nasušnoj potrebi da na ovim prostorima ratne igre prestanu i da se 30-godišnja patnja svih naroda i narodnosti, starih, sadašnjih i novih generacija konačno okonča, “junačke priče“ ne prestaju da se ispredaju, uz verovatno znane razloge samo onima koji ih i dalje nude već dovoljno ranjenoj i rastrzanoj javnosti.
Takvima se pridružio i Velić, navodno “nerado govoreći“, prisetio se svojih ratnih dana.
“Nakon što sam 1991. izgubio oca, prijavio sam se u HVO. Osetio sam potrebu da branim svoje. Kako nije bilo oružja, morao sam da kupim pušku, za hiljadu nemačkih maraka. S obzirom na to da nisam bio u JNA; prošao sam dvonedeljnu obuku i pristupio jedinici koja je bila u mom Livnu“, rekao je Velić.
Večernji list navodi da saznanja da je Velićev komandant bio Ante Gotovina, haški optuženik koji je u tekstu nazvan “legendarnim hrvatskim generalom“.
“Na svom primeru sam shvatio o kakvom čoveku se radi. Posle godinu dana bez većih ratnih delovanja, zamolio sam da mi se omogući igranje košarke i studiranje u Zagrebu. To je odobrio Gotovina, bez njega se to nije moglo dogoditi. Mnogo mojih kolega je bilo ranjeno, neki su i poginuli, pa sam se pitao da li je trebalo da ostanem do kraja rata. I zato danas silno cenim ljude iz rata, pa čak svojim igračima ponekad povučem paralelu između njihovog posla, a on se svodi na treniranje i igranje, i tih ljudi. Činim to da se moji igrači zamisle i da dobiju motivaciju“, rekao je Velić za Večernji list.
