Piše: Filip Rodić
TENZIJE NA BLISKOM ISTOKU
Istorija nam govori da Iran neće ustuknuti ni pred ekonomskim, niti pred vojnim pritiscima i da je mirno rešenje napetosti između SAD i ove zemlje moguće naći samo kroz razgovore na ravnopravnoj osnovi. Nedoumica je šta Vašington zaista želi
Ako upitate prosečnog Amerikanca kako su SAD ušle u Drugi svetski rat, gotovo izvesno će odgovoriti da je to bila reakcija na japanski napad na Perl Harbor. Ukoliko ga upitate zašto su Japanci napali američku bazu na Havajima, verovatno će mu biti potrebno vreme da se presabere i nađe odgovor. Jedna od mogućnosti mogla bi biti da su Japanci bili agresivni militaristi koji su želeli da osvoje svet, ili u najmanju ruku njegov pacifički deo. Ako ga, međutim, upitate da li su SAD išta učinile da isprovociraju Japan, najverovatniji odgovor biće negativan, jer su „ludi Japanci“ bez opravdanja izvršili taj kukavički napad 7. decembra 1941. Istina, o kojoj prosečan Amerikanac ne zna ništa, dosta je drugačija s obzirom na američki trgovinski rat i ucene kojim je Tokio bio izložen mnogo pre udara na Perl Harbor. Vašington je od 1939. do avgusta 1941. povukao čitav niz ekonomskih mera, uključujući embargo na naftu i zamrzavanje imovine, a koje su Japan dovele u neizdrživu poziciju odakle je jedini izlaz bio rat. Zato je napadnut Perl Harbor i tako je Frenklin Ruzvelt dobio ono što je želeo. I to ne samo rat s Japanom, za koji je imao relativno snažnu podršku u američkom javnom mnenju, nego i onaj s Nemačkom, s kojom većina Amerikanaca nije želela da se sukobi u to vreme.
POSTAVKA ZA NOV PERL HARBOR Danas smo svedoci kako Vašington istovetnu strategiju koristi i u odnosu na Iran ne bi li našao opravdanje za rat sa ovom zemljom. I to ne prvi put. Sličan scenario sproveden je pre gotovo 40 godina. „Presrešćemo i blokirati sav izvoz nafte iz regiona (Bliskog istoka) ukoliko nam bude onemogućeno da izvozimo svoju naftu. Preduzećemo sve moguće mere da zatvorimo Ormuski moreuz. Ukoliko SAD nameravaju da slanjem aviona i brodova ojačaju svoje pozicije i status u međunarodnoj zajednici, to se nas ne tiče. Ali ako SAD ozbiljno žele da nam prete, trebalo bi da znaju da ni kap nafte neće izaći iz ovog regiona i da ćemo uništiti sve američke interese na Bliskom istoku“, rekao je 1983. Sajed Ali Hamnej, tada predsednik Irana, a danas vrhovni vođa ove zemlje, odgovarajući na odluku predsednika SAD Ronalda Regana da u jeku iračke agresije na Iran u region pošalje značajne vojne snage.
Danas, 2019, Ali Hamnej se suočava s veoma sličnom situacijom, samo što je Regana na čelu SAD zamenio Donald Tramp i što je Irak od neprijatelja pretvoren u saveznika, koji ne samo da više neće ratovati u korist Zapada nego neće Amerikancima ustupati svoju teritoriju za agresiju na Iran. Iako je Hamnejeva retorika (za)sada znatno blaža nego 1983, zvanični Teheran ponovo upozorava da će, ukoliko SAD uspeju da potpuno preseku izvoz iranske nafte, zatvoriti prolaz kroz Ormuski tesnac. Kockice za smrtonosni incident koji bi mogao biti okidač za novi razarajući sukob na Bliskom istoku pažljivo se postavljaju. U blizini obale Omana, na ulazu u Persijski zaliv, sredinom maja je raspoređena američka pomorska udarna grupa predvođena nosačem aviona „Abraham Linkoln“, dok se unutar samog zaliva, kod obala Ujedinjenih Arapskih Emirata, odranije nalazi amfibijska ekspediciona grupa predvođena brodom „Kirsardž“ ojačana sa dva raketna razarača koji su kroz Ormuski moreuz neometano prošli 16. maja. Komentarišući ovo razmeštanje, zamenik komandanta iranske Revolucionarne garde Muhamed Saleh Džokar izjavio je da danas „čak i iranske rakete kratkog dometa lako mogu dosegnuti (američke) ratne brodove u Zalivu“. Njegove reči objasnio je šef iranske diplomatije Muhamed Džavad Zariv rekavši da „Iran ne traži sukob u regionu, ali da uvek snažno brani svoje interese i to će učiniti i sada“.
Imajući u vidu da osamdesetih, kada se nalazio u verovatno najtežoj situaciji u svojoj istoriji, suočen sa iračkom agresijom i u neprijateljstvu sa obe svetske supersile, Iran nije oklevao da u Ormuskom moreuzu napada i sovjetske (teretnjak „Ivan Korotojev“ napadnut početkom maja 1987) i američke (tanker „Sungari“ napadnut oktobra 1987) brodove, sadašnje upozorenje Teherana treba shvatiti krajnje ozbiljno. Posebno s obzirom na to da je, s jedne strane, danas dobro naoružan raznim vrstama raketa i s oružanim snagama snažnijim nego ikada pre, a s druge strane, da su odnosi s Rusijom i Kinom sada ne neprijateljski kao 1980-ih nego prisni, gotovo saveznički. Principi i vrednosti Islamske revolucije kojim se danas vode iranske vlasti istovetni su onima iz osamdesetih godina.
OTPOR NEMA ALTERNATIVU Vođa Islamske revolucije Ali Hamnej danas se ne plaši ni rata, niti mira. Iako je „otvoren za razgovore i diplomatiju“ Iran to neće, kao što je najavio predsednik Hasan Ruhani krajem maja, „prihvatiti pod sadašnjim uslovima, jer situacija ne odgovara razgovorima, nego samo otporu“. Ruhani je bio još eksplicitniji: „Potreban nam je otpor, tako da naši neprijatelji znaju da i ako bombarduju našu zemlju, i ako naša deca postanu mučenici, ranjenici, ili zatočenici, mi nećemo odustati od nezavisnosti svoje zemlje i svog ponosa“. Sve, i iskustva iz prošlosti, i sadašnja situacija ukazuju da se Iran neće saviti pod američkim pritiskom i kapitulirati, te da je dosadašnja američka strategija zavrtanja ruke potpuno pogrešna, pod uslovom da Vašington zaista želi mir, a ne tek opravdanje za novi rat. Predsednik Ruhani je priznao da su američke sankcije spram njegove zemlje skupo koštale privredu Irana sprečavajući ga da normalno trguje s inostranstvom, posebno kada se uzme u obzir činjenica da se 87 odsto globalnih finansijskih transakcija obavlja u dolarima. Ta sužena mogućnost trgovine sa spoljašnjim svetom i smanjenje državnih prihoda su stvari koje trenutno najviše brinu vlasti u Teheranu.
Iran u ovom trenutku ne sme da počini samo dve greške. Prva je da nasedne na provokaciju Vašingtona i povuče se iz nuklearnog sporazuma s međunarodnom zajednicom, na šta ga upozorava i predsednik Rusije Vladimir Putin. „Čim bi se Iran povukao, svet bi zaboravio kako je Tramp izgurao SAD iz sporazuma i umesto njega krivio bi Iran“, rekao je on 15. maja nakon sastanka sa Pompeom u Sočiju. Druga greška bi bila da bez zaista ozbiljnog razloga uđe u sukob s američkom flotom kojom mu se maše ispred nosa.
Vašington se u odnosu na Iran dosad ponašao kao da je Teheran već izgubio rat i postavljao uslove za pregovore nalik uslovima pri kapitulaciji. Tako je državni sekretar Majk Pompeo pre godinu dana, 21. maja 2018, izneo dvanaest uslova koji bi svakoj iole samostalnoj državi koja drži do sebe bili neprihvatljivi. Sada je, međutim, ostao bez karata u ruci. Uvedene su sankcije, izvršen je vojni pritisak, a Iran nije ni trepnuo, kamoli ustuknuo. Svet se zato nalazi pred pitanjem da li Vašington zaista želi mirno rešenje, ili samo traži izgovor za agresiju. Bivši američki kongresmen Ron Pol veruje da je u pitanju ovo drugo: „Ratni jastrebovi u timu predsednika Donalda Trampa guraju ga u sukob s Iranom i situacija u regionu postaje sve opasnija iz dana u dan.“ Pol je kao glavne zagovornike ratnog rešenja naveo savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i državnog sekretara Pompea za koje je rekao da „traže frku“ s Iranom.
U sadašnjoj situaciji više je nego jasno i predvidljivo kako će se Iran ponašati – prihvatiće bilo kakve razgovore pod uslovom da budu iole dostojanstveni, ali neće podleći pritiscima, a ukoliko bude priteran uza zid, pružiće žestok otpor. Posebno neće pregovorima i diplomatskim rešenjem Trampu dati ono što mu je očajnički potrebno za vreme koje dolazi – ozbiljan uspeh na međunarodnom planu kojim bi mogao da maše u predstojećoj kampanji za reizbor 2020. Ako američka administracija misli da je Iran očajan, sateran u ćošak, ili da propada zbog američkih pritisaka i sankcija, te će popustiti, morala bi pažljivije da se pozabavi istorijom ove države, posebno od Islamske revolucije 1979. godine. Ako neko misli da Amerika nije u stanju da iz sopstvenih državnih, ili sebičnih ličnih interesa svog predsednika jednu zemlju natera na očajničke poteze koji čitav svet mogu odvući u spiralu bezumnog nasilja, morao bi pažljivije da pročita istoriju ove zemlje, od Perl Harbora preko Tonkiškog zaliva, do terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. Račak i slične stvari da ne pominjemo. Iran je manje opasan pošto je predvidljiv. Prava opasnost je američka nepredvidljivost, pa bi, ako se ne desi Perl Harbor, mogao da se desi Tonkiški zaliv.
