TRAMPOV ČISTAČ - BIGportal.ba
BIG preporuka

TRAMPOV ČISTAČ

Piše: Filip Rodić

PORTRET RIČARDA GRENELA


Po mišljenju Trampovih pristalica, novoimenovani vršilac dužnosti direktora svih nacionalnih obaveštajnih službi Ričard Grenel proslavio se kao najdugovečniji američki glasnogovornik u Ujedinjenim nacijama i najefikasniji ambasador u Berlinu, dok je po mišljenju demokrata – nekvalifikovan za tu funkciju jer je do sada bio „samo“ portparol i ambasador i predstavlja „uvredu“ za američku obaveštajnu zajednicu.
Kakav je zapravo Grenel?

Dan pošto je preuzeo funkciju ambasadora, Grenel je opomenuo nemačke kompanije da prekinu poslovanje s Iranom i time prekoračio osnovne granice svoje diplomatske uloge. (…) Prošle godine direktno je sankcijama zapretio nemačkim kompanijama uključenim u izgradnju gasovoda „Severni tok 2“. Dokazi ukazuju da ne može obavljati ni svoj osnovni posao – izuzetno dobro potkovan profil u „Špiglu“ iz 2019. ukazuje da on generalno ignoriše činjenice iz dokumenata pripremljenih za njega u ambasadi – napisao je u kolumni za „Njujork tajms“ Džonatan Stivenson, viši saradnik Međunarodnog instituta za strateške studije.
Možemo se sporiti oko toga da li je iz srpske, ruske ili, u krajnjoj liniji, nemačke perspektive Grenelovo zalaganje za sankcije protiv Irana ili prekidanje izgradnje gasovoda dobra, ili loša stvar, ali ne i iz američke. Iz američke perspektive Grenel (vrlo uspešno) obavlja zadatak koji mu je imenovanjem na funkciju ambasadora u Berlinu poverio predsednik SAD Donald Tramp, ali i američki Senat. Iz te perspektive gunđanje nemačkih firmi ili Kremlja je potpuno nebitno. Bitan je samo rezultat koji Grenel i ostvaruje.
Zanimljivo je da ovaj „objektivni analitičar“ Grenelu zamera upravo stvari po kojim su američki ambasadori širom sveta poznati već decenijama, a takvo „prekoračivanje osnovnih granica“ diplomatije nije bilo neuobičajeno ni u vreme administracije Baraka Obame, kada je Stivenson bio direktor za vojnopolitička pitanja, Bliski istok i Severnu Afriku u Savetu za nacionalnu bezbednost (od 2011. do 2013). Nisu li i u to vreme američki ambasadori pod komandom državne sekretarke Hilari Klinton i Baraka Obame nediplomatski zavrtali ruke širom sveta? Nije li, u krajnjoj liniji, prekoračenje osnovnih granica ne samo diplomatije nego i ljudskosti sadističko naslađivanje Hilari Klinton nad surovom sudbinom libijskog lidera Moamera Gadafija? Činjenica je da Grenelu, možda preteranu, prilježnost u obavljanju poverenog mu posla zameraju najviše oni kojima je borba protiv Trampa važnija od borbe za američke interese, koliko god oni bili nepravedni prema ostatku sveta. Činjenica je i da Trampu zameraju što je na mesto direktora obaveštajnih službi, koliko god to bilo vremenski ograničeno njegovim v. d. statusom (Grenel tu funkciju bez odobrenja Senata ne može obavljati duže od tri meseca), postavio svog „čistača“ i „lojalistu“, iako su najžešći napadi na njega i njegovo predsednikovanje dolazili upravo iz obaveštajnih krugova odanih Obami i klanu Klintonovih, odnosno „dubokoj državi“, od afere vezane za navodno rusko mešanje u izbore, pa do pokušaja impičmenta.

OKUPACIONI UPRAVNIK U BERLINU Istina je da se Grenel na položaju u Berlinu previše često ponašao pre kao okupacioni upravnik, nego kao ambasador savezničke države. To su mu od dolaska u svoju prestonicu zamerali i Nemci, što se najjasnije vidi u pomenutom tekstu „Špigla“ iz 2019. pod naslovom „Trampov ambasador ima malo prijatelja u Nemačkoj“. Šta je on to uradio? Prvo je maja 2018, svega nekoliko sati po stupanju na dužnost, u maniru svog predsednika „tvitovao“ da bi „nemačke kompanije koje posluju u Iranu trebalo da pod hitno prekinu svoje operacije“. Ovaj tvit su najviši nivoi političke i ekonomske vlasti protumačili kao „pretnju“, a nekadašnji predsednik Evropskog parlamenta i lider Socijaldemokratske partije Martin Šulc je to uporedio s ponašanjem „ekstremno desničarskog kolonijalnog namesnika“. Ovakva „uvredljivost“ pomalo je čudna, jer zapadne diplomate, pre svega američke, ali i nemačke, ne prezaju od ovakvih „upozorenja“. Nisu li, na primer, vršili snažan pritisak na srpsku državu, pa samim tim i na poslovni svet, da uvede sankcije Rusiji? Nije li nekadašnji nemački ambasador u Beogradu Volfram Mas išao toliko daleko da se meša u naš obrazovni sistem poručujući nam da svoju decu moramo učiti kako je NATO bombardovanje bilo ispravno?
Grenelu je, kao mešanje u unutrašnje stvari zemlje, zamereno i što je nekoliko meseci kasnije kritikovao politiku nemačke kancelarke Angele Merkel spram migracione krize i hvalio pristup austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, ali i što je izrazio podršku konzervativnim pokretima ne samo u Nemačkoj nego i širom Evrope. Ali nisu li brojni zapadni ambasadori u mnogim zemljama u godinama za nama više nego otvoreno i konkretno podržavali svojim vladama bliske liberalno demokratske političare i partije? Čudno je kako i nemački i američki kritičari Grenelu osuđuju njegovo nediplomatsko ponašanje, a gotovo su nemi pred skandalima poput, na primer, sistematskog prisluškivanja nemačke kancelarke u vreme Obamine administracije, uključujući i period kada je u Savetu za nacionalnu bezbednost bio i Grenelovim ponašanjem konsternirani Džonatan Stivenson.

REZULTATI, A NE ZVONA I PRAPORCI Oko moralne ispravnosti teze da cilj opravdava sredstvo možemo se raspravljati unedogled, ali činjenica je da je Grenelu njegovo nediplomatsko ponašanje donelo rezultate i da je ostvario većinu ciljeva koje je Vašington imao u Nemačkoj, a i šire. Prvu svoju simboličnu, ali važnu pobedu izvojevao je nekoliko meseci po dolasku u Berlin, u avgustu 2018. kada je ostvario jedan od prioriteta Bele kuće u odnosu na Nemačku uspevši da primora Berlin da prihvati izručenje Jakiva Palija, bivšeg čuvara u nacističkom logoru poreklom iz Ukrajine, što nekoliko prethodnih američkih administracija, i republikanskih, i demokratskih, nije uspelo.
Drugu, važniju pobedu, ostvario je primoravši Nemačku da konačno, novembra 2019, pristane na povećanje izdvajanja za NATO, i odbranu uopšte, s prvobitnih jedan posto BDP-a na dva procenta, koliko zahteva članstvo u Alijansi i što je od nje zahtevano još od 2014. godine. Nešto pre zvaničnog objavljivanja te odluke, Grenel je, avgusta 2019, izjavio da je „uvredljivo“ što SAD drže svoje snage u Nemačkoj, dok ona ne ispunjava svoje obaveze iz članstva u NATO-u. „Dovođenje u red“ članica NATO-a koje ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze prema Savezu, pre svega Nemačke, bila je jedna od glavnih tema Trampove kampanje pred izbore 2016. godine, ali i prvih godina njegovog predsednikovanja.
Grenel je imao uspeha i u podrivanju izgradnje gasovoda „Severni tok 2“, koji bi povezivao Rusiju i Nemačku, što je jedan od strateških interesa Vašingtona. Tramp je krajem prošle godine usvojio zakon o sankcijama protiv kompanija koje rade u izgradnji gasovoda, a to je primoralo glavnog izvođača radova, švajcarsku korporaciju „Olsiz“, da prekine s radom na tom projektu. Grenel je bio suštinski važan akter u toj operaciji i po odustajanju Švajcaraca je izjavio: „U Nemačkoj se mnogo govori o tome kako treba biti više proevropski nastrojen, a mi mislimo da što se tiče ’Severnog toka 2’, ova odluka o sankcijama predstavlja jedan izuzetno proevropski stav.“
Kao pobednik izašao je i iz poduhvata koji smo ranije pomenuli – pritiska da se nemačke kompanije priklone američkim sankcijama protiv Irana. Posle prvobitnog otpora, njegov pritisak je urodio plodom i ove firme su se krajem 2018. povinovale sankcijama i prekinule poslovanje s Islamskom Republikom, na čemu im je novembra 2018. zahvalio: „Veliko nam je zadovoljstvo što su nemačke kompanije odlučile da se povinuju američkim sankcijama. Nemački poslovni lideri su nam nedvosmisleno rekli da će obustaviti poslovanje s Iranom i povinovati se sankcijama.“ Uspeo je i u pritisku da Nemačka osudi i zabrani Hezbolah, što takođe Berlinu nije baš odgovaralo. „Spremni smo da podržimo nemačke vlasti u sprovođenju ove zabrane i nastavićemo da im pomažemo u svim naporima da se najbolje naoružanoj terorističkoj grupi na svetu onemogući prostor za delovanje u Nemačkoj“, rekao je on po usvajanju odluke u Bundestagu.
Na kraju, ne treba zaboraviti ni Grenelov uspeh u ulozi specijalnog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine. Pod Grenelovim pritiskom, dve strane su postigle sporazum o obnavljanju vazdušnog i železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine, a očekuje se i da Priština pod Grenelovim pritiskom ukine sporne takse na robu iz Srbije, što je preduslov za nastavak dijaloga. Zbog čvrstih pozicija koje Grenel zauzima u pristupu zadacima koji se pred njega postavljaju, vrstan poznavalac američke politike Ljiljana Smajlović je rekla da ju je imenovanje Grenela silno obradovalo jer bi obavljanje te funkcije moglo da ga skloni iz pregovora s Prištinom, što bi Beogradu olakšalo stvari.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Južnjačka drskost dječaka iz niške Pasi Poljane: Kad Piksi kaže da će gi tepamo!

Zeljka

Vlaška magija, tabloidna realnost i politička fikcija u “Crnoj svadbi”

Zeljka

Fudbal, Jugoslavija i Srbija: “Ljudi moji, je li to moguće“ – trenuci koje navijači ne zaboravljaju

Zeljka

Ostavite komentar