POVODOM ODLASKA LEGENDE SAVREMENE KOŠARKE
Čitav košarkaški i sportski svet ostao je bez jedne od svojih najblistavijih ikona: Kobi Brajant je, uz Lebrona Džejmsa, obeležio čitavu jednu košarkašku epohu koja je započela odlaskom Majkla Džordana u penziju. Čak i oni koji nisu voleli Brajanta i koji su navijali protiv njega (a takvih nije bilo malo) morali su da ga poštuju. Pre svega zbog neviđenih radnih navika i ludačke posvećenosti svom zanatu
Vest o tragičnoj smrti Kobija Brajanta i njegove 13-godišnje ćerke u helikopterskoj nesreći obojila je u crno ovaj januar i dala mračan ton početku 2020. godine. Košarka je izgubila živu, tek penzionisanu legendu, a nakon objavljivanja tužne i šokantne vesti u nedelju po podne društvene mreže su, prema očekivanjima, preplavile emotivne poruke i srceparajući oproštaji obožavalaca, bivših i sadašnjih igrača, kao i brojnih drugih sportista i javnih ličnosti koje su isticale neizbrisiv trag koji je ovaj bivši košarkaš ostavio u igri između obruča i sportu generalno. Kobi Brajant je, uz Lebrona Džejmsa, obeležio čitavu jednu košarkašku epohu koja je započela odlaskom Majkla Džordana u penziju. Čak i oni koji nisu voleli Brajanta i koji su navijali protiv njega (a takvih nije bilo malo) morali su da ga poštuju. Pre svega zbog neviđenih radnih navika i ludačke posvećenosti svom zanatu. Iako je posedovao raskošan talenat i bio po svemu natprosečno fizički nadaren za košarku, Brajant nikada nije bio apsolutno dominantan ni u jednoj od telesnih karakteristika koje ovaj hiperzahtevni, gladijatorski sport podrazumeva. Među njegovim generacijskim takmacima, Vins Karter je imao veći odraz i spektakularnije je zakucavao, Alen Ajverson je bio brži i eksplozivniji, a Trejsi Mekgrejdi snažniji, viši i obdaren većim rasponom ruku. Čak ni na planu tehnike nije bio neprikosnoven, Rej Alen je imao bolji šut i mekšu ruku, a Stiv Neš je bio veštiji dribler i dodavač. Brajanta su među pretendentima na upražnjen Džordanov presto izdvajale čelična volja, gvozdena disciplina i analitički fokus na ispravljanju svih, pa i najmanjih slabosti u svojoj igri. Po tome je bio najsličniji Džordanu, a ne samo po potezima koje je u mladosti „skidao“ od njega. Čak se može reći da je po toj manijakalnoj posvećenosti prevazišao i Džordana, jer je čak i Njegovo leteće visočanstvo umelo povremeno da skine nogu s papučice za gas i da se prepušta različitim hedonističkim zadovoljstvima i hobijima, poput golfa, kockanja i udaranja švalerskih recki. Za Brajanta, međutim, postojala je samo košarka i želja da se u njoj dokazuje i bude, na kraju balade, upamćen kao najbolji svih vremena.
VANSERIJSKA POSVEĆENOST Dok su drugi igrači, nakon što se naporna sezona u junu završi, odlazili na duga krstarenja i višemesečne odmore po egzotičnim destinacijama, Brajant bi sebi dao najviše nedelju-dve za mentalno resetovanje i oporavak tela nakon čega bi se preko leta „zaključao“ u dvoranu da radi na poboljšanju svih košarkaških elemenata. Svakog oktobra bi se vratio na NBA parkete s nekim novim uvežbanim potezom i oružjem u svom ofanzivnom arsenalu, jedne godine bi to bila igra leđima na postu u stilu Hakima Olajdžuvona, a druge džordanovski skok-šut s bacanjem unazad. Takođe, za razliku od mnogih košarkaških superzvezda iz NBA koje zanimaju samo napad i lična statistika, Brajant je podjednaku pažnju posvećivao igranju odbrane, pa bi bio naročito ponosan kada bi igrača za koga je zadužen spustio ispod njegovog sezonskog proseka poena. Isto tako, tokom trajanja sezone, dok bi njegovi saigrači nakon gostujućih utakmica odlazili da banče po noćnim klubovima i diskotekama, Brajant bi, po pravilu, ostajao sam u svojoj hotelskoj sobi kako bi analizirao video-snimke svog narednog rivala, pokušavajući da pronađe tendencije i moguće slabosti, kako u odbrani, tako i u napadu, a koje bi mogao da iskoristi. Pored vanserijske košarkaške inteligencije i razumevanja igre, Brajanta je oduvek krasila i karakterna čvrstina i ulična drskost, koja obično nije svojstvena deci koja su, poput njega, odrasla u privilegovanim uslovima kao potomci poznatih sportista.
Najkraće rečeno, Brajant nije uzmicao ni pred kim niti je bilo kome nešto prećutao. Činjenica je takođe da je Brajantova stoprocentna, opsesivna posvećenost košarci često umela da iznervira i otuđi njegove saigrače. On je zahtevao uvek najviše, i od sebe i od drugih, a kada je to izostalo, umeo je da bude otvoreno kritičan i neprijatno oštar. Brajant nikada nije bio ona vrsta omiljenog lidera koji ohrabruje i opušta svoje sledbenike; ne, on je stvarao pritisak i konfliktnu atmosferu koju su samo najjači mogli da podnesu. Izmislio je za sebe nadimak Crna Mamba i ponašao se u skladu s tim „mamba mentalitetom“ na terenu i van njega. Mnogi smatraju da je bio previše sebičan i da je mnogo više voleo da šutira, čak i iz teških i neizglednih pozicija, nego da dodaje saigračima. To je stvaralo dodatne tenzije i netrpeljivost u svlačionici Lejkersa koja je kulminirala velikim sukobom između njega i Šekila O’Nila, gorostasnog centra koji je s Brajantom u tandemu osvojio u periodu između 2000. i 2002. tri uzastopna prstena. Brajant je smatrao da O’Nil olako shvata košarku i da ne radi dovoljno na kondiciji, što nanosi štetu šansama Lejkersa za uspeh zbog njegovih čestih povreda i slabe pokretljivosti u odbrani, dok je O’Nil optuživao Brajanta da ne dodaje dovoljno loptu i da je ljubomoran na njegova priznanja za najboljeg igrača u plej-ofu. Taj sukob dve najveće zvezde tima tinjao je nekoliko sezona da bi eksplodirao u finalu plej-ofa 2004. kada su favorizovani Lejkersi, na iznenađenje čitavog košarkaškog sveta, počišćeni od strane Detroit Pistonsa. Nakon tog fijaska, O’Nil je trejdovan u Majami, a Brajant je morao da čeka nekoliko godina pre nego što su Lejkersi uspeli ponovo da okupe oko njega dovoljno dobar tim, sa Pauom Gasolom i Lamarom Odomom, koji je u finalima protiv Orlanda i Bostona doneo još dve titule u grad anđela.
Na kraju je Kobi završio s ukupno pet titula, naspram Šekove četiri, što mu je sigurno predstavljalo veliko zadovoljstvo i svojevrsnu pobedu nad svojim bivšim saigračem i kasnijim ljutim rivalom. Ipak, Džordanovih šest prstenova nije uspeo da stigne, iako je odigrao čak dvadeset sezona, sve u dresu Lejkersa, što je u današnje vreme kraćih ugovora, manje lojalnosti i veće pokretljivosti igrača prava retkost. Pošlo mu je za rukom, doduše, da nadmaši Džordanov rekord koševa na jednoj utakmici (69) kada je pre 14 godina protiv Toronta upisao nestvarnih 81 poena. U svojoj poslednjoj zvaničnoj utakmici protiv Jute u aprilu 2016, iako u 38. godini života i već potpuno fizički ruiniran s operisanim kolenima, ukočenim leđima i bolnim, staračkim zglobovima, uspeo je da postigne čak 60 poena i da na taj način priredi losanđeleskoj publici spektakularan oproštaj. Sve najsjajnije zvezde Holivuda stajale su na nogama desetak minuta i frenetično mu aplaudirale u znak poštovanja i zahvalnosti za sve nezaboravne trenutke i osvojene titule. Bio je to njegov poslednji trijumf volje nad trošnom materijom, poslednja magična posveta i naklon igri koju je toliko voleo i kojoj je dao sve što je imao.
PRIJATELJ SRPSKE KOŠARKE I SRPSKIH SPORTISTA Treba se podsetiti da je Brajant uvek govorio o srpskoj košarci i srpskim košarkašima s najvećim mogućim uvažavanjem, kao i da je na neki način njegova karijera bila sudbinski vezana za Srbe, jer je u Lejkerse stigao kao 18-godišnjak u zamenu za Vlada Divca koji je tada otišao u Šarlot, dok je kasnije svoje prve velike uspehe postigao baš u žestokim bitkama sa Sakramento Kingsima u kojima su glavne uloge imali naši Stojaković i Divac. Pored toga, Brajantu je jedno vreme u Lejkersima bio saigrač i naš Vladimir Radmanović, koji ga je naučio srpskim psovkama, što je on obilato koristio tokom utakmica kako bi izbegao tehničke greške od strane sudija. Poznato je takođe da je Brajant bio veliki prijatelj Novaka Đokovića i njegov vatreni navijač, prepoznajući u Đokovićevom stilu igre i pristupu tenisu istu onu mentalnu snagu, takmičarski duh i borbenost koje su obeležile i njegovu košarkašku karijeru.
OPROŠTAJNA ODA VOLJENOJ IGRI
Mnogi koji su ga dobro poznavali nisu bili sigurni kako će se Brajant snaći u penziji i kako će se uopšte privići na svakodnevni život bez treninga i utakmica, imajući u vidu stepen njegove usredsređenosti, takmičarski nagon i navike koje je tokom karijere razvio. Ispostavilo se da je Brajant i te kako sposoban da svoju radnu energiju, svestranu intelektualnu radoznalost i stvaralačke porive kanališe u drugim pravcima. Pokrenuo je video-produkciju, objavio nekoliko knjiga za decu, a kao kreativni vrhunac stigao je Oskar za kratki dokumentarac „Draga košarka“, svojevrsnu oproštajnu odu voljenoj igri koja mu je sve dala. Kao da je taj postkošarkaški uspeh dodatno rasteretio Brajanta i omogućio nam da u penziji upoznamo jednog drugačijeg, opuštenijeg i društvenijeg Kobija, onog koji nije isključivo fokusiran na nadmetanje i uništavanje konkurencije.
Brajant se nakon povlačenja izmirio sa O’Nilom u jednom dugom televizijskom razgovoru u kome su raspravili međusobne razmirice, a vremenom je, spoznajući svoju košarkašku smrtnost usled starenja i povreda, dosta smekšao i postao pristupačni, mudri mentor za mnoge mlade košarkaše koji su odrasli uz njegove atraktivne poteze i legendarne partije. Na scenu je, u međuvremenu, stupila plejada novih zvezda koje se nisu sećale Džordanovih akrobatskih zakucavanja i za koje je neprikosnoveni uzor i sportski heroj bio upravo Kobi. Među njima je posebno mesto zauzimao naš Bogdan Bogdanović, koji nikada nije krio da je Kobija smatrao za svog košarkaškog oca, a Brajant je uzvratio komplimente kada je tokom Svetskog prvenstva u Kini apostrofirao baš Bogdanovića kao jednog od njemu omiljenih, neustrašivih košarkaša koje najviše uživa da gleda. Kobi je tada hrabro prognozirao da bi Srbija mogla da pobedi SAD, što se kasnije i ostvarilo, nažalost ne u finalu već u borbi za peto mesto.
Ipak, pored svih uspeha na parketu i izvan njega, Brajant je najsnažniji i najpozitivniji utisak ostavio kao nežan i posvećen otac. U kulturi afroameričke zajednice, otac je vrlo često nepoznata i odsutna figura, a Brajant je, naročito nakon penzionisanja, bio sušta suprotnost tom stereotipu. Imao je sa svojom suprugom Vanesom četiri ćerke, od kojih najmlađa Kapri nema još ni godinu dana, i bio im je izuzetno privržen, toliko da gotovo nikada u javnosti nije viđan bez svoje ženske pratnje. Naročito je bio posvećen ćerki Đijani, koju je trenirao i spremao za karijeru u ženskoj košarci. Ta ljubav prema igri i posvećenost sportu ih je na kraju oboje odvela u smrt kada se u brdima Kalifornije, zbog magle i loše vidljivosti, srušio helikopter u kome su, zajedno sa još nekoliko devojaka i njihovih roditelja, putovali na jednu školsku utakmicu. Korišćenje helikoptera kao prevoznog sredstva Kobiju nije bilo strano, imao je hiljade letova iza sebe, jer je tokom karijere odlazio često na treninge i utakmice helikopterom kako bi izbegao saobraćajne gužve u Los Anđelesu. Sudbina je prosto htela da ovaj let bude koban za sve koji su se na njega ukrcali, nekoliko porodica, među njima i Brajantovi, ostale su zavijene u crno, a čitav košarkaški i sportski svet ostao je bez jedne od svojih najblistavijih ikona i još uvek mladog čoveka, prepunog snova i planova koji je, zajedno sa svojom nastradalom ćerkom, tek bio na pragu njihovog ostvarenja.
