Aleksandar Lukašenko poteže američku kartu i traži sve više jeftine nafte i gasa u zamenu za „lojalnost“, ali niko ne zna koje je obaveze preuzeo proteklih godina u kontaktima s Amerikancima
Minsk bi pozdravio aktivniju ulogu SAD u Belorusiji, uključujući ekonomsku sferu, rekao je u subotu, 1. februara, beloruski ministar inostranih poslova Vladimir Makej. Tom prilikom bio je u društvu američkog kolege, šefa Stejt departmenta Majka Pompea, koji je prvi gost tog ranga iz SAD u Minsku posle više od četvrt veka. Kako je u prisustvu američkog funkcionera objasnio Makej, pogledi i interesi Minska i Vašingtona se poklapaju i prepliću „u nizu pravaca“. Prema rečima beloruskog ministra, strane su razmenile mišljenja „o situaciji u regionu i perspektivama saradnje Belorusije s blokom NATO“, da bi nakon toga pozvao Vašington na aktivniju ulogu u njegovoj zemlji.
Naravno, Pompea je primio i beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, a tamošnji mediji preneli su da je susret protekao u „toploj atmosferi“. „Veoma je dobro što ste vi, posle različitih nesporazuma u odnosima Belorusije i SAD, apsolutno neosnovanih nesporazuma prethodne vlasti, rizikovali da dođete u Minsk i pogledate ovu zemlju: kakav je ovde narod, kakvi su ljudi, kakva je to diktatura, kakva demokratija, da li je ima mnogo ili malo i tako dalje“, poručio je beloruski predsednik Pompeu. Predsednik se malo i našalio, opustio atmosferu u prisustvu visokog gosta iz Amerike: „Diktatura se odlikuje time što se svi odmaraju subotom i nedeljom, a predsednik radi.“
„ZAŠTITA” OD „RUSKOG NEOIMPERIJALIZMA” Već ovih nekoliko uvodnih rečenica pokazuju osnovni pravac belorusko-američkih odnosa, opterećenih optužbama za kršenje ljudskih prava i diktaturu, kao i sankcijama koje su SAD i EU uveli Minsku, zbog čega je i Lukašenko imao zabranu ulaska u zapadne zemlje. Osim neslavne titule „poslednjeg evropskog diktatora“, ove personalne sankcije – nikada sasvim i do kraja ukinute – uvedene zbog optužbi za represije nad političkim protivnicima, ključni su razlog Lukašenkovog nezadovoljstva odnosom Zapada prema njemu. S tog aspekta, poseta Pompea mu i te kako godi.
Državni sekretar nije prvi američki zvaničnik u poseti Minsku od kako se u Belu kuću uselio Donald Tramp. Još krajem oktobra 2018. dolazio je Ves Mičel, tadašnji pomoćnik državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Dve nedelje ranije, podseća „Raša tudej“, on je na sednici Atlantskog saveta (čiji je rad zabranjen na teritoriji Rusije u julu 2019. godine) Belorusiju izjednačio s Ukrajinom i Gruzijom, naglasivši da je njihov nacionalni suverenitet „najpouzdanija zaštita od ruskog neoimperijalizma“. U avgustu 2019. Minsk je posetio i bivši Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton i tada je Lukašenko predložio da se u odnosima dve zemlje okrene „novi list“. Mesec kasnije kod Lukašenka dolazi i zamenik državnog sekretara za politička pitanja Dejvid Hejl.
Za razliku od Rusije koja je poslednjih godina praktično prekinula odnose sa zapadnom alijansom, Minsk ih je značajno unapredio. Došlo je do toga da je 9. decembra 2019. Oleg Belokonjev, koji je samo četiri dana ranije napustio dužnost načelnika beloruskog Generalštaba, izjavio da je „Belorusija spremna za zajedničke vojne manevre sa NATO-om, i da idu pregovori o mogućim formatima“. Krajem decembra ruski mediji prenose informaciju iz Ministarstva odbrane Belorusije da su u toku pregovori s NATO-om o zajedničkim mirovnim misijama. U Minsku tvrde da saradnja s NATO-om nije na štetu odnosima s Ruskom Federacijom. To je prilično čudna ocena ako se zna da su Rusija i Belorusija dugogodišnje saveznice u okviru drugog vojnog bloka – ODKB – i imaju tesnu integraciju u okviru Savezne države i Evroazijske unije, kao i Zajednice nezavisnih država. Bilo bi zanimljivo čuti šta o tome kažu u Kremlju, da li i oni smatraju da su zajedničke vojne vežbe Belorusije, SAD i drugih zapadnih zemalja „okej“. Moskva se o ovim pitanjima do sada zvanično nije oglašavala – što je već signal samo po sebi.
BELORUSIJA I BALTIČKO KRILO NATO-a Šef Stejt departmenta ocenio je u Minsku da se SAD i Belorusija približavaju ukidanju sankcija, ali da one za sada ostaju na snazi. Naveo je i da će SAD uskoro poslati svog ambasadora u Minsk, povučenog 2008, nakon što je Vašington uveo sankcije Belorusiji zbog stanja ljudskih prava. Pompeo je izneo ponudu da SAD snabdevaju Belorusiju naftom. To je u skladu s ranijom izjavom Lukašenka da planira smanjenje učešća Rusije u ovom snabdevanju na 30 do 40 odsto. „Razgovarali smo o ekonomskim pitanjima. Gospodin Lukašenko je rekao da Belorusi imaju svoju zemlju, suverenu i nezavisnu, i da oni ne mogu da budu deo bilo koje druge države. SAD žele da pomognu Belorusiji da bude suverena država. Naši proizvođači energenata spremni su da vas snabdeju naftom 100 odsto, po konkurentnim cenama. Mi smo najveći proizvođači energenata u svetu. Za sve što vam je potrebno, obratite se nama“, poručio je Pompeo i dodao da Vašington neće stavljati Beloruse pred izbor da li da razvijaju odnose sa SAD ili s Rusijom.
Ova politička gimnastika Lukašenka, Makeja i Pompea možda postaje jasnija ako se uzme u obzir prošlogodišnji izveštaj RAND korporacije, podsećaju ruski mediji. Ovaj istraživački centar, koji priprema izveštaje i savete Pentagonu i drugim institucijama, ocenio je da pokušaji promene režima u Belorusiji putem podrške i sponzorisanja opozicije i izazivanjem nemira nose značajne rizike i verovatno vode pogoršanju bezbednosne situacije u Evropi. „Belorusija je jedini pravi saveznik Rusije. Uspešna podrška smeni režima i promena orijentacije zemlje na stranu Zapada predstavljali bi pravi udarac za Moskvu“, navodi se u izveštaju i dodaje da za dostizanje ovih ciljeva SAD „mogu da izaberu suprotni pristup i pokušaju da iskoriste nedavne nemire da izgrade tešnje odnose sa Lukašenkovim režimom, nudeći mu ekonomsku pomoć“.
RT podseća i na izveštaj od septembra 2019. „Džejmstaun fondacije“, koju je osnovala CIA, pod nazivom „Porast značaja Belorusije na baltičkom krilu NATO-a“. U izveštaju koji potpisuje predsednik fonda Glen Hauard, navodi se da u sadašnjoj situaciji Minsk „ne dozvoljava razmeštanje na svojoj teritoriji ruskih kopnenih i vazdušnih snaga, što već samo po sebi, čak i bez stupanja Belorusije u članstvo Severnoatlantske alijanse, zadovoljava interese NATO-a“. Hauard ističe da će, jačanjem saradnje Minska s NATO-om, biti moguće izvući ga iz saveza s Moskvom. „Radeći zajedno s Belorusijom, NATO u stvarnosti može pomoći ovoj maloj državi da postane isturena karaula na putu ruskog neoimperijalizma“, ističe se u izveštaju. Kako se vidi, iste reči – „ruski neoimperijalizam“ – pominju Ves Mičel na sednici Atlantskog saveta, i „Džejmstaun fondacija“ u svom izveštaju.
PREVARA NA NAJGRUBLJI NAČIN Geopolitička pozicija Belorusije počinje veoma da se komplikuje. Kako smatra ruski ekspert Valerij Korovin, aktivizacija Vašingtona u Minsku izazvana je „realnom perspektivom stvaranju nove savezne države Rusije i Belorusije“. Korovin dodaje da su u Vašingtonu mogli upravo na taj način da tumače i ustavne promene o kojima je u ruskom parlamentu govorio predsednik Vladimir Putin. „Kao rezultat ustavnih promena, u Rusiji može da nastane prilično uravnotežen, razuđen sistem vlasti, što otvara mogućnost za ravnopravan savez Rusije i Belorusije. Formiranje takvog novog geopolitičkog subjekta SAD doživljavaju kao pretnju“, poručuje Korovin i upozorava Belorusiju da ukrajinski primer pokazuje da bi nade u jačanje svog suvereniteta uz pomoć SAD mogle da dovedu do upravo suprotnog rezultata. „Lukašenko će biti prevaren, pri tome prevaren na najgrublji način. Ne samo da neće dobiti naftu po cenama koje želi već oni neće dobiti ništa“, ističe ovaj stručnjak i ponavlja da bi sporazumi Minska s Vašingtonom značili „likvidaciju Belorusije kao suverene države“.
Kao uzrok nezadovoljstva Lukašenko već godinama uglavnom iznosi energetska pitanja, odnosno cene nafte i gasa po kojima nabavlja ovu robu iz Rusije. U poslednje vreme, međutim, sve češće poteže pitanje svoje političke budućnosti, navodeći da bi „utapanje“ Belorusije u zajedničku državu s Moskvom njega lišilo političke karijere i budućnosti. Navodno, „ostao bi bez posla“. Idući suprotnom logikom, neko bi onda rekao da bi savez s Vašingtonom i NATO-om održao njegovu političku karijeru i produžio njegov posao na čelu države. Lukašenko, po svemu sudeći, poteže američku kartu i pokreće trgovinu: traži sve više jeftine nafte i gasa u zamenu za svoju „lojalnost“. Niko ne zna koje je obaveze preuzeo proteklih godina u svojim kontaktima s Amerikancima, mada je očigledno smanjen opozicioni talas koji se podiže protiv njega. Ako je Lukašenko i pored svih upozorenja preterao i napravio pogrešnu računicu u svojim kombinacijama, atmosfera u Minsku, koja je počela da bude „topla“ dolaskom Pompea, dolivanjem američke nafte može postati veoma vruća.
