"Toma je bio Elvis Prisli Jugoslavije, samo zanimljiviji jer nije bio takav frajer" - BIGportal.ba
Ex Yu

“Toma je bio Elvis Prisli Jugoslavije, samo zanimljiviji jer nije bio takav frajer”

Film o kom svi pričaju već danima je naravno Toma.

Potoci suza su potekli bioskopima od premijere filma do danas. Ljudi su film emotivno doživeli, što zbog same filmske priče, što zbog melanholičnih pesama Tome Zdravkovića, i zbog sjajne glavne uloge koju je u filmu ostvario Milan Marić. U pauzama između premijera širom Balkana, popričali smo sa Marićem, o Tomi kao liku, o Tomi kao pevaču, ali i o Milanu Mariću koji ne ćuti o stvarima koje mu smetaju u srpskom društvu.

Pozdrav, za početak, kako se sprema čovek kad dobije da glumi Tomu Zdravkovića? Da li si samo učitavao njega u ovu ulogu ili možda i neke druge poznate i nepoznate osobe ili likove iz literature?

Nemam još uvek pravi odgovor na to pitanje, još uvek mi je to sve sveže. Znam da sam krenuo sa njegovim intervjuima i snimcima sa YTa, a da sam možda najviše od njega izvukao iz tekstova pesama koje je on pisao jer sam smatrao da se tamo krije on, njegov pogled na svet i način na koji on to u sebi vari. A s druge strane, Tomu sam morao da prislonim na sebe, na ono što u sebi imam, na sopstvenu emociju, karakter, zapravo, na sopstvenu ‘dušu’. Bio sam siguran da je to najispravniji put kako da taj čovek bude živ i autentičan. Naravno, kroz sam proces pripreme za ulogu smo Dragan i ja dosta razgovarali o nekim osobinama za koje je on, kao reditelj, mislio da bi trebalo da budu dominantne. Verovao sam mu i ispostavilo se da je bio u pravu.

Da li je ovo pre svega rokenrol životna priča bez obzira na Tomin osnovni muzički žanr?

Mislim da je ovo priča o životu jednog čudnog, tužnog, nežnog, pomalo sebičnog, usamljenog čoveka sa neverovatnim darom u sebi, ali i sa jednom senkom koja ga prati kroz ceo život. Moguće da ovo liči na filmove o rokenrol zvezdama, ali nismo o tome previše razmišljali. Sada, kada malo bolje razmislim, pa Toma i jeste bio Elvis Prisli Jugoslavije, samo još malo zanimljiviji jer nije na prvu loptu bio frajer. On je to nadomešćivao glasom, energijom, nekim X faktorom koji je veoma teško definisati. A možda i nema potrebe za tim. Nekada je lepo da neke stvari ostanu misterija, ne moramo sve uvek da znamo o svemu. U svakom slučaju, Toma je bio svoj. Da li se to nekome sviđalo ili ne, da li neko o tome može da kaže ovo ili ono, nebitno je. On je bio takav kakav je bio, a mislim da je to najteže.

Da li je ovo uloga u kojoj si najviše plakao do sad?

Pa ovo je uloga koja me je otvorila na jedan zanimljiv emotivan način, koji je podrazumevao i da pustim suzu. Jesmo plakali, radilo nas je to što smo snimali. Kako je vreme odmicalo, tako smo sve dublje ulazili u pitanja i odgovore, koji su nam postali važni jer su to bila i pitanja na koja smo želeli privatno da odgovorimo, zbog nas samih. Jer baviti se umetnošću podrazumeva i da otvarate ladicu sa sopstvenim bolom, tugom, nesigurnošću, patnjama, frustacijama, ali da ne dozvolite da vas uplaše već da probate da zaigrate sa njima tango. I da svu tu ranjivost pokažete svima.

Film “Toma”Foto: PROMO/Aleksandar Kujučev

Najviše, hajde da kažemo negativnih komentara, se vezuje za veštački nos koji si nosio. Kako braniš taj nos od napada kritičara? Kako je uopšte glumiti kad imaš nešto što ti pokriva skoro pola lica?

Ne branim ništa od kritičara, sasvim je ok da nekome se nešto ne dopada. Ako postoji neka zajednička osobina ove ekipe koja je radila film, onda je to hrabrost. Tako je bilo i sa tom odlukom. Da li je moglo bolje? Pa uvek i sve može bolje.

Ne bih te pitao za omiljenu pesmu, ali da li postoji neka pesma Tomina koju si tek za vreme pripreme ili snimanja filma posebno otkrio ili nisi previše obraćao pažnju na nju ranije?

Postoji pesma koju sam otkrio tokom snimanja i koja se popela negde visoko na listi omiljenih Tominih pesama, a to je Što je tužna tako ova noć.

Da li postoje boemi u 2021. godini?

Naravno da postoje, ali ukoliko me pitate da li postoje boemi iz 1978. u 2021. godini, onda mislim da ih ima veoma malo. Vremena su se promenila, trendovi, navike, svakodnevnica, stilovi, samim tim se promenila i boemština, ali ono što je srž je i dalje tu, samo uz mobilni telefon. Biti boem znači osećati, umeti da se nosiš sa svojom tugom, pustiti da patiš, da žudiš, čezneš, da voliš, pustiti da ti emocije prevladaju razum. Toga ima i danas i pre hiljadu godina i za hiljadu godina će toga biti. Sve dok bude ljudi.

Film “Toma”Foto: PROMO/Aleksandar Kujučev

U samom filmu (kapiram i u seriji) pojavlju se kao likovi neki stariji glumci koji se nisu plašili da kažu šta misle o društvu oko sebe. Ti si jedan od retkih mlađih glumaca koji na neki način i dalje praktikuje taj način istupa. Reklo bi se da se to sve izgubilo. Šta misliš, zašto je to tako?

Vidite, svako radi onako kako misli da je ispravno i to je najbolje. Da li će neko sa strane reći da je nešto trebalo ovako da se uradi a ne onako, nebitno je. Na kraju krajeva, uveče vi legnete sami sa sobom i svim svojim odlukama. Opet ponavljam, vreme se promenilo. Mnogo je bilo velikih izgovorenih reči, a premalo delanja. Ljudi žude za tim da neko kada nešto izgovori, onda to i zaista uradi. I da sopstvenim životom potkrepljuje to što govori. Prosto, posle svega što se na ovim prostorima izdešavalo decenijama unazad, ljudi su nepoverljivi, i to sa punim pravom. Lagano i pažljivo se mora raditi na tome da se poverenje iznova izgradi. Morate se suočiti sa svim sumnjičavostima, odbijanjima, podsmesima i istrajati u građenju poverenja. A to nije ni najmanje lako jer svima život ide i ko će na kraju da se time bavi kada je to tako kako jeste. Dignu ruke i gledaju svoja posla, a mislim da umetnici i sve druge javne ličnosti imaju odgovornost prema društvu u kojem žive i u kojem stvaraju.

Tvoji stavovi o gej pravima, Srebrenici, vakcinama izazivaju stalno buru mišljenja po društvenim mrežama. Mnogi te hvale i podržavaju tvoju hraborst a ipak imaš i dosta protivnika, makar u virtuelnom svetu. Gde nalaziš tu hrabrost, ili možda bolje, odakle ti živaca da se baviš tim stvarima, kad znaš kakve sve budale mogu da ti se nakače?

Mislim da je normalno da o tako krupnim stvarima postoje i potpuno oprečna razmišljanja i reakcije, pogotovo na ovim našim prostorima gde je mnogo toga još uvek ranjivo i bolno. Svaka nova velika i bitna tema, kao što je vakcinacija, je samim tim povod za još ekstremnije reakcije. Naravno, nije to tako simplifikovano, jer priča o vakcinaciji je globalna priča koja pravi podele, ali u našem, previše podeljenom društvu po pitanju svega, je samo novi povod za iskaljivanje svog nezadovoljstva koje u nama čuči. Koliko god čudno zvučalo, ali prilika da preko društvenih mreža svako iznese mišljenje, ma kakvo god ono bilo, je možda neki prvi korak da počnemo da pričamo kao društvo o svemu o čemu bi želeli. Naravno, to je moja naivna ideja jer s druge strane društvene mreže su i laka meta za svakog ko bi želeo da namerno ‘muti vodu’ na bilo koju temu, ali hajde da probamo da na to gledamo tako.

Da li se plašiš da tim svojim stavovima možeš da rizikuješ svoju karijeru? Oduvek su se ovde pravile kojekakve crne liste za nepodobne. Ili mozda rizikujes nesto jos ozbiljnije?

Ne verujem ljudima koji govore da se ničega ne plaše, jer mislim da je to nemoguće, ali ako je i moguće onda je vrlo retko, skoro pa incident. Strah je ok, a tvoj odnos prema strahu je ono što te definiše kao osobu. Zato mislim da je bitno govoriti uprkos strahu, jer ljude je vrlo lako zbuniti i uplašiti dezinformacijama, lašnim narativima, demagogijom. To vidimo na primeru vakcina. Svi mi imamo nešto da izgubimo, ali ako samo tako budemo posmatrali život, kao neku zver koja te konstantno vreba da bi ti oduzela nešto, onda se život svodi na skrivanje i povlačenje. A vreme ide i ti se tu ne pitaš ama baš ništa. Tako da je odluka na svakom pojedincu kako će odlučiti da provede život. To naravno ne znači da je super biti kamikaza, već da bi o životu trebalo promišljati kao o skupu mogućnosti koje ćeš sam balanisrati. Dodati gas kada treba, a kada treba pritisnuti kočnicu. Naravno, postoje momenti i kada je moguće biti u leru. Sve u svemu, bitno je da stigneš tamo gde si naumio da kreneš, da ti bude lepo u toj vožnji, da voziš normalno i da vodiš računa kako drugi voze.

Pre par meseci smo gledali seriju Porodica, gde si glumio Čedu Jovanovića. Sad glumiš Tomu. Kad se dešavaju ovakvi projekti, sa likovima iz bliske prošlosti, komentari su nekako žustriji, više se ljudi probudi pozvano da komentariše sve i mnogima svaka dlaka smeta. Dok na zapadu je trend već odavno da se snimaju filmovi i serije o poznatim ljudima iz poslednjih tridesetak, četrdesetak godina. Šta misliš, koliko će nama biti potrebno da prihvatimo to kao normalnu pojavu i da prestanemo da gorimo u komentarima ko je koga kako imitiriao?

Bitno je da smo počeli, a kada ćemo prihvatiti, videćemo. Svaka promena ima reakcije, pa tako i ova. Uzavši sve u obzir, mislim da je to sa Porodicom prošlo jako dobro. Ljudi misle da zato što su bili svedoci nekog vremena ili događaja da je njihov osećaj, sećanje i stav jedino ispravno. To i jeste negde cilj umetnosti, da postavlja stvari iz nekog drugog ugla, da preispituje, drma, opominje, provocira, da gledaoce aktivira a ne da ide niz dlaku. Meni je zanimljivo sa Porodicom kako niko nije ostao ravnodušan prema toj seriji i mislim da je to najveći uspeh. Tako je i u celom regionu sa svim ljudima sa kojim sam razgovarao. Nadam se da se tu nećemo zaustaviti i da će biti još takvih projekata.

Serija PorodicaFoto: Firefly Promo

Milan Maric scenarista, ili Milan Marić reditelj, krenuo bi da snima film o kojoj poznatoj ličnosti?

Mnogo ima ljudi koji su zanimljivi iz naše istorije i tu ne mislim samo na političare i vojskovođe, mislim na neke ljude koji su ostavili dubok trag na ovim prostorima svojim životom i koji su mi dovoljno uzbudljivi i zanimljivi da se njihov život i rad obradi kroz film, seriju ili pozorište.

Ljudi te mahom doživljavaju kao ozbiljnog tipa za ozbiljne uloge. Jel bi voleo da to promeniš nekako ili ti je to ok? U kakvoj komediji bi voleo da igraš?

Meni je to zanimljivo kako likovi koje igram grade i percepciju o meni privatno. To mi je slatko i voleo bih da nekako čim izgradim jednu reputaciju kroz neki lik, odmah odigram nešto potpuno drugačije. Ne bih voleo da postanem ’tipski’ glumac koji se snalazi unutar jedne te iste uloge dobar deo karijere jer na taj način ubijaš mogućnost da istražuješ i upoznaješ sebe, a ovaj posao je divan između ostalog izbog te mogućnosti da čeprkaš po sebi. Naravno, volim i komedije i nadam se da ću uskoro imati priliku i u tom žanru da se oprobam.

Danas objavljeno

Porodila se Bojana Ordinačev

Vanja A

Obožavam vašu kulturu i vaš narod

Vanja A

Biković: “Džoni govori srpski bolje od nekih mojih kolega”; Dep: “Zaposlio sam se ovdje na recepciji”

Zeljka

Ostavite komentar