Važno pitanje kaznene politike i njenog inoviranja odvija se u senci jednog delikatnog zakonskog propisa – doživotnog zatvora, koji se ljulja na talasu političkog oportuniteta usled emotivnog eha javnosti, prenebregavajući hladnu i odmerenu jurističku analizu
Kažu da su najopasniji zakoni oko kojih se vlast i opozicija slože. Upravo je to slučaj sa uvođenjem doživotnog zatvora za najteža krivična dela, mada uz jednu domaću specifičnost – opozicija podržava predlog zakona, ali neće u skupštinu da o njemu diskutuje i glasa jer već izvestan period bojkotuje parlament. Ne manjka politike ni s druge strane, one koja je predlog podnela baš sada, a ne u vreme kada je parlament bio celovit, tj. svi poslanici na broju. Nije bilo verovatno da će problem koji je u velikoj meri zaokupio pažnju javnosti proći bez političkih trzavica, i za mnoge jeftinog i populističkog prikupljanja poena. Jer stvar je i te kako ozbiljna da bi je mimoišlo političko poentiranje, ma kako ono bilo okarakterisano.
Naime, Vlada Srbije je početkom maja usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji podrazumeva uvođenje kazne doživotnog zatvora. Ministarstvo pravde usvojilo je predlog Fondacije „Tijana Jurić“, da se u krivična dela s najstrožim zaprećenim kaznama ubroje teško ubistvo, silovanje, obljuba nad maloletnom osobom, trudnicom i nemoćnim licem sa smrtnih ishodom.
„Uvođenjem doživotnog zatvora za ubice dece najvažnije je da povratnicima ne damo priliku da ponovo siluju, ubiju“, rekao je u januaru inicijator zakonskih izmena Igor Jurić, posle najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića o uvođenju doživotnog zatvora za ubice dece. Otac 14-godišnje Tijane, koju je 2014. oteo, silovao, a zatim ubio i zakopao na deponiji Dragan Đurić (38) iz Surčina, gotovo dve godine vodio je bitku da, kako kaže, sva naša deca budu zaštićena, da ubice njihovih vršnjaka nikada više ne budu slobodni.
Predstavnici Fondacije „Tijana Jurić“, koja je u okviru narodne inicijative sakupila gotovo 160.000 potpisa građana za izmenu Krivičnog zakonika i predložila uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubistvo deteta, maloletnika ili trudne žene, podneli su u novembru 2017. godine Narodnoj skupštini inicijativu da se promeni Krivični zakonik i uvede strože kažnjavanje silovatelja i pedofila. Godinu dana kasnije, krajem decembra 2018, Ministarstvo pravde je oformilo radnu grupu koja je radila na izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Konačno, na sajtu Ministarstva je 22. aprila 2019. objavljen predlog da se kazna doživotnog zatvora uvede kao zamena za sva dosad najstrože kažnjavana krivična dela – i do maksimalnih 40 godina.
ZA DOŽIVOTNI ZATVOR I PROTIV NjEGA
I dok se deo struke protivi predlogu da se uvede doživotni zatvor bez uslovnog otpusta, jer ga smatra nehumanim i protivnim međunarodnim konvencijama koje je Srbija kao članica Sveta Evrope potpisala, ministarka pravde Nela Kuburović kaže da kazna doživotnog zatvora ima simbolički značaj. Ni bivša Jugoslavija ni Srbija nisu imale doživotnu kaznu zatvora, postojala je smrtna kazna, ali je retko izricana – mediji prenose da su od 1991. do 2002. srpski sudovi izrekli 19 smrtnih kazni, a da nijedna od njih nije izvršena. Godine 2002. umesto nje uvedena je kazna zatvora do 40 godina. Novi Krivični zakon predviđa dve novine – prvo uvođenje kazne doživotnog zatvora sa mogućnošću uslovnog otpusta nakon 27 godina izdržane kazne, a zatim i doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta za „najsvirepija krivična dela“.
Predlog su osporili pojedini profesori univerziteta, sudije, tužioci i deo predstavnika međunarodnih organizacija, koji su na sajtu nevladine organizacije Beogradski centar za ljudska prava potpisali peticiju kojom se traži brisanje odredbi o doživotnoj kazni bez mogućnosti uslovnog otpusta. Uvođenje doživotnog zatvora rezultat je potrebe za strožom kaznom kada je reč o učiniocima najtežih krivičnih dela, a obično su to zločini koji potresaju javnost, kao što su ubistva dece. Najteža kazna sada propisana našim Krivičnim zakonikom je 40 godina zatvora. Ovu kaznu u Srbiji trenutno izdržava 86 osuđenika.
Predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević izjavio je pre dva meseca da sudovi ne vode blagu kaznenu politiku, kako često političari govore u javnosti. Srbija je zemlja koja ima najviše zatvorske kazne u srednjoj Evropi, rekao je Milojević i precizirao da zatvorska kazna čini čak 94 odsto sankcija koje izriču viši sudovi, inače nadležni za teška i najteža krivična dela. „Nikad pooštravanje zaprećenih kazni nije dovelo do smanjenja kriminala. Kriminalca ne plaši kazna, on misli da neće biti uhvaćen“, kazao je Milojević.
Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši sudija Ustavnog suda, pooštravanje kazni koje se nalaze u izmenama Krivičnog zakona vidi kao populističke. Obrazlažući svoj stav za Bi-Bi-Si na srpskom ovaj ekspert za krivično procesno pravo navodi da je doživotna kazna predviđena i za dela ubistva predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, udruživanja radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, terorizma i druga. Ilić, stoga, ukazuje na kontradiktornost da za ta dela ipak postoji mogućnost uslovnog otpusta.
„Naravno da ubistvo deteta kod svih nas budi stravične emocije. Ali ovim izmenama dolazi se do nečeg što nije zdravorazumski. Ako za ubistvo trudnice koncipiram odbranu na genocidnoj nameri i dokažem da sam to uradio jer sam želeo da iskorenim njen narod, ima šanse da za 27 godina tražim uslovni otpust. A ako mi to ne dokažu, onda sam svaku nadu ugasio. Nema logike“, opisuje Ilić.
I profesor dr Stanko Bejatović, predsednik Srpskog udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu i član radne grupe za izmene Krivičnog zakonika, smatra da izvesnost otkrivanja i kažnjavanja više utiče na potencijalne buduće učinioce krivičnih dela nego visina propisane kazne. „Najveći broj počinilaca smatra da neće biti otkriven i procesuiran ili da će, u slučaju otkrivanja, izbeći kažnjavanje. Zato je od visokih kazni važnija izvesnost otkrivanja i efikasan postupak. Ako krivični procesi traju pet i deset godina, onda to nema efekta na generalnu prevenciju. Za prevenciju kriminaliteta to je najvažnije. Ma koliko bila visoka propisana kazna, ona ne vredi ništa bez efikasnog otkrivanja i procesuiranja“, rekao je dr Bejatović svojevremeno za „Politiku“.
Slučaj Tijane Jurić u avgustu 2014. bio je jedan od strašnijih u novijoj istoriji Srbije i već je imao uticaja na promene domaćih zakona. Godinu dana posle zločina usvojen je predlog izmena Zakona o policiji, a izmenjeni član simbolično je nazvan „Tijanin zakon“. Prema toj izmeni, policija u potragu za nestalim detetom kreće odmah nakon prijave nestanka, dok je ranije čekala da prođe između 24 i 48 sati.
ZNAČAJ SAVETA EVROPE
Kada je u pitanju kaznena politika, osnovni princip međunarodnog prava je da se dostignuti standard ne snižava. Srbiju niko nije terao kada je ulazila u Savet Evrope i ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima da ukidanjem smrtne kazne ukine i doživotni zatvor. Evropski sud za ljudska prava je međunarodni sud Saveta Evrope koji primenjuje pomenutu konvenciju rešavajući individualne ili predstavke država o povredama prava iz Konvencije, i presude ovog suda su obavezujuće za države članice Saveta Evrope. Republika Srbija je članica Saveta Evrope od 3. aprila 2003. godine.
Sud za ljudska prava raspravljao je upravo slučaj u kome je zakonodavac propisao da za pojedini oblik doživotne kazne zatvora osuđeni nema prava da ikada izađe na slobodu.
Reč je o Velikoj Britaniji, koja je propisivala tri vrste kazni doživotnog zatvora. U dve je dozvoljavala uslovni otpust, naravno uvek je reč samo o mogućnosti u svim sistemima, a za najteže slučajeve takve mogućnosti nije bilo. Dakle, Sud je razmatrao slučaj za koji se Vučić danas zalaže da bude uveden u Srbiji i stao na stanovište da takvo zakonodavstvo nije prihvatljivo.
Sud je zauzeo stav da se kao najduži rok može propisati 25 godina zatvorske kazne, posle čega osuđeni mora imati pravo da traži da bude pušten na slobodu. Da tu odluku mora doneti sud, a ne deo izvršne vlasti, i da kriterijumi moraju biti u skladu s naukom (penologijom), a ne proizvoljni.
Odluke Evropskog suda za ljudska prava su dvostruko obavezujuće za Srbiju. Jednom zato što je Srbija članica Saveta Evrope i mora da poštuje odluke organa tog saveta, a drugi put zato što su odluke tog suda po Ustavu Srbije obavezujuće prilikom tumačenja ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Odatle sledi da je predlog pravno neutemeljen i suprotan Ustavu Srbije i zvaničnoj politici Srbije za evropske integracije.
Uzgred rečeno, kada sud izrekne kaznu zatvora od 40 godina, osuđeni u Srbiji danas, pre najavljene borbe protiv kriminala, može da traži da bude pušten na uslovni otpust tek posle 27 godina.
Potencijalno svaka osoba koja bude osuđena na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta, ako se taj zakon usvoji, u jednom trenutku bi mogla da tuži Srbiju Evropskom sudu za ljudska prava i lako dobije slučaj. A posledicu bi plaćali svi građani Srbije kroz obeštećenje, iako će ta osoba svakako ostati u zatvoru.
Komesarka Saveta Evrope za ljudska prava Dunja Mijatović pozvala je srpske vlasti da preispitaju nacrt zakona koji uvodi kaznu doživotnog zatvora bez prava na uslovnu slobodu za najteža postojeća krivična dela, na šta su reagovali predstavnici vlasti i predlagači zakona jer se, mnogi od njih će reći, ti dušebrižnici za ljudska prava nikada nisu osvrnuli na dopise Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom i obilnim kršenjem ljudskih prava od strane Šiptara prema Srbima.
Rasprava u Skupštini Srbije teče uveliko (i nije završena do zaključenja „Pečata“), što ostavlja mogućnost da se amandmanima isprave greške u pogledu uslovnog otpusta na koje ukazuju i struka i Evropska unija. Amandmane su podneli i poslanici opozicije, ali nisu u skupštinskoj sali kako bi ih obrazložili i potom glasali.
Jedino je poslanik Demokratske stranke (DS) Radoslav Milojičić rekao da će biti u skupštinskoj sali kada se bude glasalo o „Tijaninom zakonu“ i da će to učiniti „zbog svoje i sve druge dece“, navodeći da taj zakon ne treba politizovati. Ipak, na kraju se predomislio i odustao.
Ako se za smrtnu kaznu kaže da je zapravo savremeni princip taliona, oko za oko – zub za zub, a koje je civilizovano ljudsko društvo odavno odbacilo, jer se pokazalo da se ubistvom ne može iskoreniti ubistvo (podaci govore da je procenat ubistava veći u zemljama gde se i dalje sprovodi), uvođenje doživotne robije na talasu laičkih emocija i trenutnog političkog oportuniteta je takođe civilizacijska regresija za koju se kad-tad mora platiti cena.
Skupština Srbije usvojila je izmene i dopune Krivičnog zakonika sa 159 glasova „za“. Doživotna kazna je predviđena za teško ubistvo, silovanje, obljubu nad maloletnom osobom, trudnicom i nemoćnim licem, bez prava na uslovni otpust, što je u skladu s predlogom Fondacije „Tijana Jurić“.
Osim vladajuće većine „Tijanin zakon“ glasovima su podržali i radikali, poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine i još dva poslanika opozicije – Miladin Ševarlić i Đorđe Vukadinović. Glasanju nisu prisustvovali poslanici koji bojkotuju rad parlamenta, iako su, prema njihovim rečima, potpisima podržali građansku inicijativu za donošenje ovog zakona.
