“Rođena je u putu. Njena majka Pava pošla je u Grakala po drva. Rodila je Granu (jer je granula iznenada), prekinula kamenom pupčanu vrpcu, izvukla nit konca iz suknje, vezala pupak i nju i naramak drva donela kući.
I kako je onda mogla drugačije svoj životni put da pregazi kad joj je uzor bila njena majka Pavuška, kako ju je zvala, i nemerljiva granica bola, snage, hrabrosti, upornosti, radosti, požrtvovanja i nesebične brige za bližnje.
FOTO: DAMIR DERVIŠAGIĆ
A bližnji su joj bili mnogi. Lako i brzo bi zavolela ljude i oni nju i sticala je prijatelje svuda. Na poslu, u komšiluku, a često se selila, u vozovima kojima je stizala da obiđe rodbinu i decu po belom svetu, u bolnicama jer je silne operacije pregurala. Bila je ponosna na oca Draga koji je znao nemušti jezik i pričao sa zmijama, na brata Savu koji je poginuo kao partizan, na sestru Kosu na koju su zbog crvene haljine pucali fašisti, na sestru Milku koju je volela i poštovala kao majku, na Milenu, Milušu, Miladina, Milinka, Pera. Kad joj se sestra Mijoljka razbolela i umrla od tuberkuloze, a ta je bolest kosila njih Crnogorce iz planina kad su ih kolonizirali u Vojvodinu, spavala je sa njom u krevetu i nije se, kaže, plašila. Ničeg se nije plašila.”, napisao je glumac.
Tihomir Stanić bio je vezan za svoju majku, koja je na neobičan način upoznala njegovog oca i rodila mu dvoje dece.
“Javila se na oglas sa šifrom “dobar dan tugo” i udala se za čoveka, našeg oca, koji je taj oglas objavio u listu Večernje novosti. On je već imao dva sina, Dragomira i Gordana, a ona je rodila Tihomira, Miomira i Bogdana i bdela nad svima njima i njihovom decom i decom svoje braće, sestara, zaova, jetrva, kumova i nad komšijskom decom.
A kad je umro naš otac Nedeljko, kad su pomrli njeni i njegovi braća i sestre, pa onda i Dragomir i Bogdan, sve češće je sanjala kako je zovu. I budila se pre nego je dozovu. A onda je rešila da se ne probudi i ode jer je poverovala da je njima tamo potrebnija nego nama ovde. Da će moći nekako da pomogne, jer ovde na ovom svetu joj je ponestajalo snage i telo je počelo da joj slabi i sve je manje, mislila je, mogla da da.
A ceo njen život je bio davanje. Nesebično davanje. Ne radost davanja, kako to obično kažu, već obično, prirodno, skoro podsvesno davanje. Odrekla se svega materijalnog, razdelila odavno sve što je stekla i sačuvala ono do čega joj je jedino bilo i stalo. Ljubav, čast i ponos. Tako časna, ponosna i voljena putuje u večnost jer je putovanje bilo njena velika strast”, zavšio je glumac.
(Kurir.rs Foto: DamirDervišagić)
